Зашто је Фанар подржао америчку обојену револуцију?

ПИШЕ: Јарослав Нивкин

У Сједињеним Државама, док трају масовни нереди праћени насиљем, паљевинама и пљачком, представник архиепископије Фанара у Сједињеним Државама стао је на страну демонстраната. Зашто се ово догодило и шта то, заправо, значи?

Године 2020, 3. јуна, представник архиепископије Константинопољског патријархата, архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис) учествовао је у протестном митингу у Њујорку, у знак подршке покрету «Black lives matter» («Животи црнаца су важни»).

Поменути јерарх изјавио је да је дошао „да изрази солидарност са браћом и сестрама чија су права озбиљно повређена“. Према његовом мишљењу, „морамо изговорити снажну реч против неправде у нашој земљи“. У исто време, Елпидофор је рекао да је „ово миран протест, без икаквог насиља, што је добро јер насиље изазива још више насиља“.

Учешће јерарха Константинопољске цркве у протестима десило се након бројних погрома, пљачки и пожара који су у немирима названим „Црна револуција“ прогутали десетине америчких градова. Из онога што је рекао архиепископ Елпидофор, може се закључити да је све то због чињенице да су црни људи потлачени у Сједињеним Државама, да њихови животи нису вредни, да су људи у једном тренутку схватили да се тако не може даље, те да су због тога и кренули протести. Архиепископ Елпидофор их је подржао у томе. Племенито? Наравно.

Но, да ли је све тако како говори јерарх Фанара.

 Положај афроамериканаца: расизам или „расизам“?

Историја црначког становништва Америке сеже у 1619. годину, када је британска влада довела афричке невољнике у Вирџинију. У периоду од 16. до 19. века, у САД је стигло око 645.000 црнаца. У почетку, сви они били су робови и, као такви, изложени најтежим физичким напорима. Ситуација се променила након грађанског рата између Севера и Југа, чији је један од резултата био – укидање ропства. То је потврђено 13. амандманом на Устав САД, усвојеним 1865. године.

Без обзира на то, јужне државе наставиле су са дискриминацијом црначке популације, тако да је тек педесетих година 20. века, благодарећи деловању савезне владе и покрета за грађанска права, расна дискриминација била забрањена законом. Потом се, постепено, ситуација потпуно променила.

У нашем времену, власти и друштво покушавају да покажу „компензацијске“ мере у вези са афроамериканцима, замишљене да исправе историјску неправду.

На пример, Гугл троши стотине милиона долара не би ли упослио већи број стручњака са црном бојом коже и тако уравнотежио односе у своме персоналу.

Чак је постојала и „обрнута дискриминација“ када су се кршила права белог становништва ради идеје помирења због „историјске кривице“. Такав случај је тужба из 2003. године против ватрогасне службе града Ну Хевн у Сједињеним Државама, која је одбила да у служби унапреди белце како не би увредила запослене црнце.

Ипак, историјски гледано, црначка популација на многим странама живи у одвојеним групама, њен образовни и социјални ниво нижи је у „црним четвртима“ од просечног у целој земљи, а као резултат свега тога – тамо је и криминалитет много израженији. Зна ли се да проценат афроамериканаца у Сједињеним Државама не прелази 13%, а да је њихов удео у укупним криминалним радњама негде око половине, сасвим је логично што се највише њих налази међу притвореним криминалцима. Ако је тако, значи ли то да је америчка полиција расистичка, а да су Афроамериканци изложени бруталном малтретирању?

Зашто су почели немири у САД?

Свима је позната колико строго делује америчка полиција. О томе се често говори у Украјини, када се коментарише незадовољавајући рад полиције у нашој земљи. Захваљујући методама америчке полиције, Сједињене Државе су донедавно биле за живот једна од најсигурнијих земаља.

Но, 25. маја 2020. године све се променило. Те вечери, запослени у ресторану Cup Foods у Минесоти позвали су полицију јер је један од купаца покушао да свој рачун плати лажним новцем. Полицајци који су стигли положили су осумњиченог лицем на земљу, верујући да је био дрогиран. Методе су биле тешке, полицајац је притиснуо и држао врат криминалца коленом, који је на крају умро.

Име покојника било је Џорџ Флојд. Имао је 46 година. Раније је осуђиван и био је у затвору – прво због крађе, а касније и због оружане пљачке труднице у чију је кућу упао у потрази за новцем и дрогом.

