Геополитика титоизма

Пише: Миломир Степић

Захваљујући систематски наметаној култури ћутања и заборава, Србима је мало познат прави, трагичан биланс титоизма чије ће последице српске земље и народ још дуго осећати

Прошао је мај – месец, колико до сада знамо, и рођења и смрти Јосипа Броза, званог Тито. У Србији ни ове године то није прошло без афирмативних подсећања, посебно зато што се радило о четрдесетогодишњици „Његовог одласка“. Додуше, корона-еуфорија онемогућила је масовније ходочасничке посете Кући цвећа, укључујући иконографију застава СФРЈ, титовки с петокраком, пионирских марама и поздрава стиснутом песницом, те поносних и пркосних изјава о „непролазним тековинама највећег сина наших народа и народности“ и како нам „никада није било боље него у Титово време“.

Наравно, југословенска Радио-телевизија Србије није пропустила прилику да организује пригодне разговоре у студију, (ре)емитује прилоге о револуционарном путу великана, направи ТВ анкету с питањима у распону од дискутабилног идентитета и доласка на чело Партије, до сахране „на коју су сви дошли“ и савременог феномена Тито-носталгије. И по ко зна који пут следили су изливи о црвеном пасошу, шушкавцима и фармеркама из Трста, братству и јединству, летовању у Макарској и Тучепима, романтичним радним акцијама и уважавању несврстане политике.

ГЕОПОЛИТИКА ИСПРЕД ИДЕОЛОГИЈЕ
Захваљујући систематски наметаној култури ћутања и заборава, Србима је мало познат прави, трагичан биланс титоизма чије ће последице српске земље и народ још дуго осећати. Идеолошком маском обрачуна са наводним великосрпским хегемонизмом и буржоазијом, још док се Други светски рат приводио крају спроведено је стављање Србије под надзор и физичко уклањање неколико десетина хиљада угледних интелектуалаца, привредника и домаћина („пасја гробља“), упоредо са масовном изгибенијом слабо обучених српских младића на Сремском фронту. Никада се Србија од тог десетковања елите и укупне популације није опоравила. А тек је следио прворазредни парадокс: вишедеценијско колективно стигматизовање Срба стално осумњичених за монархизам и четништво, а не Хрвата за усташтво и учињени србоцид!

Штавише, поравнавањем логора смрти у Јасеновцу и градњом Богдановићевог бетонског цвета, а још више бетонирањем отвора јама пуних покланих и маљевима убијених српских цивила широм територије бивше НДХ, титоистичка врхушка хтела је да забетонира и у вечном мраку остави трагичну истину. Али дуготрајни мрак падао је и на судбину живих Срба. Разлози су били махом геополитички и само замагљени идеологијом, мада и даље, упркос чињеницама, код нас безнадежно доминира супротно мишљење.

(ПСЕУДО)НЕСВРСТАНОСТ У СЛУЖБИ „СТРАТЕГИЈЕ ОБУЗДАВАЊА“
Иако је још „Процентуалним договором“ Черчила и Стаљина у Москви деветог октобра 1944. о расподели утицаја у балканским земљама Југославија била предвиђена за однос fifty-fifty, убрзо је постало јасно да ће фаворизовањем Тита из Лондона она убрзо склизнути у наручје Запада. Зар на то није већ упућивала ноторна контрадикторност да су земљу водили „кадрови“ из редова увек прозападно оријентисаних Хрвата и Словенаца, иако су традиционално проруски оријентисани Срби чинили демографску већину, њихов етно-историјски простор представљао је највећи део територије Југославије, убедљиво су бројчано доминирали у партизанским јединицама, дали су највише цивилних и војних жртава током рата…? А Запад је заиграо „сигурицу“, макијавелистички показавши да није гадљив чак ни на комунистичку идеологију државе клијента и њеног неприкосновеног лидера.

У контексту Кенановог Дугог телеграма из 1946. као предлошка Стратегије обуздавања (Strategy of containment), те распламсавања Хладног рата, прозападну оријентацију Југославије више су им гарантовали „бечки коњушари“ и бивши аустроугарски поднаредник из 42. хрватске („вражје“) дивизије, него вечито сумњиви „балкански Руси“.

Резолуција Информбироа идеално се „наместила“ да Тито Југославију учини геополитичким „прелетачем“ већ 1948, непосредно пред оснивање НАТО-а 1949, те да потписивањем Балканског савеза 1954. са две његове новопримљене чланице Турском и Грчком, и сама де факто постане део антисовјетске/антируске војнополитичке структуре. Тако је држави, у којој су становништво и територије геополитички телурократског, а цивилизацијски православног и муслиманског (источног) идентитета имали апсолутну већину, наметнута позиција шизофрене, растрзане земље (С. Хантингтон) – утерана је у тор таласократског и римокатоличко-протестантског круга. Парадигматичним Голим отоком Тито је бескрупулозно убио две муве једним ударцем – доказао се Западу да недвосмислено прелази у његов табор и поново се обрачунао са Србима, овога пута као носиоцима русофилије.

