УСУД ВЛАСТИ

Ваше преосвештенство,

Часни оци,

Браћо и сестре,

Србе је, као народ, утемељила власт какву су (за)памтили од Стефана Немање и Светога Саве, тј. од времена, и за време, док су се световни и духовни предводници народа хармонично допуњавали: духовна власт признавала је световну, али је световна у свим важним приликама испред себе истурала духовну (јер је „власт од Бога“). Тако је то трајало много векова, а рефлекси тих односа сачувани су и после пропасти српске средњовековне државе и огледали се у чврстој спони локалне власти (сеоски старешина) и цркве (поп).

И док су тако функционисали, Срби су могли, неоштећени, проћи кроз све историјске олује. И стићи на освит новога времена.

А о томе како се организује држава, и у њој уређују односи, најлепше су сведочиле и прилике у Дубровнику док је он био српски и док га Наполеон и, касније, Аустрија нису уништили (а комунисти га даровали Хрватима): „На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни пред­седник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у бе­лом камену ово: „Oblitiprivatorumpublicacurate”, што значи Заборавивши приват­не ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Репу­бли­ком, и чланови већа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут до­би­јали ту опомену… У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управ­љање општим државним пословима употребљава за подмиривање приват­них интереса… Само на основу тога начела, изведена у политички живот једне државе и ње­не уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићује бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у нај­бољим рукама…”

Цитирао сам овде старога госпара Јована Ђају и истакао неке његове мисли којима се потврђује и оно што је горе речено и што се сматра основом свакога напретка. Смену критерија за вредновање људи којима се власт може поверавати донело је време комунизма и то Срби нису могли преживети: комунисти су схватили оно о чему смо горе говорили и као свој први задатак у сатирању Срба поставили су сатирање Цркве и, од преузимања власти до пре 25-30 година, побили више свештеника и архијереја (или им помогли да брже умру) него сви окупатори током оних ратних година заједно.

Садашња власт по мало чему се разликује од оне коју је сменила пре 12–13 година: једнако је тоталитарна као и она претходна, она је била отворено антисрпска („према Србији понашати се као према окупираној области“), а ова има просрпског председника, проевропску скупштинску већину, проамеричке министре, европске стандарде, стране банке и домаће лупеже, заштићене сведоке и недодирљиве страначке прваке, људе без занимања и моралних скрупула, брбљивце који не знају ништа и за које се не зна ни откуд су дошли ни шта су тамо чинили, а најмање који су их то квалитети препоручили за позиције на којима су се нашли, ситне комбинаторе који су распродали све што се могло распродати и оне који мисле да би то умели чинити и много успешније и далеко темељитије…

*

Власт је болест за коју још није пронађен лек.

А од ње најчешће оболевају људи без професије, тј. „политичари“. Ако се таквим људима и деси да имају професију, али мисле да у политици могу „постићи“ више, онда је то знак да имају „вишак амбиције“, али је са тим обавезно удружен и мањак морала. На српској политичкој сцени много је таквих „политичара“ који слове за књижевнике, уметнике, професоре, лекаре, али се за њих никад не би чуло да нису страначки прваци или, макар, високо позиционирани страначки функционери, што је знак да они много не фале ни својим читаоцима, ни својим гледаоцима, ни својим студентима, ни својим пацијентима. Профил таквих политичара уобличио је Броз и једино су они могли дићи (1963) шиптарску границу на Панчићеву оморику (по узору на Хрушчова, који је, неку годину раније, од Руса одвојио Кубан и даровао га Украјинцима), а међу њима истакнуто место заузимао је и онај који се, као вођа високе државне и „партијске“ делегације, распитивао код својих сарадника: „А да ли ми сад тамо идемо или се отуд враћамо?“ Дачић и Вучић сасвим су се успешно уклопили у такву комунистичку политичку матрицу и једино, и без остатка, прихватили Брозов наук да се „закона не треба придржавати као пијан плота“. Да нису, ваљда би се сетили да у српском Уставу још пише да је Косово део Србије и не би смели пристати на то да га отписују макар док ту одредбу не замене оном у којој ће писати да су овлашћени за националну издају. Дачић и Вучић, међутим, не знају куд „ударају“, али се жесте кад им се каже да су признали независност Косова тврдећи да „то никад неће учинити“. Да јесу, могао би им потврдити и сваки судски писар у сваком општинском суду (да за то не призивају квалификованије правнике, а камоли оне европске протуве које су им издиктирале „Бриселски споразум“, а себе овластиле да његово спровођење надгледају). За то је довољна само она одредба по којој је „договорено да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ.“ А ваљда свако зна, осим Дачића и Вучића, да у ЕУ могу ући само „целовите и независне државе“.

