Јован Владимир

Јован Владимир је био владар Дукље који је владао од око 1000. до 1016. године. Такође се сматра првим владарем-свецем у српској средњовековној историји.

Владимирова владавина изузетно је слабо позната. Свега неколико помена у делу византијског хроничара Јована Скилице и један опширнији одељак у Летопису попа Дукљанина скромна су изворна грађа која онемогућава детаљнију реконструкцију Владимирове владарске делатности. И док Јован Скилица спомиње Владимира у контексту византијско-бугарских сукоба, Дукљаниново казивање подређено је прослављању владара у хагиографском стилу.

Владимир је наследио оца Петрислава у време када је Дукља по свој прилици била под снажним политичким утицајем Византије. Владимир је дошао у сукоб са бугарским царем Самуилом, а овај поход се несигурно датује од краја 10. века до 1009. године, када се његово одигравање најлогичније може уклопити у политичка дешавања на источној обали Јадранског мора. Владимир није могао да се одупре Самуилу па је одлучио да се преда. Ипак, Самуило не само да му није учинио ништа нажао већ га је оженио својом ћерком Теодором Косаром, вратио га на дукљански престо и проширио област којом је владао. Када је после Самуила на власт у Бугарском царству дошао царев синовац Јован Владислав, Владимир је пао у немилост, вероватно зато што је положај бугарског цара постајао све несигурнији под ударима Византије, па је такође опадала и оданост вазалних владара на периферији бугарске државе. Владимир је на крају скончао живот тако што је био погубљен 1016. године.

Казивање Летописа попа Дукљанина о Владимиру вероватно је, судећи по књижевном маниру творца овог списа, настало на основу првобитног Житија светог Владимира које је дало легендарну основу за развијање Владимировог култа који се касније развијао на широком географском простору, данашње Албаније, Македоније и Црне Горе и који је далеко превазилазио територијални опсег Владимировог политичког деловања. Сама Владимирова војно-политичка делатност у Дукљи није била од особитог значаја јер је он био током читаве владавине подложан или Византији или Самуиловој Бугарској. Он је пре свега значајан као владар-светитељ чији култ сведочи о снажењу црквене организације у Дукљи у првој половини 11. века.

Извори

Летопис попа Дукљанина, византијски (грчки) и латински извори

Летопис попа Дукљанина је најзначајнји извор за изучавање Владимировог живота и почетака његовог светачког култа. У историографији ово дело се сматра врло проблематичним и несигурним извором. Ипак, међу историчарима је готово општеприхваћено мишљење да се одељак о Владимиру код Дукљанина издваја својом историчношћу и поузданошћу у односу на остале делове списа. Владимирова владавина обухваћена је једним опширнијим одељком Летописа, који се, како Живковић наводи, за разлику од претходних поглавља који делују попут са муком уређених и прикупљених народних предања, издваја обиљем историјсих података и детаљима.[2] Начин излагања и дирекни Дукљанинови наводи указују да се он користио неким извором о Владимировом животу, што је поједине истраживаче навело на закључак да је он располагао Владимировим житијем чије је изводе пренео у своје дело.¹ Историчност овог поглавља Летописа углавном је прихваћена, мада је било малобројних историчара који су оспоравали сваку изворну вредност Летопису, па и овог његовог одељка, мада оваква мишљења нису прихваћена. Стојан Новаковић наводи да је: Ово што поп Дукљанин прича и не показује се као легенда него као историја. Исто мишљење понавља и Фердо Шишић. Константин Јиречек у својој знаменитој Историји Срба готово у целости преноси Дукљанинове податке о Јовану Владимиру и искључује само оно што му се очигледно чинило као додатак хагиографском стилу склоног писца[1].

