Једна мајка – Александра Авраамовна Деревскаja

Када је воз сирочади евакуисан из Лењинграда довезен у Ставропољ, деца више нису могла да стоје, дистрофичари. Грађани су бирали децу и одводили кући, али седамнаест најслабијих је остало, нису их хтели узети – шта да узимаjу кад су били полуживи, боjали се смрти…

Александра Авраамовна Деревскаja их је све узела код себе. А онда је наставила… Узела je и браћу и сестре од тих који су били код ње. Деца су је се касније присетила: „Једног јутра видели смо да иза врата капије стоје 4 малишана, наjмањем не више од две године…
– Ви сте Деревскajа? … ми, извините, чули смо да сакупљате децу … немамо никога … тата је погинуо, мајка је умрла …

Па су и они дошли у нову породицу, и наша породица је расла… Наша мајка је била таква особа, ако сазна да је негде усамљено болесно дете не би се смирилa док се не би вратила кући с њим.

Крајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак који вероватно неће преживети. Без оба родитеља. Деревскаja је узела бебу – плаву, мршаву, савиjeну у клупко… Одмах су га ставили поред топле пећи код куће да се загреје… дечачић се с временом претворио у дебелог малишана који ни минут није отпуштао мајчину сукњу. Назвали смо га маминим репом … “

До краја рата, Александра Авраамовна је имала 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа …

На надгробном споменику мајке хероине Александре Авраамовне Деревскаје налази се једноставан натпис:

“Ти си наша савест, мајко” … И четрдесет и два потписа

Извор: фејсбук Дејан Лазовић