Tаква Титова Југославија (коју је симболизовао српски Београд!) у наредне четири деценије биполаризма играће у служби Запада једну од прворазредних глобалних геополитичких улога. Биће најосетљивија спојница у Rimland-у који опасује Евроазију, те важан чинилац у „дављењу“ и запречавању руског Heartland-а да пробије обруч (Стратегија анаконде). Тобоже лавирајући између два блока, она ће од Запада добити и успешно извршити још један геополитички задатак светских размера: посредством несврстаног покрета и инсталиране неформалне лидерске улоге у њему, од 1960-их спречаваће деколонизоване земље (нарочито афричке) да по принципу супротног отклона клатна оду у совјетско наручје. Није случајно дипломатска громада какав је већ помињани Џ. Кенан, „отац обуздавања“, постављен за амбасадора САД баш у Југославији, и то само неколико месеци пре Прве конференције несврстаних у Београду од првог до шестог септембра 1961.

АНТИСРПСКА ЕНДОГЕОПОЛИТИКА
Због круцијалне хладноратовске геополитичке улоге, Титу је на унутрашњем плану све било дозвољено. Москва га је толерисала страхујући да ће Југославију и несврстане следбенике (пре)оријентисати на антисовјетски пут, док се Вашингтон и у овом случају придржавао рузвелтовског вулгарно-духовитог приступа да он „можда јесте кучкин син, али је наш кучкин син“. Како је само њиме био фасциниран амерички државни секретар и искусни ратни обавештајац Џ. Ф. Далс очигледно задовољан резултатима разговора на Брионима у новембру 1955, рекавши да је то један од најлепших тренутака које је икада доживео. О томе сведочи књига Лорејн Лис индикативног наслова Одржавање Тита на површини – Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат (1997).

Одрешених руку, Тито је унутар државних граница спроводио изразито антисрпски геополитички курс у складу са континуираним хрватским интересом расрбљивања простора западно од Дрине и Дунава, те комунистичким постулатом да су (наводно) сви национализми опасни, али је српски најопаснији. Стога је титоистичка идеологија од међуратног „једног, а троименог народа“ декрет-етногенезом произвела још два, а потом и трећи. Они сигурно нису настали од Словенаца и Хрвата. Мада Хрвати, како су кренули, нису стигли да својатају још само Македонце. За сада! Од српског корпуса одвојене хоронимске (хороними – називи географских области) и конфесионалне „накнадне нације“ аутоматски су добиле и „припадајуће националне територије“, чиме је српски простор веома редукован. Уз то је и знатно геополитички хендикепиран пресецањем повардарске везе са Егејским басеном и Солунском луком, баражирањем приступа јужном Јадрану и губитком знатног дела „Динарске тврђаве“.

ВЕШТАЧКА РАВНОТЕЖА (НЕ)МОЋИ
У намери да се успостави вештачка равнотежа (не)моћи и српски чинилац сведе на „безопасну меру“, упоредо са пролиферацијом нових нација формирана је и титоистичка федеративна структура „друге“ Југославије. Њене унутрашње, тзв. авнојске границе су уџбенички пример тенденциозне геополитичке примене различитих принципа. Са становишта просторног размештаја конститутивних народа, оне су селективно неконсеквентне махом на штету српских земаља, које су тиме постале вишеструко фрагментиране. Никако да Срби себи признају да је управо у томе суштина читавог проблема и вишедеценијских сукоба у (пост)југословенском простору.

Катастрофалан геополитички учинак титоизма може се најбоље схватити из хипотетичке могућности да вештачке нације нису биле направљене и да у складу с тим федералне јединице нису имале онакву морфографију. У том случају, не би било шест, него три републике у адекватним етничким границама – словеначка, хрватска и српска. Али тада југословенска држава, чак и да је била формирана, поцепала би се на другачији начин. Гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ не само да се не би спроводило већ би било незамисливо као када би данас важила парола „Слаба Немачка – јака ЕУ“.

Такође би било немогуће да Србија има два покрајинска „тега“, а да Словенија нема, рецимо, покрајину Приморско, Црна Гора аутономну Боку Которску, а Хрватска латентно сепаратистичке Истру, Далмацију, Дубровник, Крајину… Зар су после претрпљеног стравичног геноцида, у послератној Хрватској требали да буду Банија, Кордун, Лика, северна Далмација, западна Славонија…? Није ли било природније да чине саставни део неке прилично хомогене српске федералне јединице Крајине у границама од Купе до Босне и од Саве до изласка на море између ушћа Зрмање и Крке?

Све ово са становишта још увек аутодеструктивно негованог Титовог култа и некрофилног југословенства изгледа као маштовито вајкање. И јесте, све док Срби стварно не прођу кроз катарзу и не суоче се с прошлошћу да је титоизам (био) екстремно антисрпски мутант комунизма.

Извор:
СТАНДАРД