Уочи Врховниковог најављеног повлачења са функције председника Ес-ен-еса

Пише: Цвијетин Миливојевић

За разлику од најбеспризорнијих јавних и дворских улизица актуелног председника Републике који, панично, све чине да од Врховника направе патолошког лажова, убеђујући га да би за њега (а не за њих око њега) било супер да по трећи пут слаже грађане и не повуче се са места шефа најјаче партије ни после ових избора – ја своме председнику хоћу да верујем.

Као знак добре воље, опраштам му одмах прву и другу лаж: ону, изречену још 2012, кад је наш садашњи Врховник, агитујући са Његову екс-Екселенцију, рекао да председник свих грађана Србије никада неће бити и председник (само) једне странке, а и ону другу, испаљену 2017, да ће се, са места председника Ес-ен-еса повући током 2019.

Верујем, дакле, да ће, још током изборне вечери, 21. липња, на Светог великомученика Теодора Стратилата, у часу саопштавања великог изборног тријумфа његове партије (први сам честитао!), Врховник славодобитно, уз покоју сузу радосницу и оно „Одрасло дете, осамосталило се“, изговорити и простопроширену реченицу: „Видимо се у неком другом филму“. И тако испунити обећање које је, иначе, орочио за Видовдан, остављајући, додуше, могућност да, ако баш буде оно „не бих ја више, али хоће ме народ“, то буде крај године, и ни секунд више.

А, кад се то деси – ја и даље верујем да ће то бити за Видовдан – иде други део обећања. „Не бих волео да се кандидујем, и надам се да нећу бити кандидат на следећим председничким изборима“, тако је рекао наш садашњи председник, у више наврата, откако је председник. Пошто већ „не би волео“, ја га, да сам опозиција или његов страначки колега, свеједно, не бих ни терао да се кандидује.

Ја му верујем и кад вели да су ово последњи избори (парламентарни, војвођански покрајински, те локални) на којима је он, позајмљивањем свог имена и презимена, рејтинга и ауторитета, извојевао још четири године власти за своју мастодонтску Ес-ен-ес. Елем, децо, ево вам па се сад играјте, борите и изборите сами…

Шта, онда, почев од Видовдана, када изабрани председник Републике постане председник свих грађана Србије, а не, под један, председник напредних виделиста и припадајућих им интересних група, под два, шеф свих државних и парадржавних институција Србије, а тек под три, оно за шта је изабран и за шта је, по Уставу Србије, надлежан – хитно очекујем од председника свих грађана, дакле, и мог председника?

Да се врати Уставу под скуте и да се, добровољно, деакумулира са свих места и функција које је, противуставно, наакумулирао.

Можда да крене – то најмање боли самодршца у одласку – од противуставног чињења нечињењем, тј. кукавичког, шефу државе непримереног, забијања у песак и ћутања на свакодневне демонстрације силе, изругивања међународном праву и правди од стране „свих видова, родова и форми“ НАТО окупатора Косова и Метохије.

Ето, кад новопостављени косовски премијер Авдулах Хоти (чија влада зависи од подршке Врховникове „Српске листе“!) каже: „Са Србијом не може бити преговора о територијалном интегритету Косова! Ја не желим нити имам мандат ни као грађанин, ни као премијер, да преговарам о територијалном интегритету Косова! О уставној организацији државе Косово се не преговара! Споразуми који ће се постићи са Србијом морају да буду у духу Устава Косова!“… ето, ја, за почетак, не очекујем ништа више него да мој, од Видовдана ванстраначки, председник Републике, звао се он и Александар Вучић, први пут за ових осам година откако је засео на власт, да исту, скоро потпуно исту, изјаву као и господин Хоти, само да тамо где пише „Косово“ буде „Србија“…

Сваки пут кад неки бирократа из Вашингтона или Брисела, свеједно, по аутоматизму бахатог одбијања свега што се не уклапа у западну мантру „јединственог и недељивог Косова као независне државе“, каже: „Размена територија између Косова и Србије није прихватљиво решење! То није никакво решење. Она не би решила ниједан од проблема, не би донела више стабилности и не би била у интересу већине грађанки и грађана. Уосталом, то би био и веома штетан преседан, за све земље Западног Балкана!“… ето, ја од мог председника Републике, очекујем тек толико куражи, да понови и стално понавља, али и деловањем брани, исту ту реченицу, уз претходну синтагму да је Србија, а не Косово, јединствена и недељива држава…

Од мог ванстраначког председника, очекујем да, пре него што се, из обе страначке, презује у обе ванстраначке чизме, искористи чињеницу да ће, тих неколико секунди, и даље бити у неформалном статусу узурпатора тужилаштава и судова и законодавне и извршне власти, те да нађе неки законски основ (има их, Богу хвала, на претек), те да иницира поништавање избора који ће бити одржавни 21. јуна.