Јован Скилица у свом делу Кратка историја у Кедриновој компилацији² најзначајнији је извор за српску историју у другој половини 10. и почетком 11. века.[3] Он једини систематски прати сукобе између Самуилове државе и Византијског царства, додуше углавном се ограничавајући на војне догађаје.[4] По својој композицији Скиличино дело је царска хроника, што значи да је владавина појединих царева основ на коју се надовезују други догађаји.[5] У историографији посебно се проблематичном сматра Скиличина хронологија јер он врло често у свом излагању антиципира догађаје, надовезујући за одређен догађај каснији догађај који је са њиме у каузалној вези и тако ствара литерарну целину разбијајући хронолошки ред излагања.[6] Иако од изузетног значаја за истраживање византијско-бугарског сукоба Скилица, као ни други византијски извори, готово уопште не дотиче период ратовања између 1005. и 1014. године[7] тако да не доноси никакве вести о Самуиловом походу у Далмацију и у вези са њим о походу на Дукљу.Скилица спомиње Владимира на свега неколико места, али је и поред тога његова изворна вредност велика јер омогућава да се поједине вести Летописа попа Дукљанина критички испитају.[8]

Јован Ђакон у својој Венецијанској хроници даје најпоузданији приказ дешавања у јадранском акваторију крајем 10. века. Јован Ђакон био је не само савременик догађаја о којима је писао већ је био и учесник бројних дипломатских мисија у Италији па је имао непосредан увид у политичка дешавања. Иако не спомиње непосредно Самуилов поход на Далмацију његов приказ догађаја омогућава да се он схвати у ширем контексту дешавања у јадранском басену. Касније је Венецијанска хроника била интерполирана што је у историографији изазвало недоумице у вези са подацима о дешавањима с краја 10. века.[9] Наиме, млетачки дужд и хроничар Андреа Дандоло је средином 14. века у Хронику Јована Ђакона укључио податак да су Млечани интервенисали на источној обали Јадрана на позив византијских царева Василија II и Константина VIII, што по свој прилици није тачно.³

Познији извори о Самуиловом походу

Поред података о походу цара Самуила на Далмацију који садржи Летопис попа Дукљанина о њему пише и неколико каснијих писаца чија су дела настала на јужном јадранском приморју. У питању су списи дубровачких аутора Мавра Орбина, Николе Рањине, Јунија Растића и Јакова Лукаревића, као и један кратак запис из Легенде о светом Трифуну настао у Котору.[10] Окосницу излагања дубровачких аутора чини пренос архиепископског седишта из Дукље у Дубровник, које је према њиховим наводима извео архиепископ Јован као последицу сукоба у залеђу. Приповест о архиепископу Јовану са различитим варијацијама доносе сви поменути дубровачки писци.

Никола Рањина наводи да је град Дукља разорен приликом сукоба Босанаца који је био узрок доласка Јована, архиепископа Дукље, у Дубровник, где је пренео архиепископско седиште. Рањина даље наводи да је Јован наредних 28 година остао у Дубровнику, вероватно као архиепископ. Према Тибору Живковићу Рањинини наводи нису засновани на Летопису попа Дукљанина већ на некој дубровачкој традицији чију генезу није могуће испратити с обзиром да се ови подаци не јављају ни код Анонима, најранијег дубровачког хроничара.[10]

Јуније Растић, за разлику од Рањине, своје излагање о Самуиловом походу заснива у потпуности на наводима Летописа попа Дукљанина уз нешто прецизније податке о Самуиловој опсади Уљциња. Растић је писао у 18. веку (умро 1735. године) и био је упознат са Скиличиним делом преко Кедринове компилације. На његово познавање Скиличиног дела указује идентификовање Сардике са Тријадицом (Sardica, ossia Triadiza), а његово повезивање Самуиловог похода на Далмацију са упадом цара Василија II у Бугарску и његовом опсадом Сардике несигуран је путоказ за ближе датовање Самуиловог похода.[11] Везу између Сердике и Тријадице користио је Скилица пре него описао битку код Трајанових врата па је Растић вероватно разумео да је Самуило напао Далмацију непосредно пре опсаде Сердике 986. године што се не подудара са наводима других извора.

