Др Вишеслав Симић: МКТБЈ и производња историје

У свом арогантном настојању да илуструје Орвелову сентенцу да ко контролише садашњост има и моћ да контролише прошлост, хашки Трибунал није рачунао на бритке аналитичке способности др. Вишеслава Симића. Као правосудна експозитура држава које су га основале и њихових служби које су га кадрирале, Трибунал наравно не контролише ништа, него само испуњава добивене задатке. Привођењем низа примера, др. Симић у потпуности раскринкава ту претенциозну правну лакрдију.

Увод

Једино ако у потпуности занемаримо значења речи могли бисмо да употребимо именицу Историја како бисмо именовали ишта што је проистекло из Међународног кривичног трибунала за Југославију (МКТБЈ – али познатијег и под именима Хаг и Трибунал).

Реч Историја је, по званичном повесничарству, измишљена од давних Хелена ради именовања знања које је стечено истраживањем и испитивањем. Та реч потиче из прастарог српског језика (или, што особе које поштују политичку коректност више воле, из прото-индоевропског), из корена вид- [вид-тор- (хис-тор, како су га Хелени искварили)], који је свим данашњим Словенима очигледан као глагол којим се описује лично сведочење, а и као основа, тј. суштина, једног од најважнијих древних богова, а и, чак и данас, изузетно поштованог веровања: ВИД — Бог Свевидећи, Световид, нарочито као симбол непристрасне правде која се доноси на основу доказа.

Дакле, обилна поплава идеолошких конструкција и маштовитих закључака које је МКТБЈ изнедрио током неколико последњих деценија никако не може, чак ни приближно, да буде заведена под одредницом „историја” већ мора бити означена као мит — и то мит који служи за умирење савести Запада.

Чак је и озлоглашени Хенри Форд јасније од МКТБЈ-а разумевао шта је заправо историја, рекавши да је то „само низ проклетих ствари које следе једне друге,”[3] јасно указујући на чињеницу да се историја садржи од „ствари” (догађаја, чињеница) а не од духова, приказања и варки, које обилују у „историји” произведеној од стране МКТБЈ-а.

Нису само духови, приказања и варке оно чега је пуна „историја” произведена у Хагу — пуна је и исто тако измишљених закључака, тумачења и пресуда, а то све преобраћује ту „историју” у један од најсрамнијих примера ропске покорности бледе и бескрвне, лажне Правде оваплоћењу чудовишта које хара светом уз поклич Сила је увек у праву!

Уз готово бескрајан списак правних неправилности, прекршаја и кривица, хашка хунта је починила и све грешке које су већ у прошлости починили давни историчари (који нису радили по савременој научној методологији која служи да се избегне што више грешака). То су починили током састављања хашког мелодраматског сценарија разарања Југославије, производећи једну претрпану гомилу свесних погрешки и намерних злоупотреба које су прикрили терминима као што су „транзициона правда” и „помирујући напори,” будући да су били надахнути вечито безочним самопроглашеним елитама запада, увек, како то воле да нагласе, окренутих будућности, које су створиле и финансирале Трибунал, и њиме управљале као политичким и војним оружјем[4], камуфлираним у међународни суд правде.

Настављајући стопама Шпанске инквизиције, која је била „прва савремена установа са разрађеним чиновничким устројством,”[5] „која је свом раду приступала с предумишљајем”[6] и имала „моћ (…) која углавном није била обуздана ни од кога,”[7] хашки Трибунал, будући њеним васкрсењем у данашњици, је отишао и даље и шире у својим дометима, измишљајући прошлост која служи садашњости како би будућност могла лакше да се усмерава. МКТБЈ је у светски историјски наратив уградио лажну причу о „историји” Југославије, њеном уништењу и ратовима који су уследили, и она је постала саставни део светског правног устројства, чиме је створен хибридни облик политички подобне Истине у коју не сме да се сумња, која не сме бити преиспитивана и/или да јој се ико супротстави, већ јој се мора потпуно веровати, покоравати се њеним судовима, и слепо је следити. Трибунал, његови творци, као и његови следбеници су тиме себе преобратили у оно што је познато као „surdus absurdus” — намерно глува особа, која не жели ништа да чује, обесмишљавајући саму себе у очима целог света.

Неки будући историчар Трибунала ће се можда запитати да ли су његови историчари сами одлучили да тако опишу југословенске ратове, или им је то неко наредио. Да ли су намерно одлучили да користе жанрове сатире и театра апсурда као историографски стил, као и да ли су били прави историчари или само робови који су записивали оно што им је диктирано, као што је то радио Тиро,[8] немајући ни личну вољу ни слободу, већ су били само људско оруђе којим је записана корисна прича за колективни дух Запада.

Тај будући, а надамо се и слободан и савестан, историчар Трибунала ће се можда запитати која су то филозофска питања себи поставили „историчари” упослени од Трибунала, као и да ли је Трибунал себи поставио задатак да сазна истину или да створи веома префињене идеолошке бајке и басне за своје савременике? Да ли су узимали у обзир разматрање чињеница са широким погледом на њих или су имали усмерен поглед само на циљ, чврсто одређен у оквиру политике Трибунала, чиме су себе у потпуности лишили чак и најминималнијег разумевања мотива за деловање, самих недела, и покретачких идеала народа које су одлучили да суде?

Тај историчар би можда закључио, на потпуно запрепашћење Трибуналових твораца и њихових верних слугу, кад би могли да те закључке чују, да су они били најсличнији раним хришћанима — тако непомирљив је био и њихов раздор са многобожачким наслеђем њиховог света, као што је био и Трибуналов раскид са класичним правом Запада, а исто тако силовито и његово завођење обавезе на остваривању Историјског Циља Новог Запада, као што је то била и ранохришћанска есхатологија — веома пажљиво и посвећено вођена Божанском промишљу — а у случају Трибунала вођена квази-божанским наређењима његових твораца.

Они су, веома одлучно, одвратили Правду и од принципа Просветитељства, заснованих на разуму, сводећи Је на положај беспомоћне слушкиње строгог и потпуно средњевековног догматског ауторитета Новог светског поретка, истовремено је укрштајући са неоромантичарским „органским” чиниоцима расуђивања који су у тај процес уплитали расу, припадност одређеном народу, култури и језику — наравно, одређујући словенске и балканске као најниже и далеко испод Западних.

Савремена западна елитистичка и омиљена учења о мултикултурализму, културолошком релативизму, као и стрепња да се ни случајно не повреди неко „другачији” су олако заборављена у случају становника „демонске земље”[9] на Балкану, а нарочито у случају „гомиле неписмених дегенерика, убица одојчади, и силоватеља,”[10] Срба.

Хашки „историчари” су најочигледније сметнули с ума оно што је најозбиљнији задатак правих историчара: успостављање методологије[11] у коју може да се има поверења, како би се одредило који догађаји су од историјске важности и како су утицали на људе које су задесили — јер хашки „историчари” нису обични људи, попут нас, пасивних прималаца историјске приче, већ су њени активни ствараоци, будући да имају моћ одлучивања шта ће ући у историју а шта неће. Још када се узме у обзир да је и та историја, која је одабрана за предочавање масама, ограничена доказима који по методологији могу да буду коришћени и онима који су заправо и преостали након историјских догађаја, видимо да је стварање историје веома тежак и одговоран посао. А ми данас знамо да су и Трибунал[12] и НАТО[13] уништавали[14] доказе и вршили притисак да одређени докази не уђу у разматрање! Уз то, знамо и за проблематичност начина како је Хаг располагао доказима, чак и онима које је веома пажљиво одабрао да буду доступни у раду институције — хашки „историчари” су и на том прилично једноставном задатку срамотно заказали, безобзирно обзнањујући свету да нису ни покушавали да се одупру искушењу да доказима манипулишу како би њихово тумачење ишло у корист господарима тог не само неправилним поступком[15] успостављеног, већ и потпуно незаконитог суда.

Ако прихватимо устаљено уверење да је писање историје чин успостављања односа међу људима, заснован на посвећеном истраживању прошлих речи, дела, идеја и, пречесто, сукоба и нетрпељивости, а да доказе о томе поседујемо у тренутку писања, као и да се не смеју користити божанска провиђења и откровења, да коначни рад мора да обезбеди информације а не да буде проповед, идеологија или дело маште, да мора да следи само потврдљиве трагове, а који морају бити доступни свима ради преиспитивања и провере, као и да на концу буду потврђени као исправни, онда засигурно не можемо прихватити хашке „историчаре” као писце историје већ ствараоце западњачких митова и епова, записничаре откровења западњачких „духовних елита,” као и пропагаторе корисних лажи НАТО-а.

