Ристић о албанском филму: „Лажна наука и шарлатанство су опасне друштвене болести“

Јавност је узбуркао документарни филм албанске телевизије, у ком се говори о томе како је већина српских светиња забраво албанског порекла.

Одлучили смо да проверимо то што се у филму „Велика српска Историјска обмана“ тврди – за Б92.нет је до детаља ствари објаснио историчар Дејан Ристић, како садржај овог филма, тако и тврдње које се у њему иззносе.

Албански историчар Арбен Хајдари тврди да су, око 50. године нове ере, апостоли Павле и Матеј ширили хришћанство међу дарданским, македонским, трачким и бастијским племенима на територији Илирије.

„Ово документаристичко остварење је класичан пример псеудоисторије и псеудоархеологије са циљем доказивања недоказивог. Стога је важно изнова подсећати на погубњост свеприсутније псеудонауке у овом нашем времену“, рекао је Ристић за Б92.нет.

„Наш однос према прошлости неретко је крајње селективан, а исувише често стереотипан и произвољан. Многи међу нама из историје ‘бирају’ само оно што им се ‘свиђа’ и то афирмишу без улажења у суштину. То чине без било какве потребе за дубљим разумевањем, док све оно што им се ‘не свиђа’ једноставно игноришу, кривотворе или потпуно занемарују“, каже он.

Раздобља друштвених и идентитетских криза, као по правилу, представљају идеалан оквир за бујање разноразних псеудоисторијских, шарлатанских теорија и тврдњи. Истини за вољу, треба нагласити и то како тај феномен није типичан искључиво за ово наше подручје, већ да су му подлегали бројни народи и друштва, додао је.

Хајдари се, за ове своје тврдње, позива на Данијела Фарлатија и његово дели „Illyricum Sacrum„.

„Фарлатијев спис у сазнајном смислу, а у вези са деловањем раних хришћана на нашим просторима, нема никакву посебну вредност. У питању је био само један у низу оновремених мегаломански осмишљених подухвата писања тзв. црквене историје читавог Балканског полуострва у многовековном временском раздобљу“, каже Ристић.

У историјској науци је одавно добро познато и историјским изворима верификовано то да су поједини апостоли и њихови ученици ширили хришћанство на овим просторима већ током И века н.е. Оно што, међутим, у овом случају представља класичан уџбенички и потпуно аматерски покушај псеудонаучног деловања јесте тумачење по коме су они тада хришћанство ширили међу прецима данашњих Албанаца, сматра он.

„У тој епохи, апостоли и њихови ученици ширили су хришћанство међу припадницима локалног романизовог становништва. У њега, на жалост наручилаца и реализатора овог документарца, нису спадали и Албанци из једноставног разлога што се они, као оделита нација у савременом смислу те речи, јављају тек у XИX веку“, објашњава Ристић.

Хајдари тврди и да су извесни близанци Флор и Лавр ширили хришћанство на тој области, те били протерани око 250. године, као и да је учешће „дарданског бискупа“ на Сабору у Никеји 325. године дефинитиван доказ да је хришћанство постојало много пре него што су Словени дошли на те просторе.

„Хајдаријеве тврдње су псеудонаучне и лако обориве. Флор и Лавр јесу били ранохришћански светитељи и мученици, али они својим пореклом имају везе са савременим Албанцима у оној истој мери у којој је тачна тврдња да Срби потичу са Сиријуса“, каже Ристић.

Према његовим речима, у питању су потпуне бесмислице које за циљ имају да „докажу“ некакву историјски непостојећу древност савремених Албанаца на овим просторима.

„У раду Првог васељенског сабора у Никеји, свакако, учествовали су безмало сви епископи са читавог подручја тада познатог хришћанског света. Међутим, Хајдари и други албански „историчари“, упорно покушавају да „докажу“ како су савремени Албанци потомци древних Илира, Дарданаца и других одавно изумрлих народа и племена, а то им никако не полази за руком“, рекао је он.

У филму се наводи да је Скопље дуго било хришћански центар, све до земљотреса 518. када је кренуло измештање центра хришћанства у Јустинијану Приму. Да ли постоје историјски подаци који ово потврђују?

„Бројни су, нажалост, примери покушаја свесног кривотвоорења прошлости у овом назови документаристичком остварењу. Тако је случај и са савременим Скопљем које је у периоду позне антике и раног средњег века имало хришћанску заједницу. Но, њени чланови нису, на жалост инспиратора и аутора овог квазиисторијског документарца, били преци савремених Албанаца, већ припадници тада већ увелико романизованог локалног становништва. Дакле, у питању је раздобље Велике сеобе народа која је у том периоду суштински и судбински утицала на даљи политички, културни, привредни, идентитетски и сваки други развој нашег континента“, каже Ристић за наш портал.

Како каже, метод псеудонауке увек је увек исти, а он подразумева да међу неке неспорне историјске чињенице убаците и оно што је вама суштински важно, а што представља потпуну измишљотину. Албанаца, као нације у савременом смислу те речи, на овим просторима нема све до савременог раздобља.