Јаков Лукаревић даје доста специфичних детаља о походу бугарског цара, али је и његове изворе врло тешко утврдити. Према Лукаревићу, бугарски краљ Владислав је спалио Оногошт, Рисан, Котор, Котор у Босни, Росу и предрађе Дубровника, а након набрајања ових војних успеха Лукаревић своје излагања заснива на Летопису попа Дукљанина, према коме је Василијев поход на Бугарску приморао Самуила да одустане од даљег похода.[11] И Лукаревић је у своје дело унео дубровачку традицију о епископу Јовану. Которска легенда о светом Трифуну настала свакако после двадесетих година 11. века (јер помиње победу византијског цара над Бугарском) независна је и од дубровачке и од Дукљанинове традиције. Према краткој белешци о походу, неки Самуел сe дуго времена бунио против цара Василија па је притом опустошио и неке далматинске градове, а из Котора који је опседао однео је мошти светог Трифуна. Ови извори о походу цара Самуила могу се, према Живковићу, поделити на три групе: дубровачке легенде о постанку архиепископије и о епископу Јовану, дукљанску традицију сачувану у Летопису попа Дукљанина и которску традицију о светом Трифуну. Ван ових традиција стоји Летопис Николе Лашванина.[12]

Фра Никола Лашванин, који је свој Летопис написао око 1750. године, користио се различитим изворима али је хронологија у његовом делу веома непоуздана. Лашванин наводи да је 1000. године Гаврило Бугарин спалио Дукљу у Далмацији.[12] Култ светог Владимира, односно Јована Владимира, довео је до стварања већег броја култних списа који су му посвећени и до развитка различитих традиција, које немају готово никакве везе са оскудно познатим историјским Владимиром, али које саме по себи представљају значајно сведочанство о Владимировом светачком култу, његовој распрострањености и другим особеностима. Такође, Владимирова личност је била више пута литерарно обрађивана, а та дела, иако често потпуно неисторична, осликавају путеве перцепције једне средњовековне личности у различитим културним околностима.

Биографија

Дукља у доба Владимирове владавине

Печат архонта Дукље Петра, 9. век.

Према наводима Летописа попа Дукљанина Владимиров отац Петрислав (Петар[15]) управљао је Дукљом последњих деценија 10. века јер се спомиње као савременик успона бугарског владара Самуила (976—1014). Према Тибору Живковићу, и поред нетачне генеалогије дукљанских владара који су владали пре Петрислава, а где се као владари спомињу између осталих и Тугомир и Хвалимир, у Летопису попа Дукљанина се својом поузданошћу издваја приповест о Драгимиру (у литератури се среће и облик Драгомир) и Мирославу, Петрослављевој браћи. Према попу Дукљанину, Драгимир је управљао Травунијом и Захумљем док је Мирослав владао у Подгорју али је још у младости изгубио живот у једној олуји на Скадарском језеру. Након Мирослављеве смрти управу над његовим поседима преузео је Петрислав (Петар) који је већ управљао Зетом. Поред повести Попа Дукљанина Петрислављево постојање доказује и натпис на једном оловном печату који потиче из краја 10. или почетка 11. века, а на коме се спомиње Петар, архонт Дукље.⁴ О дукљанском владарском роду коме је вероватно припадао и Петрислав ништа се ближе не зна.[15] Дукљаниново излагање о Владимиру почиње наводом да је Владимир постао краљ још док је био дечак (puer autem Vladimirus) па се у историографији сматра да је власт преузео око 1000. године.[16] До пред крај 10. века Дукља је привлачила невелику пажњу околних држава тако да је остало мало трага у изворима. Известан број фрагментарних података сачуван је о приморским градовима који су били под влашћу Византије.[13] Она се спомиње у спису De administrando imperio византијског цара Константина VII Порфирогенита али су обавештења која цар-писац даје о Дукљи врло оскудна у односу на друге српске склавиније на обали Јадранског мора.⁵ У вези са историјом Дукље 10. века од великог значаја је податак који доноси хроничар Јован Скилица, који наводи да док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан и пун врлина, прилике су у Драчу биле мирне.[14] Према речима историчара Милоша Благојевића византијски аутори су за означавање народа користили архаичне називе, па Србе често називају Трибалима или Далматима.[13] Ово указује да су до 10. века византијски писци перцепирали Дукљу као област насељену Србима, односно становништвом међу којем је постојала српска етничка свест.[13]

Свети Јован Владимир, познија икона.