Могу нас подсетити и на Херодота — познатог и као Оца Лажи[16] — јер је и он страсно пропагирао тзв атински идеал „слободе” упркос свеприсутним доказима да се заправо ради о деспотизму и тиранији, баш као што су „историчари” МКТБЈ-а то радили за НАТО, јер је вечити нагон тирана да освојене лише знања о истини и да им наметну величање деспотове верзије догађања.

Ипак, морамо се сетити да је Херодот имао и једну олакшавајућу врлину, коју Трибуналови „историчари” немају — признао је да „није знао да ли је [то што је он записао као историју] заиста тачно; [записивао је] само оно што [му] је било речено. Ипак, свашта је могло да се деси…”[17] За разлику од њега, „историчари” Трибунала и даље грозничаво тврде да је то што су они забележили једина права истина, подсећајући нас на Полибија, хеленског аристократу, који је прешао на страну моћних Римљана, постојано и пословно пропагирајући неминовност њихове надмоћи и праведности.[18]

У безброју савремених западних историчара налазимо гомиле Салустија — убеђених у дегенерацију Запада на основу безбројних недела и лешева које је оставио за собом широм света у лудачком грабежу за богатством, моћи и славом по сваку цену. Ипак, већина, попут Салустија[19], у његовом односу са Цезаром, зарад удобности и преживљавања, отворено подржавају тренутног победника данашњице — државе чланице НАТО-а — одбијајући чак и да размотре и преиспитају званичну хашку „историју” Југословена.

Други подражавају Ливија и усредсређују се на стару славу и на доба јунака Запада (ако их је икада заиста и било) како би избегли бављење бесрамним неделима и крвавим злочинима данашњице. Неки од њих, баш као што је то и Ливије урадио[20] са Германима свог доба, славе савремене „варваре” — углавном исламске варијанте истих — и оно што виде као њихове врлине и једноставност моралних закона, и користе хашку „историју” како би тим особеностима додали и ознаку „невиности.”

Уз такве, међу западњачким историчарима, а таквих је међу хашким много, налазимо и оне који у својим делима исписују визије есхатолошког[21] пројекта историје (за папистичку Цркву) светог Августина — као овосветске драме, у којој се догађа покретање унапред, вођено истеривачким духом ка коначном циљу — за хашке „историчаре” то је свет у којем владају западњачке, тј. америчке вредности — који је пре свих векова био осмишљен у Вечитом Уму Запада, ван историје и времена, али се, упркос свему, укрштајући са њима, кроз силажење тих узвишених идеала (универзалних неолибералних вредности), и оруђа за њихово остваривање (па макар и да су то „хуманитарна бомбардовања” ако је то потребно) на балканска људска бића ниже категорије, чиме се досеже крај историје онакве какву смо познавали до тада, тако што ће се успоставити доба „транзиционе правде” и „помирења” под владавином анти-бога Новог светског поретка. Све то на гомили хашке идеологије, и уз то и визија Јоакима из Фиоре о три историјске етапе[22] (наравно, без Христоса у њој!) — подразумевајући да смо ми у тој последњој етапи, у Добу Духа, у којој ће доћи до коначног отвореног сукоба ради истребљења сила Зла: балканског национализма и српске воље за моћ.

Ипак, упркос свему и свим званичним прокламацијама, постоји велики број озбиљних научника који гаје основане сумње, и немају веру ни у МКТБЈ ни у владајућу западњачку представу историје, и који обнављају Дук критике[23] Жана Бодена, као и његово одбијање да само на основу ауторитета власти прихвати здраво-за-готово њихову верзију догађаја, и одлуке о томе каква судбина света мора да буде.

Њихов број неумитно и стално расте, и свима је јасно да је МКТБЈ исковао превелики и прескуп кавез од кртог правног гвожђа у којем би да утамничи духовну светлост Слободе, како не би обасјала догађаје и народе Југославије — светлост коју нико никада није успео да утамничи и спречи је да пробије идеолошки зид тамнице и да разбије катанац интересних група којим су хтеле да заточе историју.

МКТБЈ као и Руах елохим & др Фукујама

Ако се сетимо како се МКТБЈ изненада појавио из мрака међународних односа након пада СССР-а, његово „Просветљење” светског правног поретка чистим наметањем воље Запада у то бурно и хаотично доба је било равно налету Руах-елохима из Вечности у Време, „крећући се над водама,” чиме је означио Почетак историје Југословенског проблема, али тек након што су Југословени почели са међусобним насиљем, подстакнути на њега од стране Запада. Исто тако мистично је било и Откровење МКТБЈ-а о Крају историје тог истог Југословенског проблема — када је МКТБЈ постао Господин Хајд у односу на доктора Џекила доктора Фукујаме, оглашавајући „крај [југословенског проблема] као таквог,” истовремено очишћујући НАТО од било какве кривице и одговорности за ишта што се догодило током „историје.”

Малодушно имитирајући надахнуте старозаветне пророке, произвођачи хашке „историје” су обзнанили своја страшила од пресуда над Балканом, прво прогласивши крај Југославије самоиздвајањем Словеније и Хрватске из ње[24] (што је било веома сумњиво с обзиром да је Хаг био успостављен само као „мера” Уједињених нација[25], која је створена ради одржавања и обнове међународног мира и безбедности, која је истовремено одузела право Југославији да одбрани свој суверенитет и територијални интегритет, право које је МКТБЈ „историја” касније постојано бранила у случају даљег распада тих незаконитих потомака Југославије!), а онда су, са невероватном прецизношћу, одредили тачан тренутак почетка чињења међународних злочина јануаром 1991, па до њиховог окончања, које су, на исто тако чаробњачки начин, одредили за 12. август 2001. — када су почињени последњи злочини од стране официра новонастале државе лажног народа створеног одлуком југословенских комунистичких диктатора, и која је исто тако лажно названа Македонијом (и чији народ је морао да прихвати и накнадно преименовање у Северне Македонце!), током „назаконитог напада на цивиле и цивилне објекте у селу Љуботену, а што није било оправдано војном неопходношћу,”[26] само око месец дана пре него што је увек успешна и незаменљива америчка дипломатија окончала последњи војни сукоб Југословена на пријатељски и трајан мирољубив начин.

Ударајући, на овај начин, оквире „историјској” нарацији о Уништењу Југославије, и смештајући је у кутију успеха Клинтоновог доба, МКТБЈ је истовремено веома погодно за Запад и НАТО санитизовао све њихове активности, обезбеђујући им изузеће од икакве одговорности за злочине против мира, против човечности, ратне злочине, и за геноцид — јер је МКТБЈ био једина међународна „мера” којом се свет носио са уништењем Југославије[27] — оснивањем свог сопственог Комитета успостављеног ради претреса НАТО бомбардовања Савезне републике Југославије, који је онда објавио своје Препоруке у Коначном извештају МКТБЈ-а тужилаштву, и где се каже: ,,90. […] НАТО је признао да је дошло до грешака током бомбардовања; можда је дошло и до грешака у просуђивању. Одабир извесних циљева који су нападнути може бити предметом правне расправе. [Овде се морамо упитати да ли би баш МКТБЈ био најбоље место за такву расправу?!] На основу испитивања прегледаних информација, ипак, комитет има мишљење да нити је оправдана општа истрага целокупног бомбардовања, нити истраге појединачних инцидената. У свим случајевима, или закон није довољно јасан, или истраге не би довеле до прикупљања довољно доказа против оних оптужених, који су на високим положајима, као ни против оних, на нижим положајима, који су оптужени за изразито гнусне прекршаје. 91. На основу доступних информација, комитет препоручује да се не спроводи никаква истрага од стране тужилаштва Трибунала у вези са НАТО бомбардовањем или са инцидентима који су се десили током истог.”[28]

Исто тако МКТБЈ није у обзир за подизање оптужнице против њих узео никога од западних лидера, нарочито за најстрашнији злочин — Злочин против мира[29] — чиме је је изузео Запад из „историјског” наратива у којем су најважније улоге одиграле личности са Запада: владика града Рима[30], прва жена државни секретар САД[31], амбасадори САД[32], бројни чланови Представничког дома[33] Конгреса САД, као и сенатори[34] (данашњи председнички кандидат Домократске странке САД, Џо Бајден, je предводио тај чопор), а и гомила политичара из Европске Уније[35]. Историја, у којој би њихове улоге у разним међународним злочинима биле описане и осуђене, била би много истинитија, а и занимљивија, за читање, и боље би се разумело како су те мале, веома неорганизоване и подељене, сиромашне и слабо наоружане, немоћне групе са Балкана успеле да направе такав хаос, и годинама наставе са разарањима и убијањем стотина хиљада људи, изазивајући трајну међусобну мржњу између раније мирољубивих популација које су дотле упевале да се одрже једне поред других у суживоту.

Успостављање преседана њиховим поништавањем

„Историчари” Трибунала су успели, изнад свега, да пониште вековима поштован англосаксонски принцип преседана тако што су намерили да направе нове, који би служили интересима и циљевима трибуналових стваралаца.

Та озбиљна и неисправљива грешка је већ скупо коштала Запад и довела до његове велике бруке и губитка дипломатске моћи — најбољи примери су случајеви Абхазије, Јужне Осетије и Крима, којима је показано јавности целог света (која је жељно ишчекивала ураво такав развој ситуације), а и многим владама које је Запад посвећено малтретирао, да се „оружје” Запада може ефективно искористити против њега.

Ипак, за Југославију је све то дошло прекасно…

Без обзира на то, важно је указати на неколико кључних примера како су прављени ти ad hoc и sui generis преседани и идеолошки наративи, и како су коришћени у корисним „историјским” приказањима и „законским” актима:

Закључци срамне Бадинтерове комисије су веома пажљиво затрпани гомилом „правног” отпада разноразних каснијих међународних мировних и хуманитарних иницијатива и пројеката и зато је веома важно да се тај пример западне трулежи ископа како би се спознала права историја о томе ко је уништио Југославију, и да би се схватило да се она није „распала”, како је то та Комисија закључила.

Роберт Бадинтер, председник Уставног савета Француске, је 27. августа 1991, током мировне конференције посвећене Југославији, био именован од тадашње Европске економске заједнице и њених држава чланица за председавајућег Арбитражне комисије. Комисија се састојала од још тројице чланова[36], али је постала међународно позната по презимену свог председавајућег члана—Бадинтерова арбитражна комисија.

Званични договор је био да ће одлуке Комисије бити обавезујуће, а да ће Комисија одлуке доносити након захтева за арбитражу које јој упуте „званичне власти из Југославије.”

Али, већ првим актом Комисија је прекршила своја сопствена правила, доневши одлуку на захтев лорда Карингтона, председавајућег Мировне конференције. Одлуке Комисије, под бројевима 4 и 7 су исто тако биле прекршај правилника, будући да је арбитражне захтеве упутио Министарски савет Европске економске заједнице.

Само су одлуке под бројевима 2 и 3 биле донете по правилнику, с обзиром да су захтеве за арбитражом поднеле званичне југословенске власти.[37]

Комисија је своју последњу одлуку донела 14. јануара 1992.[38]

„Новембра 1991, када је дошло до захтева да пресуди да ли је главни проблем Југославије била сецесија из федерације (што је било очигледно), Комисија је, упркос свему, званично одлучила да је ,Социјалистичка Федеративна Република Југославија у процесу распада’.”[39]

Најважније одлуке Комисије су биле под бројевима 2 и 3 (донете 29. новембра 1991.[40], и које су биле једине донете по правилима саме Комисије!), и тицале су се, између осталог, одлуке о одређивању међународних граница Југославије—чиме је Комисија прогласила административне границе између федералних јединица Југославије званичним међународним границама између независних суверених држава, створивши тако правни привид легалног успостављања заправо квазимодовске недоношчади дегенерисане вастфалијске породице: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, и Македоније (којима је накнадно придодато натовско копиле—Косово*).

У оба случаја дошло је до великог наглашавања принципа да се као међународне и званичне признају границе савезних република Југославије у тренутку њиховог проглашења независности (принципи status quo и uti possidetis juris), при чему је Комисија подвукла, у одлуци број 2, да, без обзира на околности, „право на самоопредељење не може да укључи промену постојећих граница”.

Одлука Комисије под бројем 3 је наглашавала да ју је Комисија донела на основу принципа и правила међународног јавног права, које, између осталог, каже да границе између суверених држава морају да буду поштоване у складу са Повељом Уједињених нација, Међународним законом о пријатељским односима и сарадњи међу државама (Резолуција Генералног савета Уједињених нација 2625-XXV), Хелсиншког Финалног акта, и Члана 11 Бечке Конвенције од 23. августа 1978. године, о сукцесији држава у складу са уговорима.[41]

Комисија је признала и Члан 5. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије—да територија и границе било које југословенске републике не могу бити мењане без њене изричите сагласности.

Комисија је принцип територијалног интегритета држава[42] признала као већ успостављену универзалну и неприкосновену норму. Такође је нагласила да су народи из некадашњих колонија европских сила мудро применили ту норму током деколонизације, и да је тада било дошло време да и сами Европљани то учине. То је, ако ништа друго, било непристојно, и истовремено саркастично, нарочито узимајући у обзир чињеницу да балкански народи, иако европски, никада нису поседовали колоније већ су сами били покорени и експлоатисани током векова колонијалне власти турске и аустроугарске.

Чланови Комисије, држављани колонијалних и експлоататорских сила, нису ни на тренутак помислили како ће њихове препоруке звучати припадницима југословенских народа (а нарочито Србима[43]) који су вековима водили борбу за ослобођење управо против колонијалних сила, који су давно пре западноевропских нација били свесни и поносни на своју јасно дефинисану народност и државност, и који су чезнули да коначно поново успоставе своје националне државе у најширим границама које су досегли током своје историје.

На концу су ове обавезујуће одлике Комисије изазвале ново стање на Балкану у којем су југословенски Срби били осуђени да буду, и као национални корпус и као територијални ентитети, раздељени и распарчани унутар новостворених самопроглашених држава насталих из Југославије, у којој је готово цео српски народ био окупљен у једној држави. Комисија је то разбијање Срба озваничила својим одлукама, већином донетим противно правилнику рада саме Комисије.

Одлуке Комисије су биле супротне већ одавно међународно прихваћеним и признатим правима, и принципима саме Европске економске заједнице о самоопредељењу народа. Тим одлукама су многе нације, а нарочито Срби, биле непромењиво угуране у границе које су биле арбитрарно успостављене и наметнуте тим народима, прво од стране југословенских комунистичких комесара, а онда од стране „демократских” комесара Европске заједнице.[44]

Ипак, на изненађење Срба, Комисија је истовремено нагласила да принцип територијалног интегритета не мора да буде баш потпуно круто примењиван—с обзиром да је међународним правом државама забрањено да територију задобијају ратом, наглашено је да ипак имају право да је задобијају (или губе) „узајамном сагласношћу”. Наглашено је да та сагласност не може да буде на силу добијена од државе губитнице (на пример, као предуслов мира), и да мора бити досегнута кроз „преговоре између вољних држава”.

Уз ову резервацију према принципу територијалног интегритета, Комисија је поново потврдила своју одлуку број 1 (о неприкосновености међународних норми, као што је начин измене међународних граница), квалификујући је још једном резервацијом, овога пута подвлачећи да ће у случају Југославије мењање граница у будућности зависити од степена поштовања права националних мањина унутар неке од држава насталих из Југославије.

Србима је, за утеху, дато уверавање да ће одржавање хрватских, и граница Босне и Херцеговине, у будућности зависити од потпуног поштовања права Срба од стране тих држава.[45]

Ипак, историја је показала да се ове „обавезујуће одлуке” нису примењивале у случају Косова и Метохије.

Муслиманска албанска мањина унутар Србије је проглашена угроженом јер власти Србије наводно нису поштовале њена права, чиме је правдано одвајање територије Косова и Метохије од Србије.

Истовремено, то исто оправдање права на отцепљење је одбијано Србима из Републике Српске (који су међународно званично били признати као конститутивни народ Босне и Херцеговине, а Република Српска као њен политички и територијални ентитет), чија етничка, људска и политичка права су стално и снажно била кршена (за шта постоје обилни докази) не само од стране њихових хрватских и муслиманских „суграђана”, већ често још и насилније од стране представника „међународне заједнице” која је директно, и као највиша инстанца власти, управљала Босном и Херцеговином. У случају права Срба у Хрватској, стање је било још поражавајуће: скоро четврт милиона Срба, грађана нове хрватске државе, је било изгнано ван њених новодобијених граница 1995. године, у до тада најстрашнијем кршењу људских, грађанских и верских права, и највећем етничком чишћењу и геноциду у Европи после Другог светског рата.

Упркос свим овим доказима, предоченим у овој краткој анализи, МКТБЈ није подигао ни једну једину оптужницу против икојег члана Комисије као особе одговорне за злочине почињене на територији Југославије од јануара 1991, чиме је успостављен преседан да су одређени званичници недодирљиви док други спадају у категорију оних против којих је могуће подићи оптужбе — дакле, Балканци, а нарочито Срби, су ти на које је сезона лова непрестана.

Свим овим правним акробацијама Бадинтерове комисије, којима су створене могућности за избегавање одговорности, МКТБЈ је придодао, под притиском САД, и преседан да се двема државама на Балкану, Југославији (током њеног уништења) и Србији (током отимачине Косова*), одузму најсуштинскија и најсветија права и обавезе — самоодбрана и очување суверенитета и територијалног интегритета — доносећи пресуде које су значиле да Југославија и Србија морају да предају своје територије и да се одрекну права на српски народ и његову имовину у земљама које су им одузете. Наравно, никоме међу елитама на Западу то није звучало неприхватљивим, као што им касније није било апсурдно да, у случају Крима[46], на пример, износе тврдње против Русије, и да јој прете, иако су Кримљани на мирним и слободним изборима одлучили да се одвоје од Украјине и да се врате у Русију.

Дуг је списак тих најзабавнијих, а истовремено и разљућујућих, примера лицемерне западне „историјске” нарације. Да наведемо само неколико најочигледнијих:

Министар иностраних послова Уједињеног Краљевства, Вилијам Хејг, је 27. марта 2014. године дао, у светлу косовског проблема, веома комичну изјаву поводом уједињења Крима са Русијом, нагласивши да „Русија не може једноставно погазити међунардно право”, и потсетивши цео свет на „основне принципе на којима су успостављене Уједињене нације: принцип територијалног интегритета и забране коришћења силе у међународним односима.”[47]

Још један представник Европске уније, шведски министар иностраних послова, Карл Билдт (који је био и званични посредник током балканских конфликата, као и специјални изасланик Европске уније за бившу Југославију, а и специјални изасланик за Балкан Генералног Секретара Уједињених нација), који је имао веома значајну улогу у кршењима међународног права током последњих неколико деценија, и који је вредно радио на објашњавању зашто правила међународног права не важе за Запад, оставио је без даха све здраворазумске и часне припаднике људског рода када је у Грчкој изјавио: „Треба да будемо веома чврсти у вези са међународним правом, и његовим правилима, која се морају поштовати”.[48]

Да би цео свет знао колико је Европска унија доследна у вези са поштовањем међународног права, њен тадашњи шеф дипломатије, Кетрин баронкиња[49] Ештон, је изјавила да „украјинска влада има право да брани свој суверенитет”[50], веома спретно заборављајући чињеницу да је управо Европска унија инсистирала на „сарадњи Србије са судом у Хагу” као предусловом за европске интеграције, због чега је скоро цело српско државно руководство завршило у Трибуналу управо због одбране суверенитета своје државе!

И други међународни кловнови су се придружили овој лошој комедији забуне—америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама, Саманта Пауер, је, на свом твитер налогу обзнанила да „државне границе нису само обичне сугестије”[51], а потпредседник САД, Џозеф Бајден, је у свом говору Атлантском савету инсистирао на „фундаменталном принципу да се границе у Европи не могу мењати силом”[52], док је директор њиховог убилачког циркуса, председник САД, Обама, покушао да развесели своју муклу и неверујућу публику у Бриселу, 26. марта 2014. године, безобзирно халуцинирајући да […] је Косово раскинуло са Србијом тек након референдума који није био организован ван оквира међународног права, већ уз брижну сарадњу са Уједињеним нацијама и суседима Косова”[53], иако никоме није забавно звучала ни његова изјава од 20. марта 2014. године: „Основни принципи којима се управљамо у међународним односима морају да буду поштовани и у 21. веку. У то је укључено поштовање суверенитета и територијалног интегритета—значи, да се схвати да неке државе не могу тек тако да прекрајају границе, или да доносе одлуке на рачун својих суседа само зато што су веће и моћније.”[54]

Запад је, да не изузме Азију из ове фарсе, тамо послао америчког секретара за одбрану, Чака Хејгела, који је, 6. априла 2014. године, током заједничке конференције за штампу, са јапанским колегом Ицуноријем Онодером, у Токију рекао: „морамо бити веома пажљиви и веома јасни, […] не може се ићи по свету и прекрајати границе, и кршити територијални интегритет и суверенитет силом, притисцима и застрашивањем […].”[55]

Дакле, сетимо се да је током периода у којем је Запад, а нарочито САД, дошао до хистерије у својим прокламацијама о светости граница Украјине, док је истовремено инсистирао да Косово* има право да се одвоји од Србије, на том истом Западу дошло до прослављања и обожавања Барака Хусеина Обаме као Новог Линколна, и до глорификације његове улоге у очувању јединства државе и спречавања Конфедеративних држава Америке да се отцепе од САД.

То је фундаментални историјски наратив Запада, а нарочито САД, који су хашки „историчари”  „заборавили” да укључе у своју „историју” Југославије.

Морамо овде да се подсетимо на то шта су биле главне позиције председника Линколна, о којима није могло да буде преговора[56]: ”Немогућност расцепа Заједнице”[57] и да је свако деловање савезне владе било чисто одбрамбено, као и да би сва непријатељска деловања Југа била подразумевана као деловање агресора. Током целог грађанског рата Линколн је тврдио да је отцепљење нешто што је немогуће да се догоди, и да Заједница никада није била разорена. Отцепљење је, само по себи, анархија, и свако изгласавање таквог чина је аутоматски неважеће и поништено! Савезне државе, чланице Заједнице (САД), које су тврдиле да су се отцепиле су ушле у стање отворене побуне и „завеле су у заблуду свестnсвојих становника,” чиме су починиле акт велеиздаје.

То су и даље основе државне политике САД али њене власти подржавају потпуну супротност овога већ деценијама у случају Југославије, тј. Срба. Ипак, неки будући родољубиви државник Србије, који се буде борио за националне интересе свог народа и државе, би лако могао да употреби ову темељну претпоставку и преседан америчког правног система и да, користећи Линколнове аргументе и принципе, сачини нови дискурс и наратив историје уништења Југославије, и да поврати територије које су Србима одузели побуњеници на незаконит начин, нарочито ако се у корист српских интереса промени распоред моћи у међународним односима. Запад ће тада моћи да захвали својој франкенштајнској беби, хашком Трибуналу, за поништавање ранијих преседана и за успостављање ad hoc и sui generis преседана којима се дозвољава коришћење само оних чињеница из прошлости које тренутно некоме одговарају.

Још један запрепашћујући случај „историјског” брисања је срамни пример „избрисаних”[58] у Словенији — један од најјаснијих примера административног етничког чишћења[59] и геноцида[60] нашег доба, иако никада није подигнута икаква оптужба против словеначких званичника због тих злочина, док су такве оптужбе масовно подизане против Срба широм Југославије. То је занимљив случај не само зато што „етничко чишћење” није правни појам већ идеолошка и пропагандна конструкција, већ и зато што су „избрисани” најјасније и намерно циљани током мира а не у тзв. магли рата. Ипак, словеначки званичници нису сносили последице због својих недела а може се само нагађати да су за ту привилегију изузећа из „историјског” наратива Трибунала платили измишљањем доктрине „крајње нужде”[61] како би обезбедили „независну” подршку НАТО-у у Савету безбедности Уједињених нација[62] током бомбардовања Србије 1999. године. Можемо се само питати да ли ће се сетити тог преседана када нека будућа држава-агресор одбаци устаљена правила понашања и искористи га за креирање сопственог „историјског” наратива ради оправдања својих недела.

Закључак

Écrasez l’infâme![63]

Аутор је за крај оставио један веома значајан случај, којим се на најбољи начин дочарава подлост Трибунала, не само зато што је лично радио на њему као део иследничког тима који је за Трибунал прикупљао доказни материјал, већ нарочито због тога што је то био први пут да је МКТБЈ започео процес против особа које нису били Срби а за „убиства; мучења, укључујући и силовања заточеница; тучу; и нехумано поступање.”[64]

То је случај муслиманско-хрватског логора Челебићи — којег МКТБЈ никада не би ни узео у обзир за истрагу и процесуирање да није било три упорних, храбрих и посвећених Српкиња Американки, које су у то уложиле сву своју енергију и утицај како би убедиле Трибунал да саслуша њихове апеле и молбе да се дође до правде. Те три жене се: покојна Деса Томашевић-Вејкман[65], Мирјана Самарџија и Мирјана Мишић, све три из области залива Сан Франциска у Калифорнији, али пореклом из уништене Југославије. Покојна Деса Томашевић-Вејкман је преживела хрватски логор смрти у Другом светском рату током истребљења Срба у такозваној Независној држави Хрватској, али никада није омрзла икога и целог живота је трошила велики део свог богатства и личне енергије на помоћ свим избеглима из уништења Југославије који су завршили у САД. Тако је, помажући избеглима, и сазнала о овом логору и ужасима почињеним у њему, и удружила је снаге са друге две српске госпође како би се дошло до правде за страдалнике. Без њих, ужаси који су задесили народ села Брадине, родног места хрватског lusus naturæ[66], др Анте Павелића, били би игнорисани од Трибуналових „историчара,” иако је мучеништво тог народа било предодређено игром случаја да је највећи од Хрвата, папски расиста[67], рођен[68] у чисто српском подручју Босне и Херцеговине, па је њихов покољ био извршен баш на званични рођендан другог великог Хрвата, комунистичког чудовишта, Тита.[69]

Олтар Зла је морао да буде пошкропљен крвљу невиних!

Пре него што сам почео да радим на овом случају веровао сам у речи Виктора Игоа, које је у његовом роману Звонар Богородичине цркве  изговорио краљ Француске Луј Једанаести: ”[…] Истина је боловала; помислио сам да је умрла а да није нашла исповедника.” Док сам радио на прикупљању доказног материјала за Трибунал почео сам да верујем да је дошло до васкрса Истине, али након што је завршен процес и пресуде изречене, схватио сам да су је МКТБЈ и тзв. међународна заједница поново убили, а онда је сахранили дубоко под гомилом интереса Запада, његових идеолошких потреба, и онога што је служило у сврху политичке коректности.

Четири имена ме још увек као авети посећују у сновима: Есад Ланџо, Хазим Делић, Здравко Муцић и Зејнил Делалић — тројицу је МКТБЈ осудио за почињене злочине али је један од њих, Зејнил Делалић, ослобођен и никада није морао да одробија ни дан за све смрти, патње и понижења која су се догодила док је био на „дужности” у логору.

Било би превише језиво поменути безбројне изопачености у којима су ова четворица садистички уживали годинама, пажљиво бирајући жртве и осмишљавајући начине на које ће починити сва та убиства, мучења, силовања и понижавања беспомоћних цивила. Тим који је прикупио доказни материјал је све њих пажљиво и савесно документовао, и Трибуналу приложио исповести и сведочења преживелих жртава, као и оригиналне документе са потписима команданта логора. Упркос свему, Трибунал је ослободио Зејнила Делалића кривице, тврдећи да није имао довољну моћ и контролу над логором и над његовим чуварима како би му се приписала командна и лична одговорност за њихова недела. Остала тројица су осуђени на по  20, 15 и 7 година за такве гадости и одвратна недела, која неко ко је о њима сазнао никада не може заборавити.

Дакле — да упоредимо благост казни које су они добили са казнама досуђеним српским лидерима који никада нису лично, као што се то тврдило и за ослобођеног Делалића, окрвавили руке током рата.

Трибунал је улогу Делалића у злочинима описао као нешто „што је могло да буде добровољно исказивање његовог ентузијазма како би се показао достојним, што се показало и у његовом мешању без разлога у ситуације у којима није био неопходан. Већ је постојала одговарајућа институционална структура, није недостајало запослених, тако да он дакле није поседовао de facto статус [да буде починилац].”[70] У његовом случају та квалификација, да је „могло да буде”, је била довољна да буде ослобођен човек који је био веома лукав злочинац[71], док је готово цело српско руководство из уништене Југославије проглашено кривим и осуђено и на 40 година, па и на доживотне казне робије без икаквог конкретног доказа да су директно дали икакво наређење за наводне злочине у Југославији, осим што је у њиховим случајевима коришћена иста та формулација — да је „могло да буде.”

Пресуда Трибунала у овом предмету (ст. 212; Обавеза доказивања) каже: „Основни је захтев у било којем правном систему да особа која је од тог система затражила надлежност, и која жели да трибунал или суд предузме кораке у њену корист мора да пружи доказе кривице у мери која ће задовољити суд. Дакле, здраворазумски је закључити да је правна обавеза доказивања свих чињеница које су релевантне за случај на ономе ко тужи, како у грађанској парници тако и у криминалном поступку.”

Тако је Трибунал пред целим светом признао да је срж свега његово задовољство понуђеним доказима оно што одређује какав ће бити исход суђења, и да је веома тешко задовољити га када су у питању оптужени који нису Срби а веома лако када треба пресудити да су Срби криви.

На пример:

Радослав Брђанин је осуђен на 32 године тамнице јер је „био значајна политичка фигура”[72] и јер је „пригрлио”[73] никада доказани „Стратешки План” српског руководства о томе како створити чисто српску државу, која би се одвојила од међународно признате Босне и Херцеговине (пажња: Раније је одлучено да муслиманско-хрватске вође нису починиле кривично дело када су се одвојили од Југославије, а касније, у случају Косова*, када су се албански исламисти одвајали од Србије, ни то отцепљење није био злочин. Једино је увек био злочин када су Срби желели да себи обезбеде заштиту стварањем сопствене државе, како је то тумачио Трибунал);

Др Радован Караџић је прво добио пресуду на казну од 40 година тамновања за оно што су, задовољавајући Трибунал, били докази за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности, али је, након жалбе осуђеног, пресуда преиначена на доживотну робију, иако су многи правници и независни посматрачи суђења били незадовољни доказима кривице;

Трибунал је исто тако био задовољан доказима који су потврдили кривицу на основу које је српски генерал Ратко Младић одмах осуђен на доживотну робију, иако је било очигледно да је доказ кривице био веома лоше исконструисан, а да је постојала велика количина снажних доказа о невиности.

Случај др Биљане Плавшић (председнице Републике Српске Босне и Херцеговине) је још више запањујући — њу су Западни политичари прво подстицали да направи политички преокрет, и дозволили су јој да прелети на страну непријатеља, да изда др Караџића, и да помогне да се он смени са места председника, након што је направио договор са америчким амбасадором Холбруком да му буде дозвољено да се повуче у мировину, а онда је др Плавшићева преварена од стране државног секретара САД, Медлин Олбрајт, да, након подизања оптужнице против ње, пристане да призна кривицу за злочине против човечности и за прогоне на основу верске и националне припадности, како би је, након пресуде на 11 година робије, под хитно сместили у затвор за жене у Шведској јер је Трибунал био задовољен без икаквих разлога за сумњу у то задовољење управо веровањем у речи особе коју је теретио да је ратни злочинац и расиста, и која је показала да је спремна на превртљивост зарад добити.

Тај већ поменути замишљени будући историчар, када буде пажљиво изучавао документа Трибунала, имаће муке да схвати биполарну природу тог тела које је уништило многе животе, разорило читаве породице и бацило љагу на читаве народе преплићући „историјски” наратив, тако подао и гадан, користећи при томе веома бледе доказе, док је стварао јунаке, верске мученике и националне симболе поноса уклањањем, ублажавањем, занемаривањем и разводњавањем чврстих и необоривих доказа које су прикупили његови тимови иследника од особа које су преживеле неописиве злочине.

А све то је почињено ради постизања политичких и идеолошких циљева, у сплету са личним каријерним стремљењима, похлепом, уз потпуно занемаривање правде и људскости.

Ипак, чак и да МКТБЈ успе да уклони и заташка све истинске доказе злочина, тај замишљени будући историчар ће моћи да упореди пресуде Трибунала и описе догађаја са стањем које је остало на терену у Југославији — показаће се да, иако су Срби означени кривима и одговорнима за ужасе који су се сручили на њене становнике, стање на терену ће јасно показати исходе деценија борби и прогона, систематичне дискриминације и пљачке, које су за собом оставиле веома мало осиромашених, заплашених Срба, заточених у гетима, који трпе културолошку отимачину и негирање историјског трајања на просторима које је баш сам Трибунал прогласио опустошеним и етнички очишћеним од других од стране Срба.

Нови Мајмонид ће бити неопходан да срочи нови Водич за збуњене кроз Трибуналово Доба Правде како би се бар мало смисла прозрело у бројним списима које је МКТБЈ оставио за потомство.

На крају, без икаквог даљег нагађања и надања да ће се ишта променити на боље, треба да прокажемо и осудимо МКТБЈ због његове истинске суштине гадости која уништава јер је препуна покварености и одвратности!

Емил Зола данас не би престао да узвикује Оптужујем!, кад би васкрсао и проучио списе Трибунала.

А и васкрсли Волтер би засигурно поново подигао глас и завапио:

Уништите Бестидницу!

____________________

[1] ”И пером се води рат.” – [мало слободнији превод] Волтер (Voltaire)

[2] Lorenzo Valla – писац дела О чувеном лажном Константиновом поклону (De falso credita et ementita Constantini Donatione), чиме је доказао да су на превари засноване тврдње паписта да је цар Константин као поклон дао право владики римском, Силвестру Првом, и његовим наследницима, да врше и духовну и световну власт у Италији и у свим „западним областима”. Аутор се нада да ће и овај рад макар мало допринети уочавању и препознавању лажне и с предумишљајем произведене Историје уништења и ратова Југославије од стране Међународног криминалног трибунала за Југославију (МКТБЈ).

[3] Иако је тај опис приписиван и другим особама, укључујући чувеног британског историчара Арнолда Тојнбија.

[4] Покојни амерички амбасадор Ричард Холбрук током интервјуа Би-Би-Си-јевом радију 2003. године, у емисији ,,Да или Не Уједињеним нацијама?”: [МКТБЈ је] ,,огромна вредна алатка” – [Holbrooke, Richard; Radio Interview; United Nations or Not? The Final Judgment: Searching for International Justice; BBC Radio; Sept. 9, 2003.]; Такође: Током НАТО бомбардовања Југославије, представник за штампу тог савеза, Џејми Шеа, је такође био веома јасан пред гледаоцима у мају 1999. године, на прес-конференцији, да је МКТБЈ политичко оруђе САД и НАТО-а: ,,Као што то знате, без НАТО држава не би било Међународног суда правде, као што не би било ни МКТБЈ-а, јер су НАТО државе предводнице оних које су успоставиле оба трибунала, оне које их финансирају, и који им дају свакодневну подршку за њихову делатност. [[Shea, Jamie; Press Conference; May 16, 1999 – https://www.nato.int/kosovo/press/p990516b.htm]; Још један доказ да су САД готово буквално „породиле” МКТБЈ је изјава Габријеле Крк Мекдоналд, држављанке САД и председника Трибунала, која је о државном секретару САД, Медлин Олбрајт, рекла: „ […] ми често о њој кажемо да је ,Мајка Трибунала.’” (Морамо се сетити да ју је часопис Тајм, 10. маја 1999, прогласио мајком бомбардовања Србије!) [Israel, Jared; NATO’s Tribunal: Straight From the Horse’s Mouth; Exibit B: Excerpts from speech by Gabrielle Kirk McDonald, President of the Hague Tribunal at her award ceremony at the American Supreme Court on April 5, 1999; June 30, 20001 – http://www.hartford-hwp.com/archives/27a/146.html]

[5] Gutierrez, Dr. Bejerano; The Rise of the Inquisition: An Introduction to the Spanish and Portuguese Inquisitions; Introduction; CreateSpace Independent Publishing Platform; 2017.

[6] ibid.

[7] ibid.

[8] Цицеронов лични секретар и роб, који је непрестано записивао све што је његов господар говорио, и, да би у томе успео, изумео је стенографију да човечанство не би остало ускраћено речи мудрости.

[9] Jennings, Peter; Land of The Demons; Special News Broadcast recorded from ABC Evening News; March 18, 1993 – http://tvnews.vanderbilt.edu/siteindex/1993-Specials/special-1993-03-18-ABC-1.html

[10] Malić, Nebojša; Biden Does the Balkans; May 20, 2009 – http://original.antiwar.com/malic/2009/05/19/biden-does-the-balkans/

[11] За детаљнију анализу тих недостатака види: Simić, Višeslav, Ph. D.; Perceptions of Misuse of Justice: The Yugoslav War Crimes Tribunal as a Future Conflict Seeding Tool; The Hague Tribunal, Srebrenica, and the Miscarriage of Justice; Unwritten History, Inc.; Chicago, IL; 2019; pp. 145-184. – https://www.amazon.com/Hague-Tribunal-Srebrenica-Miscarriage-Justice/dp/0970919875

[12] „Канцеларија Главног тужиоца Трибунала је 2. фебруара изјавила да је важан доказни материјал о вађењу органа Срба на Косову био уништен током мандата Карле дел Понте. То је био случај ратних злочина почињених на Косову и северу Албаније 1999. и 2000. године, када су, верује се, цивили српске и других националности били киднаповани од стране албанске УЧК. Канцеларија је додала да је тај доказни материјал био уништен дозволом Тужилаштва Карле дел Понте.” – Former prosecutor Carla del Ponte allegedly destroyed evidence; European Forum for Democracy and Solidarity; Feb. 2, 2012 – https://www.europeanforum.net/headlines/former_prosecutor_carla_del_ponte_allegedly_destroyed_evidence

[13] „Крајем децембра 1999, тужилац Трибунала је изјавио да је започела истрага понашања НАТО-а током Косовског рата, у шта је укључено и питање коришћења касетних бомби. Ипак, у року од неколико дана, званичници Трибунала су објавили да је то ,ислеђивање’ прелиминарни интерни документ, и да је мало вероватно да ће резултат бити оптужница или да ће икада бити објављен. Иако је тужилац била изјавила да ће подићи оптужнице ако извештај укаже на кршење Женевских конвенција, четири дана касније је објавила изјаву за штампу у којој је рекла да ,НАТО није под истрагом од стране Тужилаштва… Нема званичне истраге деловања НАТО-а током сукоба.’ Могуће је, наравно, да то није имало везе са осудом извештаја о тој истрази од стране владе САД. Ипак, на такав закључак наводе сугестије изречене од представника за штампу НАТО-а, Џејмија Шее при одговарању на питања о могућности одговорности НАТО-а пред Трибуналом за ратне злочине: ,НАТО је пријатељ Трибунала… НАТО државе су те које су обезбедиле финансије да се успостави Трибунал, ми смо главни финансијери (16. мај 1999)… НАТО државе су успоставиле овај Трибунал и финансирају га (17. мај).’ Дакле, он је био ,сигуран’ да ће Тужилаштво подићи оптужнице против ,особа југословенског држављанства.’” – Hayden, Robert; Biased Justice: „Humanrightism” and the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia; Wilson Center – https://www.wilsoncenter.org/publication/191-biased-justice-humanrightsism-and-the-international-criminal-tribunal-for-the-former

[14] „Када су се појавиле оптужбе да су криминални елементи УЧК вадили органе заробљених Срба (па чак и Албанаца који су били осумњичени да су било сарадници Срба), бивши главни тужилац Трибунала, Карла дел Понте, је тврдила да јој је НАТО омео покушај истраге. Касније се испоставило да је Трибунал уништио доказе у вези са тим случајем.” – Bardos, Gordon N.; Trials and tribulations: politics as justice at the ICTY; World Affairs, vol. 176, no. 3; 2013; p. 19.

[15] Boutros-Ghali, Boutros; UN Secretary General’s Report no. S/25704; Section 18; 3 May 1993 – http://www.securitycouncilreport.org/un-documents/document/icty-s-25704-statute-re808-1993-en.php

[16] Pipes, David; Herodotus: Father of History, Father of Lies – http://people.loyno.edu/~history/journal/1998-9/Pipes.htm

[17] Herodotus; The History; University of Chicago Press; 2010; p. 352.

[18] „ […] Полибије, иако је у почетку био против Римљана, на крају се преобратио у њиховог сарадника, […]” – Herodotus; The History; University of Chicago Press; 2010; p. 352.

[19] Џон Ролф, поштовани амерички класичар, назива Салустија „значајним присталицом Цезара” – Sallust, I – The War with Catiline; Introduction by Rolfe, J. C.; Loeb Classical Library; Harvard University Press; 2013; p. 1 of the Introduction.

[20] „Ливије, дакле, иако се представљао за гласног римског родољуба, у својем Говору о Ханибалу, предочава ствари које му дају моралну надмоћ […] Ливије је желео да предочи моралне вредности најстрашнијег римског непријатеља, иако то није морао да уради.” – Adler, Eric; Valorizing the Barbarians: Enemy Speeches in Roman Historiography; University of Texas Press; 2011; p.98.

[21] „ [Августин] је увек предочавао чињенице из прошлости, и тиме је желео да дâ објашњења у оквиру свог хришћанског теолошког оквира.” – Van Oort, J., 2012, ‘The end is now: Augustine on History and Eschatology’, HTS Teologiese Studies/TheologicalStudies 68(1), Art. #1188, 7 pages – https://hts.org.za/index.php/hts/article/view/1188/2335

[22] „За Јоакима, Други долазак Христоса је стање у покрету ка одређеном циљу. Баш пред почетак Хиљадугодишта, Исус у овом свету показује Своју моћ, Својим дахом уништавајући Антихриста и све порочне људе. Још важније, Христос није само та овосветска појава већ је и духовна.” – Zivadinovic, Dojcin, „The Origins And Antecedents Of Joachim Of Fiore’s (1135-1202) Historical Continuous Method Of Prophetic Interpretation” (2018). Dissertations. 1656.; p. 297 –  https://digitalcommons.andrews.edu/dissertations/1656

[23] The Emergence of an Art of Reading History; Franklin, Julian H.; in Jean Bodin and the Sixteenth-Century Revolution in the Methodology of Law and History; pp. 83-88 – https://doi.org/10.7312/fran91664-008

[24] „Декларације независности Словеније и Хрватске су 25. јуна 1991. ефективно укинуле постојање  СФРЈ.” – сајт Трибунала: About the ICTY – The Former Yugoslavia short history page – https://www.icty.org/en/about/what-former-yugoslavia

[25] Члан 7. Повеље УН даје Савету безбедности право да спроводи мере у циљу одржања или поновног успостављања међународног мира и безбедности. То је искоришћено као основа за успостављање Трибунала, иако никада није одгонетнута загонетка како Трибунал може да буде мера. [„Савет безбедности ће одлучити да ли постоји икаква претња миру, кршење мира, или акт агресије и даће препоруке, или ће одлучити какве мере ће бити предузете на основу чланова 41 и 42, како би се одржао мир, или како се вратити у стање међународног мира и безбедности.” – CHAPTER VII: ACTION WITH RESPECT TO THREATS TO THE PEACE, BREACHES OF THE PEACE, AND ACTS OF AGGRESSION; Article 39 – https://www.un.org/en/sections/un-charter/chapter-vii/index.html]

[26] Indictment against Ljube Boskoski and Johan Tarculovski Made Public; The Hague, 15 March 2005; JP/MOW/949e – https://www.icty.org/sid/8626

[27] САД су „мудро” потписале бројне билатералне уговоре са балканским државицама, чиме су САД изузете од икакве одговорности. САД су искористиле „рупу у закону”, тј. члан 98. Римског статута, за те уговоре о имунитету, и њима се забрањује изручење грађана САД Међународном криминалном суду, чак и када је та држава потписала и ратификовала Римски статут.

[28] ICTY website; no date given – https://www.icty.org/sid/10052

[29] Финална декларација из Нирнберга; 1946: ,,Започињане агресивног рата није само међународни злочин; то је највиши међународни злочин, различит од осталих ратних злочина само у томе што се у њему садржи свеукупно зло свих њих.”

[30] ,,Желео сам да пренесем идеју о сламању Југославије онима који су имали највећи утицај на њену судбину, Геншеру и папи (владики римском, прим. прев.) Заправо, три пута сам се срео са Геншером. Он је омогућио контакт са Светом Столицом. Папа и Геншер су се слагали у вези са потпуним сламањем и разбијањем СФРЈ.” – Mesić, Stipe; NTV broadcast; November 8, 1995 – http://yugoslavtruth.blogspot.mx/2005/04/john-paul-ii-and-break-up-of.html

[31] Валтер Исаксон је у чланку Медленин рат њу назвао главним изазивачем напада НАТО-а на Србију. – Time Magazine, May 10, 1999, http://edition.cnn.com/ALLPOLITICS/time/1999/05/10/albright.html

[32] Питер Галбрајт, „је био амбасадор САД у Хрватској током Олује. Током те масивне војне акције, у којој је он био приказан на хрватској телевизији како језди на тенку, 250 хиљада Срба, углавном сељака, је војска Хрватске изгнала са њихових прадедовских имања.” – Israel, Jared; The Boss Pushes for Civil War in Yugoslavia; 9/16/99 – http://emperors-clothes.com/misc/civil.htm; а касније је председник Буш Старији био цитиран (анонимно) да је политика САД „била да се подстакну (муслимани Бих) да прекрше споразум о подели.” Тај задатак је поверен тадашњем америчком амбасадору САД у Југославији, Ворену Цимерману – Bricmont, Jean; Humanitarian Imperialism: Using Human Rights to Sell War; translated by Diana Johnstone; NYU Press; NY; 2006; pp. 50-51.

[33] Калифорнијски конгресмен, Том Лантош, председавајући Комитета за спољне односе Представничког дома САД: „ […] влада САД je предводник у стварању државе са муслиманском већином у самом срцу Европе. Ово треба да знају како одговорни лидери муслиманских земаља, као што је Индонезија, тако и џихадисти свих врста. Принципи Сједињених Држава су универзални, и у овом случају Сједињене Државе су стамене у стварању државе са муслиманском већином у самом срцу Европе.” — “The outlook for the Independence of Kosova”; Hearing before the Committee on Foreign Affairs; House of Representatives; 110^th Congress, First Session; April 17, 2007; Serial No. 110-44; page 16. — http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/CHRG-110hhrg34713/pdf/CHRG-110hhrg34713.pdf

[34] Џо Бајден је још од раних деведесетих 20. века Србе јавно и службено називао ”гомилом неписмених дегенерика, убица беба, касапа, и силоватеља” — Небојша Малић; Бајден на Балкану — Malić, Nebojša; Biden Does the Balkans; May 20, 2009 — http://original.antiwar.com/malic/2009/05/19/biden-does-the-balkans/

[35] Telegraf.rs, 9. mart 2014, http://www.telegraf.rs/vesti/981087-gerhard-sreder-priznao-da-je-nato-nelegalno-bombardovao-srbiju; „Међународно право је прекршено када је нападнута Србија”; ТАЊУГ; 10. март 2014. — http://www.b92.net/eng/news/comments.php?nav_id=89568

[36] Председавајући Уставних судова Немачке и Италије, белгијског Арбитражног суда, и шпанског Уставног трибунала.

[37] Одлука бр. 2 је била одговор на питање Републике Србије: Да ли Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини, као један од конститутивних народа Југославије, имају право на самоопредељење? Одлука број 3 је, такође, била одговор на питање Републике Србије: Могу ли се унутрашње југословенске границе међу републикама, између Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине, сматрати државним границама на основу међународног јавног права? Мора се, такође, нагласити да други народи и републике Југославије нису ништа питали већ су деловали само у свом интересу!

[38] Веома неподесан датум, нарочито с обзиром на значај одлуке, и на то да је тај дан 1. јануар јулијевског календара, Српска Нова година. Био је то заиста веома безобзиран новогодишњи „дар” Србима од Европске Заједнице.

[39] Малић, Небојша; Good Fences; May 21, 2004 — http://original.antiwar.com/malic/2004/05/20/good-fences/

[40] Још један изванредно неподесан датум, одабран од Европске Заједнице и Арбитражне комисије: 29. новембра 1944, Комунистичка партија Југославије, која је тада била герилска група, усред рата на Балкану, је прогласила легалну и међународно признату владу Краљевине Југославије неважећом. Краљевска влада је од 1941. била званични савезник Уједињених нација које су се бориле против нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Ипак, Комунистичка партија је самовољно променила географску поделу територије Краљевине Југославије, самовољно повлачећи нове границе између самовољно новопроглашених република Југославије. Након „савезничке” издаје краља Петра, и Краљевине Југославије, комунисти су добили потврду свог поретка, а 1992. је то поново потврдила Арбитражна комисија Европске заједнице.

[41] Pellet, Alain; The Opinions of the Badinter Committee – A Second Breath for the Self-Determination of Peoples; European Journal of International Law; Vol. 3.; No. 1.; pp. 178-186 — http://207.57.19.226/journal/Vol3/No1/art13.html

[42] Смишљен и примењен у међународном праву током деколонизације Латинске Америке како би се избегао хаос и постколонијални ратови у вези са разграничењем. Такође је примењен и у Африци када је тамо дошло до деколонизације. Пример је гранични сукоб Малија и Буркине Фасо, који је мирно решен применом овог принципа 1986. године.

[43] „ [Срби], тај љубазан и гостопримљив народ, који се сам ослободио Турског царства, без стране помоћи, и који је проблем беде у свом друштву сам решио […]” — Vivian, Herbert; The Servain Tragedy, With Some Impressions of Macedonia; R. & R. Clark, Limited; Edinburgh; 1904; Preface; page VII.

[44] Summers, James (Editor); Kosovo: A Precedent? – The Declaration of Independence, the Advisory Opinion and Implications for Statehood, Self-Determination and Minority Rights; Martinus Nijhoff Publishers; The Netherlands; 2011; p. 13.

[45] Хрватска је, 22 године после тога, 1. јула 2013, постала пуноправни члан Европске уније, која се није обазирала на чињеницу да тај нови члан није испунио права српске мањине, као и да се већина етнички очишћених Срба, званично пуноправних грађана Хрватске, још увек не може вратити у своје домове и повратити своју имовину, а да им Хрватска не издаје ни најосновнија лична документа.

[46] Кримско полуострво је, 19. фебруара 1954. године, Никита Хрушчов, Украјинац, самовољно одузео Русији, и прикључио Украјини, на 300-ту годишњицу уједињења Русије и Украјине.

[47] Press release: Foreign Secretary welcomes UN vote to support Crimea; March 27, 2014 — https://www.gov.uk/government/news/foreign-secretary-welcomes-un-vote-to-support-crimea

А, 22. марта 2015. је то поновио Филип Хамонд, његов наследник на том положају, нагласивши: „Нелегална анексија Крима коју је извршила Русија пре годину дана представљала је флагрантно кршење међународног права. То је показало потпуно непоштовање суверенитета и територијалног интегритета Украјине, и ја то најоштрије осуђујем.” Ипак, заборавио је да дода, када је рекао „да Русија мора да Крим врати Украјини”, да Косово и Метохија морају бити враћени Србији! — https://www.gov.uk/government/news/foreign-secretary-condemns-crimea-referendum-one-year-on

[48] EU working with Russia, Ukraine to defuse crisis; AP News; April 5, 2014 — http://townhall.com/news/politics-elections/2014/04/05/eu-foreign-ministers-meeting-in-athens-n1819206

[49] Овде намерно користимо ову верзију њене „племићке” титуле, у складу са „српским” боркињама за свакаква права, које веома накарадно изводе нове облике речи како би изнашле нове облике за женски род речи. Ово је ауторов скроман допринос том лингвистичком покрету, с обзиром на накарадност саме баронкињине изјаве.

[50] Kiev has right to defend its sovereignty: EU; April 24, 2014 — http://news.asiaone.com/news/world/kiev-has-right-defend-its-sovereignty-eu

[51] https://twitter.com/AmbassadorPower/status/449299481121783808

[52] Biden: Russia Can’t Alter Europe Borders by Force; Associated Press; April 30, 2014 — http://abcnews.go.com/Politics/wireStory/biden-russia-alter-europe-borders-force-23533595

[53] Exposed: Obama states Kosovo left Serbia only after referendum, but there was NO referendum at all; Russia TV; March 27, 2014 — http://rt.com/news/obama-kosovo-russia-mistake-705/

[54] Statement by the President on Ukraine; The White House; Office of the Press Secretary; March 20, 2014 — http://www.whitehouse.gov/the-press-office/2014/03/20/statement-president-ukraine

[55] Chuck Hagel says US will send two ballistic missile destroyers to Japan; The Guardian; Sunday, April 6, 2014 — http://www.theguardian.com/world/2014/apr/06/chuck-hagel-us-send-missile-destroyers-japan-north-korean-threat

[56] Таква је била и позиција лорда Сендвича када је хтео да очува „Савез” 13 колонија са Круном. Изјавио је да би се ”усудио да стави на коцку сваку кап крви, као и последњи шилинг националног блага пре него што би дозволио да Велика Британија буде обешчашћена, да јој буде прећено или да јој се диктирају услови од стране њених сопствених непокорних и побуњених поданика.” – Али таква одлучност није била дозвољена Југославији! – Huges, the rev. T. S.; The History of England, vol. XV; A. J. Valpy; London, UK; 1835; p. 276.

[57] Важно је указати на занимљиву историјску паралелу – сецесија је запретила нестанку САД 72 године од када је формално успостављена та држава, док се то десило Југославији у њеној 73. години. Ево шта је Линколн рекао о Заједници: „Следствено свеопштем закону природе као и Уставу, Заједница ових држава је трајна. Трајност се подразумева, чак и ако није изражена, у темељном закону сваке државе. Могу слободно рећи да ниједна права власт никада није оставила могућност у свом основном закону на основу које би могло доћи до њеног укидања. Наставимо ли да извршавамо све очигледне обавезе нашег Устава, Заједница ће опстати занавек, јер је немогуће разорити је осим неким неделом које није описано у том правном инструменту. Понављам: Чак и да Сједињене Државе нису права држава, него само једно удружење појединачних држава, чак само по природи тог уговора, да ли би било могуће да се мирним путе тај уговор раскине осим ако се са тиме не сложе све чланице које су га потписале? Једна уговорна страна може да раскине уговор – може га прекршити, да тако кажем – али, да ли то онда не захтева и од свих осталих да пониште све његове обавезе?” – Линколн, Абрахам; Говор на првом преузимању дужности председника; First Inaugural Address of Abraham Lincoln; Monday, March 4, 1861 – https://avalon.law.yale.edu/19th_century/lincoln1.asp

[58] види: Amnesty International’s Briefing to the UN Committee on Economic, Social and Cultural Rights, 35th Session, November 2005 – https://www.amnesty.org/download/Documents/84000/eur680022005en.pdf

[59] „Израз ,етничко чишћење’ је био коришћен у резолуцијама Савета безбедности и Генералне Скупштине, и био је препознат као појам у оптужницама и пресудама Трибунала, иако никада није био наведен као тачка оптужнице. Никада није дефинисан.” – UN Office on Genocide Prevention and the Responsibility to Protect; Ethnic Cleansing – https://www.un.org/en/genocideprevention/ethnic-cleansing.shtml

[60] „У Конвенцији, какву је имамо данас, под геноцидом се сматрају следећа недела која су почињена у намери да се униште, делом или у потпуности, припадници неке нације, националности, расе или вере, и то су: […] Б. Изазивање озбиљне физичке или менталне повреде члановима неке од наведених група; В. Намерно наметнути циљној групи услове живота прорачунате да изазову њено физичко уништење, у целини или делимично.” – Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide; Article II – https://www.un.org/en/genocideprevention/genocide.shtml

[61] Представник Словеније, Турк [Türk] је рекао: „ […] што се тиче употребе силе од стране држава. Тачно је да се сила понекад користи без експлицитне основе у резолуцији Савета безбедности. То није нови феномен. […] У Азији је, 1971. године, једна држава, чланица Уједињених нација, користила силу у ситуацији екстремне потребе. То је био случај коришћења силе без ауторизације Савета безбедности и без позивања на легитимно право самозаштите.” — U.N. Doc. S/PV.3988; March 23, 1999; p. 19 — http://www.securitycouncilreport.org/atf/cf/%7B65BFCF9B-6D27-4E9C-8CD3-CF6E4FF96FF9%7D/kos%20SPV3988.pdf

[62] После скоро тачно 5 година, 29. марта 2004., Словенија је „награђена” пријемом у НАТО за такву креативност. Убрзо после тога, 1. маја 2004, примљена је и у Европску унију.

[63] „Уништите бестидницу! – Волтер (Voltaire)

[64] International Tribunal issues first indictment dealing with Bosnian-Serb victims; Press Release; The Hague, 22 March 1996; CC/PIO/048-E

[65] Wakeman

[66] отпадак природе

[67] Иако је био ожењен Јеврејком Маром, Ловренчевић, а тиме, по јеврејском верском Закону, деца су му била Јеврејчићи! – Bartrop, Paul. R. and Grimm, Eve E; Perpetrating the Holocaust: Leaders, Enablers, and Collaborators; ABC-CLIO; 2019;Santa Barbara, CA; p. 217.

[68] 14. јула 1889, али му је смрт била осигурана баш на годишњицу проглашења хрватске геноцидне машине, тзв. НДХ, 10. априла 1957, када га је у Буенос Аиресу упуцао српски осветник Благоје Јововић.

[69] Званичан Титов рођендан је 7. мај 1892, али је прослављан (а и даље се прославља!) 25. маја. Ово невероватно крваво и сурово ритуално жртвовање Срба је обављено баш на 100. годишњицу Титовог рођења.

[70] ICTY; Judgement; Case No.: IT-96-21-T; # 683; Nov. 16, 1998; p. 248.

[71] Што наставља да узнемирава аутора овог текста јер се добро сећа исказа преживелих, датих под заклетвом, да су јасно видели Делалића у друштву главног команданта босанскохерцеговачких муслиманских побуњеника, ген. Дивјака, као и особе која се представљала као председник БиХ, Алије Изетбеговића, како посматрају муке заточеника у „Тунелу” логора — што је чињеница која га чини лично одговорним за злочине, и директно умешаним у њихово извршавање, нарочито када се узме у обзир да је „командна одговорност” била довољна за осуде Срба.

[72] https://www.icty.org/en/press/judgement-case-prosecutor-v-radoslav-brdjanin-radoslav-brdjanin-sentenced-32-years

[73] ibid.

Извор:
СРЕБРЕНИЦА ПРОЈЕКТ