„Стога је свако помињање Албанаца, као оделите и јасно диференциране етничке скупине која се налази у непосредној и непрекинутој вези са савременим Албанцима, потпуни историјски фалсификат“, појаснио је.

У овом филму се тврди и да је, од доласка Стефана Немање, албански народ стално протериван и да су им цркве узете, а свештеници и народ отерани или покрштени.

„Потпуна је историјска бесмислица да су Срби током средњег века приморавали Албанце да постану следбеници источнохришћанског обреда. Ово из простог разлога што Албанаца тада на овим просторима није ни било па наши преци нису ни били у прилици, све и да су то хтели, да било кога преводе из једне у другу верску деноминацију“, рекао је Ристић.

Како истиче, бројни историјски извори сведоче нам о изузетно толерантном односу српских средњовековних владара у односу на аутохтоно римокатоличко становништво.

Краљ Стефан Урош ИИИ Дечански је, на пример, ангажовао архитекту римокатолика, фра Виту Которанина, да изгради његову велелепну задужбину – Вазнесењски манастир у Дечанима.

У овом филму се, на пример, позивају и на Душанов законик где је, наводно, свима који не пређу у православље запрећено смрћу.

„Што се Душановог законика тиче, била је забрањена римокатоличка пропаганда, али је дозвољено исповедање римокатоличке вере. Свим православним поданицима царства је био забрањен прелазак у римокатоличанство, а кажњавао се и римокатолички свештеник који би превео православног у римокатолицизам“, рекао је Ристић о овоме.

Мешовит брак између православних и римокатолика није био дозвољен, осим уколико муж не би прешао у православље. Из свега овога је јасно да је на територији средњовековне Србије постајала том времену примерена верска толеранција и да није било никаквог државног прогона римокатолика.

Грачаница и Црква Св. Петке у Призрену некада су припадали Албанцима, тврди се у овом филму. Чак се износе и неки „докази“.

Потпуно је неспорна и веома честа традиција широм хришћанског света да се на темељима или рушевинама древних паганских или ранијих хришћанских богомоља подижу оне нове, каже Ристић за наш портал.

Тако је и краљ Стефан Урош ИИ Милутин, на темељима старије хришћанске богомоље, подигао своју величанствену задужбину – манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице у Грачаници.

Што се тиче цркве Свете Петке (односно Богородице Љевишке), прва богомоља је ту подигнута још у периоду Византије. Црква Богородице Љевишке је обновљена (а ово је била најзначајнија њена обнова) крајем 13. и почетком 14. века по налогу Стефана Уроша ИИ Милутина, а током своје бурне историје имала је чак и функцију џамије под налетом Турака.

„Црква Пресвете Богородице Елеусе (Љевишке) у Призрену све до марта 2004. године није имала ама баш никакве везе са Албанцима. Тек тада су они дошли у ‘додир’ са њом, али са циљем да је потпуно униште страховитим пожаром који су подметнули у њеној унутрашњости“, наводи Ристић.

И Пећка патријаршија је припадала Албанцима, тврди се, а један од „доказа“ је фреска Ђерђа Балше. Срби су је, уз неки лош изговор, префарбали у црвену боју да личи на остале њихове манастире, кажу у филму.

Прву богомољу на месту данашњег манастира свете Патријаршије у Пећи подигао је крајем прве половине XИИИ века наследник Светог Саве И Српског на архиепископском трону. Био је то архиепископ Свети Арсеније И Сремац, који је одлучио да седиште Архиепископије премести на знатно безбеднију локацију.

То је и учинио, одабравши место, и убрзо подигавши први храм посвећен Светим Апостолима око кога ће у наредним деценијама и вековима настати још неколико древних богомоља и светих олтара који данас чине древно средиште Српске православне цркве – манастир свете Патријаршије у Пећи, наводи Ристић.

„Богат и разнолик фрескопис у оквирима свете Патријаршије у Пећи обухвата и више десетина историјских портрета међу којима се налазе поглавари наше Цркве, поједини владари и истакнути великаши. Стога је непознаница у вези са тиме какву би то везу древна света Патријаршија у Пећи могла да има са Албанцима, а посебно са Ђурђем Балшићем, српским великашем“, каже он.

Да ли се икада може тачно одвојити један народ од другог, с обзиром на то да је овим просторима прошло толико различитих владара и народа кроз векове?

„Култура јесте управо оно што представља резултат стваралачког прегнућа појединца, групе или читаве заједнице у конкретном историјском периоду и као таква је суштински важна за континуиран и равномеран развој сваког друштва“, каже Ристић, те додаје:

„Култура је свеобухватна, надилази сваку границу коју човек може да успостави. Она је свеприсутна, разнородна и динамична. Култура је слобода. Слобода стваралачког чина, изражавања и очувања различитих идентитета. Култура је богатство које се манифестује управо у различитостима“.

Додаје и да култура премошћава и превазилази разлике, „вешто их инкорпорирајући у својеврстан мозаик који сведочи о богатству људског духа и стваралачком прегнућу“.

„Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења“, закључио је Ристић.

Извор:
Б92