Самуилов успон и смрт византијског цара Јована I Цимискија у великој мери су променили односе међу јужнословенским архонтијама. Обнова бугарског царства под Самуилом, која је уследила већ 976. године, омогућила је осамостаљење Србије. Ипак, према наводима Попа Дукљанина рашки жупан је остао у зависном положају према дукљанском кнезу (краљу). Јован Скилица с друге стране наводи да је Владимир владао Трибалијом и оближњим областима Србије што само потврђује Дукљанинове наводе. Према Живковићу ако се интерпретирају наводи Попа Дукљанина о пореклу дукљанске династије који воде до Требиња као краљу најоданије области може се закључити да под Трибалијом не треба сматрати ужу територију Дукље већ напротив Дукљу са Травунијом. Овако пространа област била је снага која се није могла занемарити. Дукљани (Срби) су 990. или 991. године упутили једно посланство цару Василију II који је спремао војни поход против Самуила. Од 976. када Византија губи власт над Србијом и 991. године и овог посланства дукљански владари успели су да под своју власт окупе значајан део земаља којима је некада управљао кнез Часлав Клонимировић. Однос дукљанског кнеза према Византији и Самуилу не може се према доступним изворима детаљније реконструисати, али посланство из 991. године указује да се он нашао под притиском Бугара и да је тражио начин да задобије подршку Византије у заједничкој борби против Самуила.

Самуилов поход

Христофор Жефаровић, Јован Владимир из Стематографије, 18. век.

Поход бугарског цара Самуила у Далмацију током кога је заузета и Дукља изазивао је у историографији бројне недоумице, како у погледу одређивања хронологије тако и у погледу ширег контекста ових дешавања. Поход бугарског владара на Далмацију је једна епизода у склопу дуготрајног византијско-бугарског сукоба који је трајао између 976. и 1018. године. Током похода Самуило је заузео кнежевину Дукљу и опустошио градове Котор и Дубровник. Обавештења извора о овом Самуиловом походу су веома оскудне, а сведочанства о њему садрже само извори настали на територији јужне Далмације. Византијски и латински писци о походу не доносе никакве вести.⁶ Најопсежнији извор о овом походу је одељак о Јовану Владимиру у Летопису попа Дукљанина, а слична обавештења заснована на Летопису доноси и Мавро Орбин. Самуилов поход на Далмацију је у историографији датиран са великим опрезом, углавном само уз напомену да се одиграо крајем осме деценије 10. века или крајем овог столећа.⁷ У одељку о Владимиру у Летопису попа Дукљанина нема чвршћих ослонаца за прецизно датовање Самуиловог похода на Далмацију јер Дукљанин наводи само да се напад одиграо у доба када је Владимир био младић (esset adolescens).[16] Подаци које доноси млетачки хроничар Јован Ђакон омогућавају да се посматрајући сложена политичка дешавања на источној обали Јадрана Самуилов поход смести у одговарајући контекст, и на тај начин ближе хронолошки одреди. Наиме губитком Драча 1004/1005. године Самуило се морао интензивније заинтересовани за дешавања на јадранској обали, како би онемогућио Византинцима да се повежу са Дукљанима и градовима у средњој Далмацији. Поред Дукље тежиште овог Самуиловог похода био је продор у средњу Далмацију. У првом периоду Самуилове владавине Далмација која је стално узнемиравана од хрватских владара, није била озбиљније војно упориште.[18] Kако би се спасили од ових напада становници далматинских градова су у помоћ позвали Млетке који су у силовитом походу јула 1000. године успели да умире несигурно стање у Далмацији и да заведу своју власт. Тек после похода млетачког дужда Петра Орсеола Далмација постаје војно значајно подручје у контексту византијске борбе против Самуила.[19] Према Јовану Ђакону након овог похода млетачка власт се простирала од Кварнера до Дубровника.[20]⁸ Ново стање успостављено у Далмацији прихваћено је у Цариграду 1004/1005. године када је дуждев син добио титулу патрикија и руку византијске принцезе.[21] Овако ојачане византијске позиције у Далмацији после 1005. године, где су три војнополитичка фактора (Млечани, нови хрватски краљ Светислав Суриња кога су након успешног похода поставили Млеци, и далматински градови) била преко Млечана под директном византијском контролом, могле су да изазову Самуилову реакцију у виду похода на Далмацију.[22]⁹ Оваква ситуација у Далмацији и податак Летописа попа Дукљанина да је Самуило умро не много времена после Владимировог поновног устоличења (Post non multum vero temporis) указују да се поход одиграо непосредно после 1008. године[22]¹⁰ највероватније 1009/1010. године.[16]

Дукљанин наводи да је Самуило у време док је Владимир још био младић (Vladimirus esset adolescens) окупио велику војску са којом је продро у далматинске крајеве, па се Владимир склонио на планину Облик (данашњи Тарабош).[16] Док је Владимир био опкољен на Тарабошу Самуило је са другим делом војске опсео Уљцињ. Према наводима доцнијег дубровачког хроничара Јунија Растића Самуило није успео да освоји Уљцињ јер су браниоци добијали појачање морским путем из других далматинских градова.¹¹ на Облаку односно Тарабошу налазило се и средиште једног од дукљанских жупана, који је како Дукљанин наводи попут издајника Јуде обећао Самуилу да ће предати Владимира. Даљи текст Летописа уопште се не позива на наговештај издаје јер је Владимир наводно увидевши тежину ситуације, а како би спасао своје поданике пропасти, одлучио да се преда. Живковић сматра да је вероватније да је споменути жупан заправо предао свог владара Самуилу, са циљем да заштити свој положај и поседе.[16] Након што се дукљански владар предао, био је протеран у охридски крај и заточен у Преспи¹² а Самуило је спојио делове своје војске и извео неуспешну опсаду Уљциња након које је спалио Котор и Дубровник¹³ и продро све до Задра. Вероватно је током овог похода била заузета и Травунија (данашња источна Херцеговина) којом је владао Драгимир.[17] Како наводи Дукљанин Самуило се преко Рашке и Босне вратио у Бугарску. Нејасно је да ли је он приликом овог похода заузео и две поменуте земље или су оне и раније биле под његовом влашћу. Мавро Орбин у свом делу из 1601. године преноси Дукљанинове вести али овај део извештаја о Самуиловом походу на Далмацију раздваја на две реченице. Прво наводи да су земље Босна и Рашка биле жестоко опустошене а у посебној реченици наводи да се Самуило вратио у Бугарску. Тибор Живковић наводи могућност да је Орбин располагао бољом верзијом летописа попа Дукљанина и да га је дословно превео на италијански. Што се тиче последица Самуиловог похода, оне су, ако се прихвати општи оквир дешавања у јадранском басену, импресивне. Наиме, Самуило је успео да разори византијске градове у јужној Далмацији, постави себи одане владаре у Дукљи и Травунији доведе до промене политике хрватских владара према византијским поседима на Јадрану. Живковић сматра, да се корени промена провизантијске и промлетачке политике хрватског владара Крешимира III (1009—1030), који је посебно од 1018. године вршио притисак на византијске градове на Јадрану и посебно Задар, могу тражити у Самуиловом походу из 1009/1010. године.

Владавина после Самуиловог похода и смрт

Венчање Ашота и Мирославе, минијатура из Мадридског рукописа Скиличине хронике. Историчари су одавно уочили сличности између Мирославине и Косарине удаје.

Према наводима попа Дукљанина Владимир је једно време провео у тамници где га је где се у њега заљубила Самуилова кћерка Косара¹⁴ која се уз очево допуштење удала за Владимира. Овај приказ догађаја који доноси Поп Дукљанин у потпуности је у складу са средњовековним хагиографским традицијама. Ипак, како Живковић наводи, вероватније је да је Самуило донео одлуку о склапању овог брака на основу политичке процене.[23] Како је овим браком придобио Владимира Самуило му је дао на управу Дукљу и драчку област. У Травунији је поставио на власт Владимировог стрица Драгимира, који је и раније управљао овом облашћу, свакако свакако као део побочне гране владарске породице и под врховном влашћу дукљанског владара [17]. Постављајући поуздане владаре у појединим областима, Самуило је настојао да осигура тековине својих похода али и своје снаге концентрише за походе према Тесалији и Македонији, где су се одвијали најзначајнији бугарско-византијски сукоби.[23] Дукљанинов навод да је Владимир управљао драчком облашћу изазивала је у историографији недоумице, јер је познато да је Драчом управљао други Самуилов зет Ашот. Према Јовану Скилици Ашот је ослобођен заточеништва пошто се у њега заљубила Самуилова кћерка Мирослава која је чак претила самоубиством у случају да се не уда њега.¹⁵ Још је бугарски историчар Златарски предложио компромисно решење према коме је самим градом управљао Ашот док је облашћу северно од града управљао Владимир а Пириватрић напомиње да Дукљанин доследно прави разлику између Драча и драчке области. Ашот је био син солунског дуке Григорија, који је након заробљавања одведен у Бугарску где се оженио Самуиловом кћерком Мирославом. Самуило му је на управу дао град Драч али је Ашот одмах по приспећу у град убедио своју жену да се укрцају на византијске бродове који су патрорирали дуж обале, а одатле је успео да стигне до самог цара од кога је добио титулу магистра. Ашот не само што је побегао већ је договорио предају града патрикију Евстатију Дафномилу.