Случајеви са жестоким хапшењима црних криминалаца у Сједињеним Државама дешавали су се и раније. Године 2013, након што је полицајац који је ухапсио црног тинејџера Трејвона Мартина ослобођен, настао је покрет «Black lives matter» (Животи црнаца су важни). Године 2014, протести изазвани смрћу двојице aфроамериканаца одржани су под тим слоганом, али нису имали ширу подршку.

Овe године, смрт Џорџа Флојда довела је до невиђених нереда у десетинама америчких градова. Зашто?

Америчка обојена револуција као адут на председничким изборима

Године 2020, 3. новембра у Сједињеним Државама одржавају се председнички избори. Главни ривали су садашњи председник Доналд Трамп и демократски кандидат Џо Бајден. Основни Трампов задатак јесте да одржи стабилност и ред у земљи, а његовог противкандидата је да покаже неспособност садашњег председника да обезбеди поредак.

Сада су у десетинама америчких градова не само протести, већ прави погроми са пљачкама, пожарима и вандализмом. Најтежи сукоби између полиције и демонстраната догодили су се 2. јуна у Њујорку. Менхетен, срце града, разорен је. Демонстранти су разбијали излоге и пљачкали продавнице на Петој авенији. На интернету постоји много видео снимака у којима се види како „демонстранти“ разбијају излоге и ваде ствари из продавница, али и како спаљују оно што нису могли да понесу.

Погроми у Њујорку

Изузетно је занимљиво знати да ли постоје организоване групе људи које намерно усмеравају гомилу у сукобе са полицијом и на пљачку продавница, а да не учествују директно у њима.

Током конференције за штампу, амерички државни тужилац Бил Бар напоменуо је да „изгледа да је на многим местима насиље планирано, али и организовано“, те да ове снаге „користе ситуацију да реализују свој, насилни програм“.

Колумниста «Њујорк поста» Миранда Дивајн тврди да „на друштвеним мрежама има пуно видео-записа који показују ‘мистериозне личности’ како пробијају излоге, али не краду ништа или секу ограде полицијских станица, али не проваљују кроз њих“. Они су, каже Дивајнова, „домаћи терористи који су преузели мирне протесте широм земље“.

Интересантно је да од погрома не трпе само бели становници САД, већ и афроамериканци, они „чији је живот важан.“ У овом видеу, љути црнац се обраћа својим сународницима: „Радите погрешно! И ја сам из гета. Да ли сте се побунили због неправде белаца? Зашто сте упропастити мој посао? Зашто си ми разбио камион? Зашто сте ми украли рачунар? Покушао сам да живим као сви нормални људи, покушао сам да прехраним породицу, како не разумете“!

Један политичар тврди да се на улицама САД налазе само «мирни демонстранти», па каже да «када мирне демонстранте по наређењу председника разгоне са прага народне куће, Белог дома, помоћу сузаваца и шок-бомби, да би се организовала фотосесија у благородној цркви, опростите нам за наше уверење, тада председника више занима власт него принципи».

Украјински Мајдан и америчка обојена револуција – постоји ли разлика?

На друштвеним мрежама шири се следећа шала: „Због карантина, стручњаци за обојене револуције присиљени су да раде од куће.“ Нећемо оцењивати духовитост ове фразе, само се сећамо да у свакој шали постоји доза истине.

Постоји неколико очигледних аналогија између тренутне ситуације у САД, коју смо већ назвали „Црна обојена револуција“, и догађаја током тзв. Евромајдана у Украјини:

1. Обе обојене револуције започете су непосредно пре председничких избора;
2. У обе обојене револуције највише је заинтересована опозиција владајућим властима;
3. Обе обојене револуције пратила је велика медијска подршка у којој су грађани убеђивани у оправданост протеста, па чак и њихову неопходност;
4. У обема обојеним револуцијама постоје организоване групе које усмеравају протесте у жељеном смеру; и
5. У Украјини и у САД није било ваљаних разлога за масовне протесте, а посебно нереде. Просперитет у Украјини 2013. године био је много већи пре него после Евромајдана, а улазак у Европску унију које су лидери протеста обећали није се догодио. У Сједињеним Државама не постоји проблем расизма, бар толико озбиљан да изазива тако великее немире.

Очигледно је да догађајима у обема земљама управљају политички »технолози“ који вешто користе незадовољство грађана и усмеравају га жељеном смеру.

Године 2020, 3. јуна, у Америци се појавила још једна аналогија са украјинским Евромајданом – протестима појединих верских заједница подршку пружа јерарх Константинопољске патријаршије, архиепископ Елпидофор.