Смисао те одредбе најбоље ће се представити позицијом Македоније чије чланство у ЕУ одавно блокира Грчка, и то због македонског имена, а Дачић и Вучић обавезали су се да ће Шиптаре подржати да Космет, уз »Шоту« и »Онамо, ’намо«, одведу у Европу, заједно са »Паћаршијом«, Дечанима, Грачаницом, Св. Арханђелима, Девичом, Богородицом Љевишком и са свом српском духовном и културном историјом и традицијом. Ни Дачић ни Вучић, међутим, нису се сетили да Кетрин Ештон и Тачију (али и свим водећим личностима земаља-чланица ЕУ) поклоне по један примерак капиталне књиге Задужбине Косова и комплете од двадесетак томова Ономатолошких прилога САНУ и да тако макар покажу шта су Шиптари успели да разоре од српских културних достигнућа, а да за непуних десет векова свога присуства на Балкану не створе ништа по чему би се као народ могли уписати на цивилизацијску мапу Европе, при чему би се у оним комплетима Ономатолошких прилога показало да Шиптара по Косову нема ни у траговима до 14. века, а до нашега времена чак ниједног шиптарског макротопонима. И то је нормално с обзиром на шиптарску менталну и сваку другу структуру: кад се у њиховој кући роди мушко дете, њему се на колевку стављају Куран и пушка, а прва поука која му се даје кад почне да говори јесте да су „Shkja његови најжешћи непријатељи“. Те књиге, свакако, не би нимало импресионирале највеће европске разбојнике који су своје државе изградили на беспримерним злочинима (такве као што су Енглеска, Француска, Немачка, Белгија, Холандија, Португалија, Шпанија), а све их данас предводи Америка која је своју моћ изградила на „крчењу шума и Индијанаца“, а у много последњих деценија потпалила преко 200 „малих и великих“ ратова по свету. Таквим злочиначким нацијама, дакле, те књиге не би значиле ништа, али код оних које у злочинима нису огрезле могле би макар послужити као опомена на опрезност. Тада би многи схватили да су Шиптари народ који је „своју државу“ изградио такође на великом злочину (једнако као и Хрватска која за коју недељу улази у ЕУ), при чему би им једна паралела могла бити посебно занимљива: Мађари су у Панонију стигли неколико деценија пре него Шиптари на Балкан, и они су Србе, као и Шиптари, задуживали једино невиђеним злочинима, али им се мора признати да су се веома дубоко утемељили на културној мапи Европе и о томе сведочи, рецимо, податак да су Мађари, с обзиром на своју величину и број становника, изнедрили више нобеловаца него неке много веће земље од ње (не знам колико међу тим нобеловцима има Јевреја, као што их међу Шиптарима није ни могло бити). У српском памћењу, дакле, и Шиптари и Мађари остају једнако уписани, али у Европску унију Мађари су унели сопствену културу и традицију, а Шиптари ће тамо унети једино оно што су од Срба отели (а међу њима и 87 средњовековних цркава и манастира, тј. њихове рушевине, само из Читакуове, тј. Тачијеве Дренице).

У вези с тим посебно је занимљива и једна друга, по свим својим значењима – јединствена, морална паралела: када су Турци током Првог светског рата извршили геноцид над Јерменима и када су им узели Арарат, ни један Јерменин то досад није прихватио нити им је падало на памет да с крвницима потписују „споразуме“.

И они и даље Арарат сматрају својом Светом Планином и на њу гледају као на своју најзначајнију историјску и духовну вертикалу.

И чекају да им се Она врати.

И на то имају право јер нису потписали пакт с крвником.

Као што су то учинили Дачић и Вучић неопозиво предајући „Српски Арарат“ Шиптарима.

Подупирући комунистички налог да је „Југославија имала да се распадне на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију“; да „западне Србе“ треба с тих простора „прогнати као окупаторе“, а да ће се „мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу »анектирала« српска буржоазија“.

Дачић је стао иза тога налога предводећи комунисте који су променили – капу: они су сад социјалисти који су по темељу уништили Србе и врло успешно осрамотили српско име, а у њихов нови политички пртљаг улази, најпре, савез са демократама на претходним изборима и одбијање да се удруже са Николићем и Вучићем док су ови били радикали, тј. Срби. Њима је много више одговарао Тадић као политички манекен и мајстор за разарање српске привреде и за срамоћење Срба и српског имена. Дачић је у тим играма био потпредседник „Тадићеве владе“ (формално ју је водио Цветковић), а у најновијој прерасподели парламентарних снага нашао се у друштву с Николићем и Вучићем који су, у међувремену, издали и Србе и радикале и постали „напредњаци“, тј. „напредни издајници“. Они су тако опослили оно што Брозу и Ђиласу 65 година раније није пошло за руком. А то је Вучић елегантно објаснио после сусрета с косовско-метохијским Србима: „Влада може да падне, али не и одлука из Брисела, јер је то једина одлука која доноси будућност Србији“. Да Вучић има памети, такво резоновање могло би се означити као цинизам, али с обзиром на то да он не зна ни шта прича ни на којем се месту налази, његове речи треба прихватити као необавезну вашарску брбљарију и с те му стране мерити и памет и морални и политички кредибилитет: Влада може пасти, али је бриселски диктат неопозив.

Влада неће пасти јер је у Скушштини Србије 173 посланика гласало да се Косово и Метохија изручи Шиптарима, а да их је неко питао, већина њих сагласила би се и са тим да се косовски Срби – преселе у »жуту кућу«.

Дачићу и Вучићу, са таквом Скупштином, власт је сигурна, али је много сигурније да ће сви они отићи у историју – бешчашћа.

А Србија – према тминама историје.

Бриселским споразумом од 19. априла 2013. српска власт неопозиво је издала Косово и Метохију.

И српској власти није први пут да то чини.

Она је на исти начин, између два светска рата, издала и дубровачке Србе, а после доласка комуниста и Србе из Јужне Србије и све западне Србе, при чему је Тадић поклонио Хрватима више десетина милијарди долара које се припадале отуд прогнаним Србима, као и Изетбеговићу оно што је припадало Србима по Босни, а Дачић и Вучић у том су погледу много дарежљивији: они су Тачију, уз Косово, даровали и 200 милијарди долара вредну српску имовину.

Преко Косова кренули су јахачи апокалипсе.

А тамошњи Срби решили су све своје проблеме.

И без власти у којој нема Срба и без Цркве која их је препустила бриселским лешинарима – немају се чему више надати.

 Леушићи, 24. мај 2013.                               Д. Петровић