Визнатијска победа на Бугарима, минијатура из Мадридског рукописа Скиличине хронике. После Самуилове смрти низ успешних похода византијског цара Василија уздрмао је положај бугарских владара и њихов углед у околним земљама. Према Тибору Живковићу то је могао бити кључни повод Владимировог смакнућа.

Након женидбе и поновног устоличења Владимир изгледа није дуго владао јер Поп Дукљанин наводи да је после мало времена (post non multum vero temporis) умро цар Самуило, а на власт дошао његов син Гаврило Радомир (1014). Јован Скилица наводи да су прилике у Драчу биле мирне док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, зет Самуилов. Скиличин навод указује и на територије којима је Владимир управљао. Под Трибалијом се вероватно подразумевала Дукља, па је Владимир онда управљао и Србијом, или барем једним њеним делом. У походу на Далмацију 1009/1010. године Самуило је могао да покори и области Босне и Србије и да дао ових територија преда своме зету Владимиру на управу.[24] Иако није могуће до краја разјаснити Скиличине наводе о географским областима којима је управљао Владимир, Живковић означавао као извесну могућност да је Самуило предао свом зету поред северног дела драчке области и Дукље и југозападне делове данашње Србије, односно територије у сливу Таре и Лима. Јован Владислав, син Самуиловог брата Арона, је већ у августу или септембру 1015. године убио Гаврила Радомира након чега је намеравао да смакне и Владимира. Војно-политички аспекти Владимирове владавине нису од посебног значаја с обзиром да није остао запамћен ни као ратник ни као државник. Целокупну владавину налазио се у зависном положају—прво у односу на Византију а потом и у односу на Самуилову Бугарску. његов значај састоји се пре свега у томе што је први међу српским владарима који је прослављан као светитељ.[25]

Према наводима Попа Дукљанина Јован Владислав је позвао Владимира да дође у двор у Преспу и притом га уверавао да му се ништа лоше неће десити. Наводно га је Косара одговарала од овог пута па је чак и уместо њега отишла у Преспу али се према њој Јован Владислав понео учтиво. Јован Владислав је потом поново позвао Владимира уверавајућима притом да не мора да страхује за своју безбедност јер се и сама Косара уверила у његову искреност. Јован Владимир је одговорио на овај други позив тако што се упутио у Преспу. Како Поп Дукљанин наводи у хагиографском стилу још су на путу биле постављене заседе али су Владимира штитили анђели. Владимир је погубљен 22. маја 1016. године приликом изласка из цркве. Није могуће на основу доступних извора протумачити разлоге и позадину Владимировог смакнућа. Владимиров вазални однос према Самуилу вероватно је био обновљен и када су власт преузели Гаврило Радомир, односно Јован Владислав. Разлози Владимирове погибије могу се зато тражити у ширем контексту византијско-бугарског сукоба, а не нужно на нивоу личног односа Владимира са бугарским владарима. Наиме, после победе цара Василија II код Беласице 1014. године византијска војска је победоносно ишла из битке у битку.[25] Територија којом су располагали бугарски владари се смањивала па тиме и углед који су имали међу околним владарима. Близина Драча који је био у непосредном суседству Дукље а истовремено главни циљ похода Јована Владислава, могла је да буде одлучујућа за Владимирову судбину.[25] Бугарски владар је можда сматрао да се Дукља колеба између византијске и бугарске стране, а у случају евентуалног Владимировог опредељења за Византију Јован Владислав не би могао да несметано опседа Драч што је био, према Живковићевим наводима, вероватан разлог за доношење одлуке о Владимировом уклањању.[25]

