Могућа судбина Косова и Метохије

Пише: Новица Коцић

Западном свету је изгледа стало да косметски чвор буде решен до краја текуће године. Добро је што више није јединствен у ставу да Србија призна сурогат државу Косово, самопрокламовану на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија у њеном саставу. Сједињене Америчке Државе, за разлику од Немачке и неких европских држава, сматрају да би проблем Космета могао бити решен и компромисом. Добро је такође што Русија и даље инсистира на Резолуцији Савета безбедности ОУН 1244, сматрајући да дефинитивно решење, уколико буде прихватљиво за Србију, мора бити зајемчено новом резолуцијом која би заменила постојећу. Није међутим добро то што грађани не знају за шта се Србија залаже у преговорима са косметским Албанцима. А како би и знали на основу изјава као што су: „Не долази у обзир да Србија не добије ништа а да Албанци добију све” или „Штитићемо своју земљу и српски народ на Косову”. Збуњују и речи о „разграничењу са Албанцима”, јер остаје нејасно да ли се мисли на Албанце на Космету, у Албанији или у Србији. Нејасна је и недавна изјава председника Вучића која гласи: „Назирем какве би могле бити понуде за решења питања Косова, а ако тако буде, мој одговор ће бити – не.”

Загонетан преговарачки став Србије чуди, јер у њеном уставу јасно пише да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, која је јединствена и недељива (члан 8. став 1), и која има положај суштинске аутономије (члан 182. став 2). Стога зачуђује питање председника Вучића упућено државама Квинте да се изјасне о томе шта оне виде као „суштинско решење косовског проблема”, јер се одговор налази у другој реченици члана 182. став 2. Устава Србије, која гласи: „Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену устава.” Да је тај закон донет, а чекамо га скоро 15 година, председник Вучић не би поставио ово питање него би у свим унутрашњим и спољним политичким односима заступао и штитио положај јужне српске покрајине као суштинске аутономије, нашта га обавезује и преамбула устава. То важи и за сваког другог носиоца јавне функције.

Шта би суштинска аутономија могла да значи? Устав одговор препушта закону који се доноси у поступку за промену устава. Како тај закон још увек није донет (!), остаје да значење суштинске аутономије одгонетнемо уз помоћ етимологије. Порекло речи „аутономија” произлази из збирног значења грчких речи „аутос” и „номос”, којима се хоће рећи – бити сам себи законодавац. Зато се и може закључити да део државе у том статусу мора имати сопствену законодавну власт, чије оквире би, у нашем случају, требало да одреди закон који се доноси по поступку за промену устава. Онај ко у суштинској аутономији има законодавну власт, мора у истим оквирима вршити и извршну и судску власт, јер се једино тако може обезбедити спровођење и примена аутономних прописа. Ван аутономних оквира, законе доносе, спроводе и примењују извршни и судски органи државе. Њима се на јединствен начин за читаву државу уређује – одбрана, безбедност, граница, међународни односи, монетарни систем, као и кретање, односно промет људи и капитала.

Држава са суштинском аутономијом, у једном њеном делу, требало би да има мањи број представника тог дела у својим органима, сразмерно суженом обиму функција које држава врши у аутономији.

Уставна обавеза да се јужна српска покрајина уреди као суштинска аутономија, захтева да се то обави сагласно Резолуцији Савета безбедности ОУН 1244, која је и навела Србију да својим Уставом Косову и Метохији призна највиши степен аутономије, не нарушавајући властити интегритет и суверенитет.

Што се Бриселског споразума о нормализацији односа између Србије и сурогат државе Косова тиче, он је те односе учинио сложенијим уместо да их релаксира. Тим споразумом Србија је, кршећи властити устав, препустила судску и јавнотужилачку функцију, полицијску делатност, локалну самоуправу и спровођење избора самопрокламованој држави коју не признаје! Сурогат држава Косово пристала је да на територији у њеној фактичкој власти образује Заједницу општина са већинским српским становништвом, али ту обавезу није испунила иако је од њеног преузимања прошло више од седам година. Уместо да даље преговоре услови испуњењем ове обавезе, Србија је пристала да настави преговоре, ризикујући да и будуће обавезе друге стране остану неизвршене, уз несхватљиву равнодушност Европске уније као медијатора и гаранта споразума. Ипак, и то има своју „добру страну” јер Србији омогућује да врати преговарачко достојанство раскидом Бриселског споразума на основу члана 60. Бечке конвенције о уговорном праву, чиме би биле саниране и грубе повреде њеног устава. Ако се то догоди, а разлог већ дуго постоји, у новом споразумевању о нормализацији односа са косметским Албанцима ‒ Србија мора да води рачуна не само о квалитету гаранција за испуњење преузетих обавеза него и о преговарачкој потенцији својих представника. Притом мора имати у виду да преговарачка легитимација припада влади јер она, по члану 123. тачка 1. Устава, утврђује и води политику земље. Влада је, дакле, позвана да у складу са уставом најпре утврди „црвену линију” преговарачких домета да би потом премијер или члан кога он одреди учествовао у самом преговарачком процесу. Зато је нужно да на челу или у саставу овог органа буду људи достојни поверења и улоге која им буде поверена.

Пошто Европска унија није била делотворна ни као медијатор споразумевања, ни као гарант постигнутог споразума, Србија уз подршке Русије и Кине, мора инсистирати да се обе ове улоге врате Савету безбедности ОУН, јер статус Србије није само европско него и планетарно питање.

Бивши судија Врховног суда
и универзитетски професор у пензији

Извор:
ПОЛИТИКА