ЋУТИ ГОРА, ЋУТИ ПЛАНИНА, НИ ПТИЦА ДА ПОЛЕТИ У СЕЋАЊЕ НА БРАНКУ ЂУКИЋ! Васојевка је симбол СРПСКОГ СТРАДАЊА, а свирепо су је убили АЛБАНЦИ јер им није дозволила да јој УКАЉАЈУ ЧАСТ! (ВИДЕО)

Васојевку Бранку Ђукић, свирепо су убила 2. септембра 1975. године двојица албанских бандита са Космета док се враћала из Пећи са уписа школске године јер им није дозволила да јој укаљају част. Бранкин отац је у судници бјелопољског суда витешки пресудио Шиптару убици и са својом кћерком се винуо у легенду.

Дођеш ли на Чакор, видјећеш колико лепоте и самоће носи ова планина. Ово место је видик, поглед у бескрај. Овде има највише гробова и мрамора. Овде се долазило и одлазило, овдје се траје и нестаје. Овде се рађа зора и слобода, песма, љубав и бол. Преко Чакора су пролазили вуци и хајдуци, ратници, војсковође, монаси, путници. Преко Чакора је прошао и Вита Которанин да сазида Високе Дечане. Била је жива планина. Овуда су пролазили аутобуси из Цетиња, Подгорице, Берана према Пећи, Призрену, Приштини, Скопљу. Овдје је био планински дом, те чувена кафана Драга Томовића коју су звали кућом спаса.

Стојим на Чакору. Све је празно, разрушено. Нема планинског дома, ни кафане, не пролазе аутобуси, путници, туристи, нема чобана и њихових колиба. Планина постала тишина. Идем превојем, према Јечмишту и подсјећам се народне пјесме која каже: „Од Чакора до Превије / Нема земље крвавије“. И заиста: мрамор до мрамора.

Застао сам и читам један натпис: „Овдје 2. 9. 1975. године погибе Бранка Ђукић, 1956-’75. година“.

Бранка, из села Метеха код Плава. Сваког пролећа, лета, јесени њени најближи долазе на место гдје је убијена. Где су просуте књиге из ђачке торбе. Ту данас расте цвеће, јагорчевина, бела рада.

Гледам цветови обгрлили њен знамен, њену младост, њене књиге, свеске. Бранка Ђукић је ушла у легенду, у причу, у народну поезију. Ту су и други записи, новинарски текстови наших и страних новинара, појединаца, пријатеља куће, који су осуђивали овај страшни злочин.

Ћути гора, ћути планина Чакор. Ни птица да пролети, да додирне мој бол међ’ горјем и мраморјем.

А било је овако: године 1975. Бранка Ђукић из села Метеха код Плава пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор, и у поподневним сатима кренула преко Јечмишта кући, својима.

Изненада испред Бранке стала су два Албанца, препречили су јој пут. Она их је одгурнула и кренула даље. Један од њих је ухвати за руку. Надјачала је њихову зверску ћуд свом снагом која је у њој тог тренутка дошла. Пљунула је једног од њих. Силовито се истргла и кренула даље. Када су виделе звери да јој не могу ништа, пуцали су у лепоту. Смртно је погођена Бранка. Пала је младост на пропланку ливаде, међ’ цветовима и високим јелама чије су гране прекриле њено лице.

Звери су побегле. Остала је чиста младост на трави. Ноћ је брзо пала. Црна ноћ. Наредног дана, у цик зоре, тим истим путем од Метеха према Чакору кренуо је њен отац Раде и на путу наишао на мртву Бранку.

Није вјеровао да је то његова Бранка. Стао је као бор погођен од грома наспрам мртвог тела свога детета. Туга је прекрила гору и планину Чакор. Узео је своје дете у наручје, преко његових руку цедила се крв, правила црвене цветове на трави. Тако у наручју Раде Ђукић је своју Бранку донео кући.

Плакало је небо над планином. Туга је прекрила његов дом и завичај а њену младост прекрила је трава. Имала је 18 година. Одбранила је своју част. Нису јој додирнули тело само су је у својој немоћи зверски убили. На Чакору је њена крв процветала и данас расту црвени цветови, расте смиље и ковиље.

Није прошло много времена злочинци су ухваћени. Када је у Бијелом Пољу заказано суђење, и када је требало да се донесе коначна пресуда Раде Ђукић, отац Бранкин решио да смрша како би између костију ребара успио да смјести пиштољ. То му је и пошло за руком. Ушао је са пиштољем у судницу непримећен, ћутао.

Када је требало да се донесе коначна пресуда двојици Албанаца, и када је адвокат једнога оптуженог тражио ослобађајућу пресуду, тада је Раде Ђукић пошао према убици и муњевито тргао револвер и пуцао.

Раде је добио осам година затвора. Казна је касније смањена на пет а након помиловања на три године…

Стојим на Чакору. Све је празно, разрушено. Нема планинског дома, кафане спаса, не пролазе аутобуси, путници, туристи, нема чобана и њихових колиба. Планина постала тишина, баш како народна песма каже: „Од Чакора до Превије / Нема земље крвавије“.

Извор: Курир