Његова супруга, Косара, није се после Владимирове погибије удавала већ је свој живот окончала у манастиру. Према наводима Попа Дукљанина Владимирово тело је првобитно било сахрањено у цркви пред којом је убијен у Преспи а потом га је његова супруга пренела у место Крајину где је сахрањен у цркви Св. Марије¹⁶ а према истом извору Косара је сахрањена до ногу свог супруга. По свему судећи Владимир и Косара нису оставили потомство. Након погибије бугарског цара Јована Владислава под Драчом крајем 1017. године Драгимир, који је као бугарски вазал после Самуиловог похода 1009/10. био постављен као владар у Травунији, покушао је да се утврди у Дукљи. Он је са својом војском дошао у Бококоторски залив, вероватно већ у првој половини 1018. године. Которани су га намамили на острво Свете Габријеле (данас Страдиоти) где је током гозбе нападнут. Успео је да умакне у цркву али ни ту није нашао уточиште већ је убијен. Према Попу Дукљанину завереницу су хтели да окончају владавину династије која их је тлачила. Живковић сматра да Драгимиров покушај преузимања власти не треба разумети као део неке политичке комбинаторике (пробугарске или провизантијске стране) већ као део дезинтеграционих процеса који су Бугарско царство захватили после 1018. године.[26] Дукљанин у даљој приповести о Драгимировој породици повезује га са Доброславом (како Дукљанин из непознатог разлога зове историјског Стефана Војислава) и то тако што је Доброслав наводно био Драгимирово посмрче, што је по свој прилици Дукљанинова конструкција коју није могуће потврдити из других извора.[27] Вест о завери Которана против Драгимира коју доноси Дукљанин указују да Владимир није имао потомство. Наиме Дукљанин као закључак због чега су Которани убили Драгимира наводи: Бугарски цар је мртав, и краљеви ове земље су мртви, овај је једини преостао од њиховог рода.[22]

У традицији и уметности

Икона светог Јована Владимира, темпера на дрвету. Икона је из манастира Арденица а сада се чува у Музеју у Корчи (Албанија).

Летопис попа Дукљанина, представља први познати сачувани спис у којем су развијене култне представе о Јовану Владимиру које ће се у доцнијем периоду развијати у више дивергентних праваца. О самом карактеру одељка који је Дукљанин посветио Владимиру постоје изразито несагласна мишљења међу истраживачима. Како и сам Летопис међу историчарима оставља широк спектар отворених питања, па тако и ранија дела која је Дукљанин евентуално користио приликом рада на свом спису није могуће са сигурношћу утврдити. Бројни ситраживачи сматрали су да је Дукљанин у своје дело инкорпорирао скраћену верзију, данас непознатог, Житија светог Владимира. За ово мишљење се може рећи да је начелно широко прихваћено, али да око њега нема потпуног консензуса. Сам Дукљанин на крају поглавља посвећеном Владимиру наводи librum gestorum eius као извориште свог казивања али и у тумачењу овог навода историчари нису потпуно сагласни. Још је Стојан Новаковић у својој књизи о Првим основама словенске књижевности изнео мишљење да се Дукљанин користио ранијим Владимировим житијем. Ово мишљење прихватио је Никола Банашевић, иако два аутора нису сагласна да ли је у питању словенско (Новаковић) или латинско (Банашевић). Фердо Шишић је у више наврата, а нарочито у свом издању Летописа оспоравао могућност да је Дукљанин користио неки ранији спис, јер је сматрао да у културним оквирима у којима је Дукљанин стварао такав спис није ни могао да настане. Он је поред генералне оцене да је рано настајање таквог списа немогуће због саме књижевне неразвијености Дукље, указао на низ појединости које је он сматрао као доказ да се Дукљанин није користио писаним житијем већ народном традицијом. Никола Банашевић је у свом истраживању Летописа попа Дукљанина искључивао Дукљанинове књижевне везе са усменом народном традицијом и сматрао је да под појмом традиција он пре свега сматра писану, књижевну традицију, односно старије списе. Тибор Живковић који прихвата мишљење да се Дукљанин користио житијем, сматра да се овај одељак издваја својом поузданошћу и живописним казивањем. Према његовим речима Владимиров култ је први случај да се мотив светости, од изузетног значаја у хришћанству, везује за једног српског средњовековног владара. Летопис попа Дукљанина Владимира приказује као владара испуњеног врлинама. Живковић наводи хронолошки и територијално случајеве владара за која су се такође везивале сличне особине—ранијем бугарском кнезу Борису Михаилу који није био канонизован али је био слављен као изузетно побожан Владар и угарском краљу Стефану који је био проглашен за свеца. Развој култа владара може се довести у везу са појачаним деловањем цркве. Слављење владареви врлина несумњиво је потицало из црквених кругова а Владимиров култ и легенде које су га пратиле указују посредно да је црквена организација у Дукљи досегла један виши ниво. Ако се прихвата теза да је Владимирово житије настало већ током 11. века, убрзо након Владимирове смрти оно указује и на развој књижевне делатности у оквирима цркве у Дукљи. Већ током Владимирове владавине морали су постојати манастири у којима се неговала књижевна делатност.

