Београђанка као хероина сиромашног афричког села

Упознајте Дијану, прелепу Београђанку која је дала отказ на послу и упутила се у незаборавну афричку авантуру. С обзиром да је одувек имала жељу да упознаје различите културе, одлучила да споји лепо и корисно и на два месеца оде у Танзанију, где је као волонтер, помагала деци у образовању. У међувремену се толико везала за њих, да је уз помоћ добрих људи успела да обезбеди квалитетније услове за школовање за преко 500 малишана танзанијског сиромашног села, у ком је волонтирала као наставница енглеског језика

Београђанка Дијана Кочић, дипломирани менаџер по професији, одлучила је да оствари своју жељу из детињства, пропутује светом и упознаје различите народе и културе широм света. Једна од последњих дестинација била је Танзанија, где јој се указала прилика да као волонтер помаже деци у образовању. Оставила је сигуран посао и кренула у непознату двомесечну авантуру, која јој се урезала у сећање за цео живот.

Док је волонтирала у Танзанији као учитељица, посебно се везала за афричке малишане, који су је, каже, једноставношћу и искреношчу купили за цео живот, јер и поред огромне беде и тешких услова за живот, проналазе радост у малим стварма, али и показују велику жељу за школовањем, будући да им је то једина шанса да пруже себи сутра колико-толико достојанствену будућност.

-Деца у неразвијеним деловима Африке су захвална и на банани и лизалици. Загрлиће вас када вас виде, ето тек онако. Мој први дан у Танзанији, обележила је девојчица која ми је из чиста мира добацила ,,И лове yоу”. Како технологија није присутна у њоховим животима, фокусирани су на игру напољу, са скрпљеним лоптама, у великом друштву. Научени су од малих ногу да деле, помажу се и живе у великом друштву- за наш портал, започиње своју причу о великој афричкој авантури.

Први сусрет са улицама танзанијског града Аруше, за ову девојку је био прави шок- пуне улице прашине, велика гужва, немаштина која се осећа у ваздуху, ценкање за воду и храну на сваком кораку. Ипак, најтежи тренутак доживела тек када је стигла у школу у којој је радила као наставница енглеског језика.

У малој учионици више од 100 ђака седело је збијено једно уз друго. Дотрајале клупе, подерана зелена униформа, деца без прибора за учење и кувано јело маканде, налик нашем пасуљу, као оброк из лавора.
-Када смо почели заједно да радимо, све им је било ново и непознато- били су радознали да ме упознају, додирну по коси. Немају често прилику да виде белу жену. То ми је помогло да добијем њихову пажњу на часовима, јер су сва деца у школи желела да им ја будем учитељица– присећа се Дијана.

Оно што јој је, такође, одмах запало за око јесте да су ученици од најранијег доба укључени у обавезе и научени да поштују старије и ауторитете.
-Ученици имају своје одговорности- перу и чисте учионице, окопавају биљке у дворишту, доносе дрва за припрему оброка и учествују у припреми ручка. Однос према одраслима је на високом нивоу, наставници се јако поштују и оличење су институције које су део– објашњава Дијана.

Када је кретала за Танзанију била је свесна да одлази у једну од најсиромашнијих земаља на свету, коју осим слатке дечице карактерише и недостатак квалитетних услова за живот. Ипак, тек након што је пристигла у село, схватила је о коликој се заправо немаштини ради, а живот танзанијске деце, пореди са одрастањем наших предака у селима.
-Тамо је дословце време стало. Примера ради, у дворишту постоји једна чесма, на којој се перу руке, судови и веш. Храна се спрема на ватри која се заложи, свака породица гаји нешто од воћа и поврћа или живине. Месо није саставни део сваког оброка, већ пиринач и кромпир. Живот је скроман и једноставан, сличан животу који су имале наше баке на селу– открива Дијана.

Помисао да само поједина деца имају основни прибор за учење, а да остали немају чак ни свеске и оловке, ову Београђанку је растужила, па је одлучила да путем друштвених мрежа, укаже на проблеме са којима се тамошња деца свакодневно сусрећу, и ако треба, преврне свет како би деца добила оно што заслужују- право на достојанствено образовање.

Београђанка је постала херој села, с обзиром да је у сарадњи са људима великог срца, успела да обезбеди средства за сређивање учионица, куповину рачунара и комплетну опрему за 500 ђака!

–У Танзанију сам дошла са идејом да радим нешто са децом, у школи. Нисам знала унапред шта. Када сам видела да немају оловке, свеске, клупе за седење, растужила сам се. Знала сам да могу да урадим више за њих одлучила да искористим своје таленте, друштвене мреже да подржим њихово образовање – појашњава Дијана.

Од Африканаца, тврди, научила је много, па након волонтирања на свет гледа другим очима, јер иако врло сиромашни, људи у Африци имају више радости, а живот прихватају онаквим какав јесте, без оптерећивања око споредних ствари.

–И када се нешто лоше деси прва реакција је да окрену на шалу и осмех, из тог стања приступају проблемима и много лакше их решавају. Њихова мантра је: ,,Хакуна матата” (Нема проблема) и ,,Поле, поле” (Полако, полако). Не журе да постигну све, већ су присутни у тренутку и уживају у малим стварима. Рекла бих да више и квалитетније проводе са породицом и пријатељима. Показују солидарност и исказују снажнију подршку једни другима – истиче наша саговорница.

Иако ће јој многи моменти из ове афричке земљи остати урезани у сећању, један од најснажнијих тренутака у животу доживела је на школској приредби, када су деца, у знак захвалности лепој српској учитељици отпевала песму на српском језику.

-Тренутак када су ми први пут отпевали песмицу о другарству на српском језику снажно ме је дотакао и мислила сам да ће ми срце пући. Толико љубави, недостајања, сете, стало је у тих пар минута. Сузе су ми кренуле. Била сам тако почаствована и захвална што сам имала прилику да будем део тако нечега– наглашава Дијана.

Да може да врати време, каже, без размишљања би се поново усудила на афричку авантуру, јер осим што свако путовање покрене и промени човека, у Танзанији је пронашла своју другу породицу и научила да говори најлепшим језиком света- језиком осећања.

-Тамо сам упознала дивне људе , али и особе које данас зовем мамом и татом. Купила ме је та живост у њима. Некада ми је било напорно то што свако са сваким прича и што ми се сви јављају на улици. Са друге стране, ти блиски односу са људима чине да се човек осећа повезано и живо. Показали су ми да загрљај на свим језицима значе исто и да је тако лепо причати језиком осећања- закључила је Дијана.

Извор: Зебра