Ни после сто година не престају покушаји да се сакрије истина о страдању Срба у сурдуличким дубодолинама током Великог рата. Коначан број пострадалих никада није прецизно утврђен. За три године, од касне јесени 1915. године до краја Првог светског рата окупатор је, према извештајима Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције у окупираној Србији и сведочењима преживелих, на најсуровији начин побио више хиљада цивила међу којима су биле и жене и деца. Пре три лета СПЦ је канонизовала сурдуличке мученике и сваког 29. маја је сећање на пострадале. У исто време, локална самоуправа Сурдулице последњих година чини све да тај дан прође што невидљивије.
Одсуство и потпуни бојкот представника локалне самоуправе били су најуочљивији шестог октобра 2019. године на обележавању Дана ослобођења Судрулице у Великом рату. Тог дана није било делегације Општине Сурдулице на церемонији полагања венаца код Спомен-костурнице нити је било ко из општинског руководства присуствовао свечаној академији и додели шестооктобарске повеље иако су уредно позвани. А да неко или неки желе да избришу траг о стратишту Дубока долина појавило се као зебња међу грађанима југа Србије последњих недеља.
Наиме, недавно је на сајту Општине Сурдулица освануо план урбанистичког пројекта о градњи пословно-услужног комплекса уз само место ликвидације жртава. Да ли је реч о немару или намери да се у маниру „све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш“ сакрије и тиме тихо поништи место злочина? Ако нема места сећања, лако се прави место заборава. Колико коштају кости српских мученика? Да ли се све данас купује и продаје? Или се иза овог потеза крију перфидне намере о прекрајању историје југа Србије?
Дубока долина или долина смрти и плача једно је од највећих српских стратишта из времена Првог светског рата. На простору у и око Дубоке долине окупаторске снаге су на делу спроводиле политику истребљења српског народа тако што су ухапшене Србе доведене из Сурдулице, Врања, Лесковца и са ширег подручја српског југа убијале најсвирепијим методама и закопавале у дубоким усецима насталим под дејством земљине ерозије.
Упркос сазнању да простор Дубоке долине са својим ширим окружењем представља ратни меморијал – место страдања на стотине недужних цивила, надлежни орган Општине Сурдулица ових дана је огласио скандалозну јавну презентацију урбанистичког пројекта за потребе урбанистичко-архитектонске разраде локације пословно-услужног садржаја на катастарској парцели 58 К.О. Сурдулица на којој су вршене ликвидације Срба и која је смештена тик уз стратиште Дубока долина (кат. парцела 59).
Ако сагледамо однос руководства Општине Сурдулица према сурдуличким мученицима, страдалништву српског народа, његовој традицији и историји поставља се питање чије интересе оно заступа?
Затирање сећања на Дубоку долину на чијим хумкама би сваки други народ подигао меморијални центар, спомен-парк или, у најмању руку, спомен-обележје, изградњом пословно-услужног комплекса није ништа друго до поновно убијање свих жртава окупационог терора из Великог рата. То што актуелна локална власт у Сурдулици чини газећи преко костију предака нису чинили ни комунисти. И у периоду комунистичке владавине Дубока долина и простор око ње били су у општинском урбанистичком плану уцртани као зелена површина. Садашње измене урбанистичког плана представљају скрнављење стратишта и ругање жртвама рата.
Зато је последњи час да се алармира читава национална јавност и спречи брисање сећања на сурдуличке мученике. Избор је једноставан, или да се као народ отрезнимо или да се сутра пробудимо у некој туђој држави, под неким туђим именом.
Доц. др Дејан Антић је наставник на Департману за историју Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Ексклузивно за Нови Стандард
Извор: Нови Стандард
