Ударили на светиње и у Вреоцима

Вреоци место код Лазаревца, некада чувено по вредним и добрим домаћинима, културној и верској баштини и природним  лепотама, готово да је избрисано са геогафске карте. Људи су буквално натерани да оду са својих огњишта због експлоатације лигнита, која је поткопала темеље села, а њихова донкихотовска борба са ветрењачама и неправедна надоканада због експопријације земљишта, унапред је била изгубљена.

Јавно предузеће Електропривреда Србије не осврће се на вапаје мештана Вреоца, а најновија самовоља овог гиганта огледа се у одлуци да се и две цркве, два бисера архитектуре, једна с почетка, друга из седамдесетих година 18. века, преселе на другу локацију иако је овај црквени комплекс изузет по урбанистичком плану од сеобе. Цркве се налазе у источном делу Вреоца и нису угрожене планом експлоатације угља, нити су обухваћене Решењем о утврђивању општег интереса за експропријацију.

Упркос томе, као и чињеници да су обе цркве културна и духовна добра од посебног значаја, ЈП ЕПС је брже-боље расписао тендер и ангажовао новосадску фирму Нинамедиа клипинг да међу бившим и садашњим грађанима Вреоца спроведе анкету  о новој локацији за пресељење цркава!!!. Није вредело ни мишљење Завода за заштиту споменика културе, као ни геодетске струке која је недвосмислено утврдила да цркве апсолутно не смеју бити угрожене, нити сметају ископавању лигнита.

Додатни разлог за очување овог изузетно лепог и значајног комплекса је таj што ЈП ЕПС није испоштовао обавезу колективног пресељења насељеног места Вреоци из програмске и планске документације која регулише ову област, већ је највећи део раселио по принципу индивидуалног расељавања – домаћинство по домаћинство, чиме су социјална права на идентитет и родбинско-породичне везе потпуно урушени, тако да је тај црквени комплекс, односно порта цркве у Вреоцима једино што је од Вреоца остало, а где се бар на велике црквене празнике могу скупити људи староседеоци.

Српски центар екологије, на чијем челу је Жељко Стојковић и сам радник ЕПС-а, са гомилом доказа упутио је писма министрима, премијеру и председнику Србије у коме их обавештава о несхватљивој намери челника Електропривреде Србије да из Вреоца преселе и цркве.

Милорад Грчић

Потом се обратио директно и директору Милораду Грчићу  и упозорио га да не дира светиње и предочио му да је то незаконито, да ради мимо урбанистичких планова и пројектне и планске документације. Уместо очекиване реакције државних органа Жељко је позван из Кадровске службе и по налогу директора, распоређен на радно место почетника.

-Шокиран пасивним ставом извршних власти, у име Српског центра екологије упутио сам дирекору Милораду Грчићу последње упозорење пред подношење кривичне пријаве, у којој ће се теретити за извршење кривичног дела изазивања опште опасности. У писму сам га још једном замолио да обуставили противправно извођење рударских радова који се обављају мимо пројектне и планске документације, ван граница дефинисаних Допунским рударском пројектом ПК Поље“Д“ и Планом генералне регулације за насеље Вреоци – каже Жељко Стојковић за портал „Тамо далеко“.

Директору Грчићу такође је скренуо пажњу да цркве нису у  у зони напредовања површинског копа, нити су црквени објекти и катастарске парцеле на којима су саграђени обухваћени Решењем о утврђивању општег интереса за експропријацију.

„Уколико до 1. јуна 2020. године на адресу Српског центра екологије не будете доставили информацију о мерама и роковима санације и потпуном престанку нелегалног и противзаконитог поткопавања простора који урбанистичком документацијом није предвиђен ни дозвољен за копање, већ 02. јуна кривична пријава биће достављена надлежном јавном тужилаштву и медијима“, наводи се у писму Српског центра за екологију.

Грађевина има сачувана три дела: трем, средишњи део и олтар. Иконостас је дело зографа Константина, а иконе је око 1844. године урадио Јеремија Поповић. Црква је 1992. године реконструисана и том приликом је стари кровни покривач од шиндре замењен црепом и урађен нови под од цигала. Данас је објекат у добром стању.

Црква Покров св. Богородице саграђена 1872. године и налази се 20 метара западно од цркве брвнаре. Конципирана је као једноброда грађевина са петостраном олтарском апсидом и бочним полукружним певницама. На западном делу налази се припрата изнад које се уздиже четвртасти звоник, завршен осмоугаоним кубетом.

Црква је споља и изнутра омалтерисана. Фасаде су оживљене плитким нишама и пиластерима, између којих се појављују фризови слепих аркадица. Унутрашњи зидови су у новије време делимично живописани а иконостас са иконама академског сликара Настаса Стефановића потиче из времена изградње цркве. Општим архитектонским изгледом, ова црква представља пример романтичарске архитектуре из друге половине XIX века.

У порти цркве је и гроб протојереја-ставрофора Срећка Остојића, првосвештеника српске војске из Првог светског рата, иначе пуковника-добровољца и носиоца девет одликовања, који је са војском прошао Албанску Голготу и вратио се након пробоја Солунског фронта у Вреоце да служи Богу, одбивши повластице, привилегије и понуђене му премештаје на високе положаје, сходно његовим делима и положају у војсци и друштву.

Извор: Тамо далеко