Ево му само неколико идеја, међу више стотина таквих законских могућности.

Председник Републике има уставну дужност да распусти Народну скупштину ако она, на пример, „у року од 30 дана од дана када је претходној влади престао мандат“ не изабере нову владу?! Пошто је Брнабићкином кабинету мандат истекао још 3. јуна, уколико закључно са 2. јулом, не буде изгласана нова влада – Врховник има две могућности: да одмах распусти новоизабрани парламент или да поново зажмури на оба ока, још једном прекрши Устав и Закон о председнику Републике, и да се нада како ће и „Сестре кармелићанке“ из Уставног још једном зажмурити на ово константно антиуставно деловање „у продужетку“! Што му, као председнику свих грађана Србије, сигурно неће пасти на памет.

Избори се већ одржавају у невреме, 18 дана након што је претходном сазиву Народне скупштине и Влади коју је тај сазив изабрао – истекао мандат! Дакле, Србија већ осам дана нема ни законодавну ни извршну власт!

Члан 27 Закона о избору народних посланика налаже да се избори за посланике одржавају најкасније 30 дана пре истека мандата посланика којима истиче мандат. Дакле, требало је да буду одржани најкасније до 3. маја.

Даље, даном потврђивања мандата новоизабраним посланицима, престаје функција посланика чији мандат истиче. Какав сад „датум потврђивања“ када је претходном сазиву мандат већ истекао 3. јуна, а никаквим правним актом (лекс специјалисом или слично) мандат бившим посланицима није продужен?!

Идемо даље: потврђивање мандата новоизабраних посланика врши се у року од 30 дана од дана проглашења коначних резултата избора, што значи да ће то, у најбољем случају, потрајати до почетка јула, па испада да најмање 50 дана Србија неће имати парламент, а Владу, вероватно, и неки месец дуже!

Па, даље: Републичка изборна комисија је потврдила листе Ес-ен-еса, за изборе за сва три нивоа, под истоветним именом „Александар Вучић – За нашу децу“, иако човек чије је име одредница листе није кандидат ни за шта на овим изборима!

Посебна прича је фамозни члан 9 Закона о председнику Републике који јасно каже да – цитирам – председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност. То што се, од стране власти намерно изабрани случајни пролазници у Уставном суду, у 21. веку упињу да докажу да је замља, ипак, равна плоча – не може да поништи здрав разум: елем, шта би друго било стварање привида Врховниковог кандидовања за председника свих општина и градоначелника свих градова, за републичког и за војвођанског посланика – него бескрупулозно „обављање друге јавне функције“ (у овој случају, обављање функције председника најјаче владајуће партије усред изборне кампање!), што Устав изричито забрањује?!

По члану 22. Закона о локалним изборима назив изборне листе за градске и локалне изборе одређује се према називу политичке странке, а у назив се може укључити име и презиме лица које политичка странка одреди као носиоца изборне листе. Је ли онда нормално да тај носилац листе буде Александар Вучић кад се већ није кандидовао за одборника у скупштинама општина Гаџин и Владичин Хан, у Брзој, Белој, Смедеревској, Бачкој и осталим српским паланкама, у Доњем, као и Горњем Милановцу, на Новом и на Старом Београду, у Сремској и Косовској Митровици, у Бачкој и (шумадијској) Тополи, у обе, нишкој и београдској, Палилули и томе слично? Није се кандидовао ни ту нити у осталих 180 оштина, градских општина и градова, а ипак, као председник Републике, својим именом на челу свих тих листа замајава грађана целе Србије који, на обичним животним локалним изборима, не гласају за оне који њихове проблеме решавају на терену, него за некога ко, ни по Уставу ни у пракси, није надлежан за управљање локалним заједницама? Сходно истом члану, још једна недоумица: ако већ овај закон допушта „истицање ближе ознаке“ те листе у пуном имену изборне листе, да ли је просечном грађанину Србије слоган немачких националсоцијалиста са избора из 1936. „Унсерен Киндерн – Die Zukunft durch A.“ баш прва асоцијација (да ли је, уопште, примерен?) на име Врховникове партије – Српска напредна странка? Стрељајте ме, али ја ту, за разлику од Републичке изборне комисије, не видим сличност између те две странке, а шта ће тек бити ако се нека партија која наставља континуитет Немачке националсоцијалистичке радничке партије позове на крађу интелектуалне својине – ето нама међудржавног проблема…

Додуше, не бих се ја баш заклео да је „неко тамо“, у Врховниковом пропагандном штабу, био баш потпуно неинформисан о томе где је, како, зашто и с којим циљем првобитно порођен слоган „За нашу децу“, за изборе за немачки Рајхстаг, одржане 29. марта 1936. године. Зажмурите и покушајте да дочарате себи овакву слику: Немачка пропаганда тврдила је да је 1936. започело немачко „златно доба“, а тамошњег Рајхсканцелара и Фирера (двојство личности) је „било просто срамота колико нам је (Немачкој) добро ишло“. Већ у фебруару је Немачка организовала Зимску олимпијаду у Гармиш-Партенкирхену у фебруару; у мају је организован „блиц-десант“ на Рајнланд (Рајнску област) и његово прикључење Рајху; уследила је, у августу, Летња олимпијада у Берлину. Те, 1936, у милионском тиражу, штампана је и илустрована пропагандна читанка за децу под насловом „Адолф Хитлер. Фиреров живот“. Те 1936, збио се, под слоганом „Партијски конгрес части“, највиши скуп Националсоцијалистичке радничке партије Немачке. Ах, да, уследило је и једно (обавезујуће!) необично упутство за извештавање медија, маја, те златне 1936: „Не сме да се извештава о увозу пунокрвних коња!“ Био је то врхунац бизарности у области јавног комуницирања, пошто је, три године пре, донет Закон о новинским уредницима који је новинаре ослободио политичког утицаја власника и издавача медија, али их је, на другој страни – обавезао да извршавају обавезна државна упутства! Министар народног просветљења и пропаганде др Гебелс је одмах потом установио „Централну конференцију за штампу Рајха“, као метод превентивне, претходне цензуре медија. Да би добили акредитацију за извештавање са тих „пресица“, осим детаљне биографије, новинари су морали да приложе и „позитивно мишљење„ из полиције! „Обавезна упутства“ за извештавање, односно наручена питања су се, наравно, подразумевала… Уследиће убрзо и Гебелсова наредба о заштити музичког културног добра, „Музичка контрола Рајха“ која је, све глумећи непристрасност – прво ударила на оне који су баш баш „претерали“ у подилажењу Фиреру. За почетак, забрањени су сонгови попут „Дала си ме Домовини“ и „Омиљени цвет Адолфа Хитлера је скормни рунолист“. Рецимо, слободарски изливи енергије и здравља, скоро па соколске манифестације и екскурзије широм Немачке под паролом „Снага кроз радост“ (Kraft durch Freude)… Пропагандне чете Вермахта (Оружаних снага) бројале су, у то време, више од 10.000 припадника!

Међутим, мог ванстраначког председника Републике аболирам – верујем да је, као што писах још пре увођења „корона-стања“, неко „сместио Зеку Роџеру“, да је председник био необавештен у вези са покушајем диверзије од стране његове преторијанске пропаганде.

Зато сам, као малу помоћ, и побројао само део повода, правних могућности и законских основа да мој ванстраначки председник Републике, па звао се он и АВ, већ 21. јуна увече, поразмисли о поништавању избора. Да, јесте Макијавели, у своме „Владаоцу“, констатовао да је „владалац увек имао начина како да у закон одене своје вероломство“, па чак и саветовао да „мудар владалац не треба да се држи обећања када је то на његову штету“. Али, била је то Фиренца, с почетка 16. века.

Ја верујем да ће мој председник Републике, сад кад се, као што је обећао, ратосиља својих партијских окова, уместо октроисаног (дарованог, натуреног, наметнутог одозго) парламента, своме драгом народу подарити праве, изистинске, фер и демократске изборе, па ком’ опанци, ком’ обојци.

Извор:
КОРЕНИ