Ко би да убије мог пријатеља, Коларца

Пише: Александар Гаталица

Могући крај зграде Задужбине Илије Милосављевића Коларца примам као страшну вест: као да ми је неко рекао да ми најближи пријатељ има канцер. Болест је у одмаклом стадијуму, али болесник иде на нове терапије и моли за помоћ. Ваљда ће преживети. Ово „ваљда“ није ми довољно. Уплашен сам…

Провео сам у згради Задужбине Илије Милосављевића Коларца читав свој живот. Радио сам као разводник, у тој згради био музички критичар, чуо концерте које никад нисам заборавио.

Као дух зграде знам све њене пролазе. Мало ко, рецимо зна, да постоје једна неугледна врата на самом углу зграде у улици Хиљаду триста каплара кроз која може да се уђе иза сцене и степеницама право оде на галерију Велике сале – туда смо уводили пријатеље без карте.

Скоро нико не зна како да претекне гужву посетилаца који се након концерта устреме у први хол ка капутима, јер не знају да кратке степенице поред улаза у галерију Коларца отварају врата једног склоњеног унутрашњег дворишта које много краћим путем води право до вешалица.

Сада ја – као дух ове зграде – чујем да ће Коларац пропасти, јер дугује неке милионе динара због отказаних програма и закупа. Да сам нешто Млада Гојковића, чини ми се да бих се, као неки мој јунак, узидао у ову зграду, да останем вечно њен сведок у времену када садашњи запослени ставе кључ у браву и зграда постане банка, приватна гимназија или нешто треће.

Ако бих кренуо да се узиђујем, мислим да бих одабрао зид иза неке лепе нише на балкону који као атријум оивичава средњи хол ка Великој Сали. Одатле се пружа најлепши поглед на стубове и пролазе у боји меда.

Са собом бих понео и сва своја сећања: на старицу Љубицу Цуцу Сокић – велику нашу сликарку – која зими, по температури од -15 степени целзијуса долази у свој атеље на Коларцу у 8 ујутру и пролази крај младог разводника Александра Гаталице.

Има исечене грубе чарапе које је навукла преко „спенсерица“ да се не би оклизнула на леду. Каже ми – као да је неки сан а не стварност које се сећам – „Младићу, шта читате?“, а ја одговарам „Кантову ‘Критику моћи суђења'“, на шта ће она „Па зар тако рано, побогу?!“

Дан када је на Коларцу било 3.000 људи

Понео бих и сећање на један од концерата хора „Глинка“ са Владимиром Чернушенком. Било је то пре тридесет пет година. Тада није била зараза и није се држала раздаљина.

Прво су у четврт до осам увече посетиоци закрчили улицу, као да су демонстрације. Онда нам је наређено да карте цепкамо на првим вратима, а не на улазу крај благајне због страха да се људи у уском пролази до тих врата не погазе у стампеду.

Потом су ушли сви са картама.

Затим су они на улици почели да лупају шакама о стакло закључаних врата, тражећи да их пустимо. Маестро Чернушенко је казао да се пусте сви да чују хор „Глинка“. Након тога смо отворили врата.

Маса је покуљала. Сва места (њих око 900) била су заузета. Људи су седели по свим пролазима партера, и балкона, поређани као пилићи у пилићарницима. Затим их је дошло још. Било их је толико, да се напунио и средњи хол.

Врата су морала бити отворена да би њих још хиљаду могли да чују музику која допире са Велике сцене. Мислим да је у том тренутку било највише људи у једном тренутку на Коларцу, можда и три хиљаде.

Сећања на људе којих више нема

Ако Коларац престане да буде Коларац, чини ми се да ће и сва ова моја сећања нестати – и она у публици и она на сцени.

Сећам се када је некадашња директорка Олга Милутиновић на концерт дошла са својим мужем Миланом Милутиновићем одмах након његовог одслужења хашке казне, а он блед, омршавео, некако уплашено гледао по редовима партера.

Присећам се и малих људи: једног старог човека који је на концерте долазио држећи подруку једног веома старог човека.

Обојица су необично личили један на другог. Рекли су ми да су то отац и син у одмаклим годинама. Долазили су и два пута недељно. Годинама. Онда је наставио да долази само син. Отац је ваљда умро. После неколико година није било ни сина…

И на концерте

А тек сећања на сцени. Ако не буде више Коларца, мислим да ће избледети и моје памћење на незаборавне концерте.

И на наступ Мстислава Ростроповича у Првом чело концерту Шостаковича кад је солиста у другом ставу свирао и брисао сузе над челом; И на концерт Валерија Афанасјева који је у невероватно спором темпу, скоро три сата, свирао последње три Бетовенове клавирске сонате.

И на концерт виолинисте Максима Венгерова пре његовог повлачења са сцена; и на концерт Максима Венгерова на првом концерту после враћања на сцене.

И на концерт Иве Погорелића када се вратио као прави победник конкурса „Фредерик Шопен“. И на концерт једног другог Иве Погорелића, када се пре три године, након више од две деценије вратио да поново засвира у Београду, и то на Коларцу.

А ово су само моја лична сећања за последњих четрдесет година. Када се овоме додају и наступи Моник дела Бришољери, Свјатослава Рихтера, Григорија Гинзбурга, Артура Рубинштајна, којих се не сећам лично и до мене је глас о њима стигао попут легенде, онда је јасно колико је велика ова нематеријална баштина.

Али неће нестати само прошлост. Ако садашњост запали шибицу, нестаће и будућност и могућност да први пут уживо под прстима једног српског пијанисте чујемо свирање све 32 Бетовенове клавирске сонате, уз додатак свих варијација.

Да, добро сте чули, ви који знате шта ово значи: то је неких десет сати најзахтевније, највиртуозније и најавантуристичкије музике која се може замислити која ће бити подељена на пет концерата.

Никад ниједан српски пијаниста ово није обећао: сада, баш након „короне“ то најављује Александар Маџар, дете Коларца, пијаниста са златним срцем и фотографским памћењем. Али, можда свега не буде.

Зато молим све лекаре да нађу лек за мога пријатеља, јер ће умрети. А кад се извуче, можемо питати, је ли баш најбоље вођен, да ли је годинама остао застарелог маркетинга и може ли се из ове шкољке поново извући бисер по захтевима 21. века.

Извор:
РТС