Фанар и Демократска партија САД

Једна од кључних компоненти организације и победе Евромајдана било је учешће тамошњих унијата и расколничке Кијевске патријаршије. И једни и други упорно су позивали Украјинце да протестују и сада се поносе тиме. Након победе, Евромајдан је Украјинској гркокатоличкој цркви и тзв. Украјинској православној цркви – Кијевском патриајархату доделио не баш мале погодности. Унијати су се, из локалне Цркве концентрисане углавном у Галицији, преобразили у структуру која се проширила широм Украјине. Расколници су, као резултат суперенергичних акција претходног председника Петра Порошенка, добили томос и постали тзв. Православна црква Украјине. Не баш споредну улогу у томе процесу играо је садашњи шеф архиепископије Фанар у САД, архиепископ Елпидофор.

Шема по којој су унијата и тзв. Православна црква Украјине сарађивали са лидерима Евромајдана била је једноставна, али ефикасна – „ми вама помажемо – ви нама помажете“.

Ваља претпоставити да је јерарх Фанара применио украјинско искуство – сарадњу религије и власти – и у Америци: архиепископ Елпидофор је 2. јуна намеравао да се састане са Доналдом Трампом, али је у последњи тренутак амерички председник отказао састанак. Остаје непознато зашто се то догодило, али на крају је Фанар очигледно одлучио да подржи супротну страну.

И то је логично јер јерарси Константинопољске патријаршије имају дугу и плодну сарадњу са Џоем Бајденом. Патријарх Вартоломеј више пута је посетио тренутног кандидата Демократске странке САД, а Бајден је узвраћао посетама Фанару. Главни Фанариот се такође састајао са Трамповом супарницом на претходним председничким изборима, када је демократски кандидат била Хилари Клинтон.

Питање је зашто се јерарх Фанара, који се донедавно бринуо само о будућности хеленизма у САД, одједном забринуо за права црначког становништва своје нове отаџбине?

Какву корист може да извуче Константинопољска патријаршија из подршке „мирним демонстрантима“?

Најпре, треба имати у виду да је Константинопољској патријаршији најзначајнији циљ да сарађује са силницима овог света. Украјинци су се недавно могли још једном уверити у то, када је патријарх Вартоломеј уписао Порошенково име у црквени томос тзв. православне цркве Украјине. Како се сада најмоћнији људи света налазе у Сједињеним Државама, настојатељи и јерарси Константинопољске цркве упорно се труде да успоставе пријатељство са њеним руководством: ако Бајден победи на председничким изборима, Фанарова позиција биће додатно ојачана.

Други аргумент је популаризација њихове Цркве у очима локалног становништва, иако се може рећи да је то необичан креативни облик мисионарског рада. Наиме, упркос чињеници да је Архиепископија Фанара у Сједињеним Државама бројнија у поређењу са Турском, за већину Американаца она је потпуно непозната етничка црква Грка, са не више од 0,5% укупног становништва.

И треће, с обзиром на огромну пажњу посвећену догађајима око Црне обојене револуције, као и на жељу фанарског јерарха да чешће и више буде у контактима са јавношћу, његово учешће у протестима битно ће утицати на „политички значај“ архиепископа Елпидофора.

***

Остаје само питање – где је у свему томе вера и жеља да се Христова истина пренесе људима?

Подсетимо, једна од тачака злогласне одлуке Синакиса Фанара од 11. октобра 2018. године, којим је покренут поступак за стварање тзв. православне цркве Украјине, али је наговештен и прогон канонске Украјинске православне цркве, био је лукав позив „да се уздрже од заузимања цркава, манастира и друге имовине, као и од било којих других насилних акција и освете, тако да владају мир и љубав Христова.“ Зашто лукав? Зато што су у Фанару били свесни да ће њихови поступци у вези са легализацијом украјинског раскола довести до „одузимања цркава, манастира и друге имовине, као и до других насилних акција“.

Сада Фанаров јерарх у САД вербално осуђујући насиље јер једно „насиље изазива више насиља“, отворено подржава подржава једну од страна у сукобу.

Ако је тако, а према украјинском искуству јесте тако, навијачки став црквене јерархије према једној страни у сукобу, уопште не може допринети смиривању неконтролисаних страсти.

Истинска позиција Цркве не може бити таква да се даје подршка лукавим пројектима закулисних политичких технолога у нади да ће им моћници овога света осигурати пријатељство и заштиту.

Нажалост, још једном морамо признати да представници некада најславније и ауторитативније Цркве предузимају кораке врло сумњиве вредности. И можемо се само надати да то неће довести до ескалације сукоба ни у америчком друштву ни у православној цркви.

С руског превео Зоран Милошевић

Извор:
БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА