ПРОГЛАС СРПСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА: ЗАДУЖБИНА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Косово и Метохија нису данас угрожени само албанским и западним апетитима, већ, можда и понајвише равнодушношћу Срба. Проблеми свакодневице, најчешће материјалне природе, али и огромно одсуство знања и информација о Косову, доводе до крајње незаинтересованости једног дела народа и псевдоелите за истрајавање у одбрани ове наше територије. Влада невероватно незнање о уметничком, духовном и нематеријалном благу али и материјалном богатству државе Србије, српског народа и цркве на Косову и Метохији. То стање се мора мењати. Језик епике и литургије, највећи број данашњих Срба нити разуме нити слуша, али би могао да се заинтересује уколико би му се обратило језиком садашњице: филмом, музиком, културном продукцијом и интернетом. Морамо у свету, али пре свега у нашој јавности брендирати Косово и Метохију као наше духовно власништво.

Ако објашњавамо вредност Косова само оним што је оно било за наше претке, савременици ће нас игнорисати. Нужно је приказати важност Косова за тренутни живот свакога од нас. Због тога је потребно створити установу која би била ризница тог највреднијег, небеског блага, а која би нашла конкретан израз вечних вредности у савременој епохи.

Циљ ове институције био би да:

• Очува, бележи и сабира наше духовно и културно благо. После бриселског споразума прибојавамо се и слутимо да наша држава неће имати права и могућности да се бави овим послом. Зато морамо наћи алтернативне методе како да то чинимо. Свакако је потребно активирати и кординирати што шири број појединаца и удружења која су заинтересована за ову проблематику. У противном, то благо ће нам бити отето, биће извршена културна и духовна крађа, тако што наше најважније светиње и споменици неће имати наш идентитет и неће у светским и европским институцијама бити уврштени као наше власништво.

• Презентација тог блага нашој јавности; на тај начин бисмо радили на освешћивању наше јавности у погледу тога шта нама, данас, значи Косово и Метохија. Много пута је речено да „Косово треба да носимо у срцу“, а како ћемо носити нешто што не познајемо. То бисмо постигли радећи на култури сећања, стварајући сталну музејску поставку највреднијег блага Косова и Метохије, одржавањем семинара, округлих столова, симпосиона и предавања. Деловали бисмо и стварањем научних, али и популарних публикација, те продукције која би кроз електронске медије, на савремен и допадљив начин, презентовала баштину Косова и Метохије. Нарочито би било важно упознавање школске деце и омладине са нашим коренима.

• Овај сегмент приче имао би научну и мисионарску улогу. Научну, јер би се стварао озбиљан мултидисциплинарни контекст проучавалаца културног и духовног блага (после Радојичића, Медаковића и Ђурића), а мисионарску у смислу представљања Косова и Метохије као духовног завичаја свих Срба.

• “Срби не разумеју Косово, али га осећају”, ова констатација српског публицисте је тачна и то је оно што је Момчило Настасијевић називао „унутрашња матерња мелодија“,  дакле јунговским речником, Косово је наш архетип. Наш задатак би био да  Косово из области колективног несвесног  постане и део националне свести. За тај подвиг позвали бисмо наше уметнике, теолеге, начучнике и уопште, све ствараоце и људе добре воље.

• На тај начин бисмо се бавили и једним од основних проблема данашњице, питањем идентитета и усмерења. Одгонетали бисмо ко смо, одакле смо, те самим тим и куда треба да идемо. Трудили бисмо се да потражимо основно духовно упориште, на којем бисмо зидали нашу „кућу на сред друма“.

• С тим у вези био би труд на проучавању историје српске културе. Покушали бисмо да пронађемо основни логос постојања српског народа и његову нит кроз историју, као и да уочимо „сеобе“ и лутања од главне националне матице, које су биле својевољне али и насилне, а изазвале су велике дисконтинуитете који и данас онемогућавају духовно јединство српског народа.

• Затим, Задужбина би живо пратила савремени живот Срба на Косову и Метохији. Бавила би се питањем социјалног положаја нашег народа, који је небивао у целој Европи. Питање које се слабо поставља код нас је како одрастају српска деца на Косову и Метохији. Каква је политичка, а каква економска ситуација? Шта ми имамо и од материјалних богастава на Косову, какав је положај Цркве? Свим овим би требало да се бави једна озбиљана медијска продукција.

• Ваљало би покренути државне пројекте у смислу стварања озбиљних филмова, серијала и романа о Косову, како о епском Косову, тако и о овом простору данас. Никада нисмо снмили високобуџетни филм о Косову. У последњој деценији није написан нити један велики роман о косовској мисли. Ово су подухвати од националног значаја и зато наша држава, у каквој год ситуацији била, ипак мора узети у њима, или у прибављању средстава за њихово спровођење, водећу улогу.

Морамо проговорити језиком који народ разуме и хоће да слуша. Уместо кукумавчења и дефетизма нужно му је понудити полетну атмосферу сазнавања и везивања за Косово и Метохију, која ће створити такво стање народог духа и свести, да ће одрицање од Косова постати немогуће.

Из овога што смо навели јасно је да би се Задужбина бавила питањима од општенационалног значаја а то су: национални идентитет и опстанак. Два наша велика уметника, Милорад Павић и Горан Петровић, у романима Хазарски речник и Опсада цркве Светог Спаса, као и безбројни примери из историје света, показали су да и народи могу да нестају и да та судбина може да задеси управо и наш народ. Зато је преко потребно да видимо шта нам је чинити да опстанемо, али да опстанемо као људи и Срби. Да очувамо достојанство, те да не доживљавамо себе као безвредну рају, већ као грађане који имају слободу да буду оно што јесу.

У светлу политичких процеса који се око Космета убрзано одвијају, ми се прибојавамо да је тешко од државе тражити и добити помоћ за овакав пројекат, мада бисмо највише волели да га она спроведе, али подршку сигурно можемо и свакако тражимо од најважнијих наших институција: пре свега наше Свете Цркве, САНУ, Матице српске, свих институција и удружења културе, универзитета, интелектуалаца, уметника и стваралаца, независних медија, наше дијаспоре, свих добронамериних људи као и од матице свих Срба у 21. веку  Републике Српске.

За овакву институцију било би потребно створити независан фонд. То би онда у правом смислу била задужбина целокупног српског народa.