Владимиров култ се касније појављује на широкој територији које је далеко надмашила деловање историјског Владимира. Територије на којима се распростирао Владимиров култ обухватају пределе данашње Црне Горе, Македоније и Албаније. Он се такође, у оквирима хришћанске цркве, сматра за свеца-заштитника града Бара. Неколико истраживача и путописаца који су посетили ове пределе крајем 19. века оставили су сведочанства о развоју Владимировог култа. У питању су француски конзул Пуквил, руски конзул Јастребов и српски конзул Бранислав Нушић који је своја сазнања слао историчару и историчару књижевности Стојану Новаковићу који је сабрао сва сазнања о Владимировом култу. Јастрбов је забележио податак да се Владимир поштује на јужној страни реке Шкумбе (Албанија) и поред тога што су становници ове области муслимани. Он бележи да постоји предање које казује да се крст који је Владимир држао у тренутку свог погубљења чува у цркви Пречисте (Богородице) Крајинске. Према предању Андровићи из Вељих Микулића недалеко од Бара су чувари овог крста и он се користи само у тачно одређеним религијским церемонијама. Козма, који је био митрополит Кипра а од 1694. и митрополит Драча и заступник патријарха Германа Охридског, прикупио је и обрадио разне легенде о Владимиру. Овај његов спис је штампан 1690. године у Венецији. Штампао га је Јован Папа из Елбасана (Неокастра) а у предговору који доноси навео је да манастиром у коме су се налазиле Владимирове мошти управљао Козма. У житију који је Козма уобличио, већим делом из усменог предања уз позивање на неко синаксарно житије писано бугарским језиком у великој мери се разликује од онога што је о Владимиру забележио поп Дукљанин. Владимир се спомиње као краљ Бугарске и Илирика, бори се против богумила и других јеретика, сузбија упад цара Василија у Дукљу, родитељу су му Неман (Немања) и Ана која је родом Гркиња, верен је Самуиловом ћерком. Потпуно се разликује приказ Владимирове супруге—док Дукљанин истиче њену побожност и оданост супругу Козма наводи да је Владимира погубио шурак на наговор његове супруге. Владимир је према казивању житија подигао своју одрубљену главу и однео је до места где се налазио његов манастир. Козминио житије је по свој прилици засновано на основу књижевно обликованим локалним предањима насталим у околини Елбасана и Охрида. Иконографија светог Јована Владимира постепено се развијала а он се углавном приказује са својом одрубеном главом, како носи крст у руци а понекад и палмину гранчицу. Мошти светог Јована Владимира дуго су чуване у манастиру Шин Јон (Свети Јован), у долини Куше, недалеко од пута Елбасан—Скадар. Обласни господар Карло Топија обновио је, према наводима натписа на грчком, латинском и српском, манастир који је био оштећен у земљотресу. Почев од 1995. Владимирове мошти пренете су у Тирану, седиште Албанске православне цркве. Владимиров лик је обрађиван у великом броју књижевних дела, углавном у оквиру српске (Лаза Лазаревић, Јован Стерија Поповић, Стеван Сремац, књаз Никола Петровић, Николај Велимировић, Милован Витезовић) али и у бугарској књижевности (Кирил Христов, Димитар Талев).

Напомене

Извор: Историјска библиотека