СЛАВКА КОЈИЋ: О НАЈАВИ УСТАВНОГ ЗАКОНА КАО ПОКРИЋА ЗА БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ

Уколико се ради примене Бриселског споразума променама закона приступи уз кршење Устава, Устав би пао у воду, што водило завођењу диктатуре

Поводом учесталог помињања доношења уставног закона, путем којег би се извршила имплементација Бриселског споразума, поставља се читав низ питања на која за сада нема одговора. Штавише, припреме које се врше у циљу имплементације Споразума су обавијене велом тајне, па јавност Србије из неког непознатог разлога не може да зна, већ само може да слути и нагађа на који начин се планира извршити „увођење” Бриселског споразума у уставноправни систем Републике Србије. Са друге стране, оно што је грађанима Србије ускраћено у виду строге тајне није и шефу британске дипломатије Вилијему Хејгу, којег је српски министар иностраних послова Иван Мркић детаљно о томе информисао, објашњавајући му „шта све Србија предузима у спровођењу споразума са Приштином“.

Важећи Устав РС у чл. 205 предвиђа могућност доношења уставног закона, али само и искључиво у циљу спровођења промене устава. То значи да би доношењу уставног закона морала претходити промена Устава, након чега би доношење уставног закона у том случају било само у функцији спровођења тих уставних промена.

Међутим, у изјавама датим у медијима ниједан од државних званичника не помиње да ће се у циљу имплементације споразума приступити промени важећег Устава, очигледно и зато што та промена подразумева сложену процедуру која је предвиђена одредбама чл. 203 Устава, а која не може да се спроведе у кратким роковима зацртаним од стране ЕУ.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ЗАКОНА До сада све указује на то да ће се прибећи доношењу уставног закона о имплементацији Бриселског споразума, с тим што је неизвесно шта ће послужити као уставни основ за доношење тог закона. Уколико се у форми уставног закона буде уредила суштинска аутономија Косова и Метохије, треба одмах рећи да Устав предвиђа да ће се суштинска аутономија АП КиМ уредити „посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“, а не уставним законом, како се то сада најављује (чл. 182, ст. 2 Устава). То даље значи да би тај закон, како год да се назове, морао проћи процедуру предвиђену за промену важећег Устава. Надаље, тај закон би се морао односити на територију целе покрајине Косово и Метохија, а подразумевао би и обавезу расписивања референдума јер из самог текста Бриселског споразума произилази да су за имплементацију неопходни такви резови у уставноправном систему РС и такве промене Устава које не би могле оставити нетакнутом преамбулу Устава, основна уставна начела и одредбе о уређењу власти.

Имајући у виду садржину Бриселског споразума, који предвиђа повлачење правног поретка и институција Републике Србије са територије Косова и Метохије, уз истовремено стављање под јурисдикцију режима у Приштини, савршено је јасно да би и најављивани уставни закон, као и све промене закона које би следиле након тога у циљу спровођења Споразума, биле у супротности са важећим Уставом Републике Србије.

Председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун је за лист „Данас“ изјавио да је „неспорно да закони морају да се прилагоде“. Поставља се питање чему ће се прилагођавати закони Републике Србије, да ли нашем Уставу или Бриселском споразуму? То је кључно питање, као што је питање да ли ће ти „прилагођени закони“ бити у сагласности са важећим Уставом Републике Србије или не?

Уколико се променама наших закона приступи уз свесно и намерно кршење важећег Устава, а све ради примене Бриселског споразума, онда је јасно да се органи власти у Србији у том случају више не би потчињавали важећем Уставу Републике Србије, тј. да би начело владавине права пало у воду, баш као и важећи Устав, а што би у крајњој линији водило завођењу отворене диктатуре од носилаца државне власти у Републици Србији.

Устав у чл. 194 ст.1-3 предвиђа да је правни поредак Републике Србије јединствен, да је Устав највиши правни акт Републике Србије те да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. Одредбе су више него јасне, а на државним органима Републике Србије је да их доследно поштују и примене.

Надаље, према важећем Уставу, Република Србија је одређена као унитарна држава, чија територијална децентрализација је предвиђена путем аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе.

РАЗЛОЗИ ТАЈНОСТИ Децентрализација власти се врши преношењем дела надлежности те поверавањем одређених послова од стране централне власти Републике Србије аутономној покрајини, односно јединици локалне самоуправе.

Када је у питању поверавање појединих послова, мисли се искључиво на поверавање јавних овлашћења из домена државне управе као дела извршне власти, а не законодавне или судске (чл. 178 ст. 1 и 137 Устава).

Са друге стране, преношење надлежности у циљу децентрализације државне власти никако не подразумева пренос свих надлежности Републике Србије, већ само дела тих надлежности у складу са Уставом РС. Не могу се пренети све надлежности централне државе на аутономну покрајину, јер би тиме покрајина стекла обележја државности, а централна држава би истовремено та обележја изгубила. Дакле, изузетно је битно нагласити да се уставним законом не могу пренети оне надлежности које задиру у сувереност Републике Србије, а то се пре свега односи на уставотворну, законодавну и судску власт. Преносом тих надлежности било би нарушено начело јединства правног поретка из чл. 4 ст. 1 Устава и начело једнакости свих грађана Републике Србије пред Уставом и законом из чл. 21 Устава.

Благо би било рећи да би уставни закон о имплементацији Бриселског споразума којим би се пренела уставотворна, законодавна и судска надлежност Републике Србије на КиМ (читај режим у Приштини) био супротан важећем Уставу. И у потпуно нормалним околностима, а да се и не говори у околностима једностраног проглашења независности тзв. Републике Косова, чији режим се одавно одметнуо од нашег правног поретка, такав уставни закон о имплементацији бриселског споразума би представљао не само праву издају нашег Устава, већ и директно поткопавање државног суверенитета Републике Србије.

Можда се управо у томе крију разлози строге тајности у којој се одвијају припрема за имплементацију Бриселског споразума, и можда због тога сазнања о мерама које се предузимају смеју да имају само стране дипломате, а никако и српски народ о чијој држави се ради.

http://www.standard.rs/slavka-kojic-o-najavi-ustavnog-zakona-kao-pokrica-za-briselski-sporazum.html