Драгуљ Старе планине – водопад „Ивичин скок“
* Активисти покрета „Одбранимо реке Старе планине“, близанци Никола и Немања Јовановић (33) из Ниша, љубитељи природе и фотографије, повели су са собом групу СКY РИДЕРС Ниш, у обилазак једног од најлепших места на Старој планини – Вурње, па су одлучили да са нама поделе своју авантуру.
Шта су све преживели и каквом стазом дошли до жељеног циља испричаће нам Немања Јовановић (аутор свих фотографија) за сајт Српска историја.
– Стара планина је доказ да рај на земљи ипак постоји. У то смо се уверили након првог одласка у Топли до. Место где је време стало, а људи, животиње и природа и даље живе, боре се за очување својих река, за слободу и своја права против изградње МХЕ, како би покољења после нас уживала у овим лепотама.
– Све чешће обилазимо Стару планину, а наша скорашња дестинација је управо Топли до и прелепа Вурња – назив добила по горњем водопаду налик на вурњу (фуруну – пећницу). За њу смо сазнали преко слика Милана Симоновића, човека који кроз објектив види Стару планину као другу планету што она засигурно и јесте.
Последњи приступачан водопад Вурње по коме је место добило назив
Управо је Вурња макролокалитет, предео који је смештен у највећој дивљини на Старој планини, у којем боравак делује психотерапеутски, а многи сматрају да је баш то место са највећим бројем заштићених биљних и животијских врста. Прошле године смо је први пут посетили у јуну а уживање нам је на пола пута прекинуо јак пљусак (град) и натерао да се вратимо.
– Сасвим случајно смо на друштвеним мрежама и профилу Ивице Голубовића (мештанина Топлод дола) угледали слику из 2015 године неког новог водопада из Вурње, познатог само њему и његовом пријатељу.
– У лов на нови водопад Старе планине и Вурњу кренуло је нас 15 младих ентузијаста, љубитеља природе „СКY РИДЕРС Ниш“ не знајући шта нас чека у неприступачним пределима ове дивљине. Крећемо се макадамом уз Јаворску реку око 5км до мостића. Иначе, укупна дужина стазе у оба смера је око 23км.
Успут срећемо Лазиће, Снежану и Ненада (брачни пар који Стару планину познаје као свој џеп) и Ивицу Голубовића по коме је водопад и назван. Они су истог дана као и ми кренули у поход на скривени водопад. Правимо кратку паузу код мостића за заједничку фотографију и настављамо дубље у шуму уз Студеничку реку. Наилазимо на коприве које у јуну и јулу могу да нарасту и до 1,5м. Да подсетим да за Вурњу стаза НЕ ПОСТОЈИ! Дакле, само искуство, интуиција и чиста импровизација.
– Улазимо у дол и овде магија почиње. Прве каскаде, слапови, мањи водопади, прелазак са једне на другу страну реке, пењање уз водопаде. Кретали смо се мало спорије због веће групе, па смо рекли Лазићима и Ивици да наставе јер ћемо их стићи.
Долазимо до првог рачвања и идемо лево уз Стилов дол. Ту настаје права авантура, борба са гранама, стрмим и клизавим тереном а помоћ девојкама је била више него потребна. Након кратке паузе изнад водопада, где смо се дивили лепоти и миру које ово место носи, враћамо се до рачвања и настављамо право кроз Вурњу, где наилазимо на веће водопаде и праву прашуму. Нетакнута природа је толико бајковита да се речима не може описати.
– Напокон долазимо до задњег водопада Вурње али ту Ивице и Лазића нема. Касније смо сазнали да су они ишли левом страном уз шуму до скривеног драгуља. Брат Никола и ја (Немања Јовановић) не знајући прави пут (јер га нема) остављамо групу и идемо право кроз клизав водопад уз помоћ канапа, ту смо угледали водопад по којем је Вурња добила име. Ризикујемо и настављамо десном страном уз оштар нагиб помешан сипаром и земљом где се једва пењемо буквално на све четири. Све време нас дрма такав страх и адреналин због непознатог терена и ризика да нам се нешто лоше не деси.
Хватамо се за шта стигнемо голим рукама и пењемо навише уз константан одрон испод нас. Због неприступачног терена пробијање је ишло доста споро. Снага и концентрација понестају и размишљамо о повратку јер не знамо где даље, али унутрашњи глас говори да наставимо. Пролазимо високо изнад реке, у једном моменту застајем, занемим и викнем у сав глас: „ЕВОО ГААА, НАШЛИ СМО ГА!!!“.
Водопад Ивичин скок се налази на неприступачном терену, дубоко скривен у прашуми. Састављен је од два крака, леве и десне стране слива.
У том тренутку су срећа и узбуђење преплавили страх. Никола опрезно силази до убедљиво најлепшег и најнеприступачнијег водопада на Батској реци који је са правом назван „Ивичин скок“ а ја одозго правим прву фотографију и питам се: Боже, како природа уме да сакрије од очију свих нас овакав драгуљ у правој дивљини?
Жедни и исцрпљени пијемо воду испод водопада, и даље у неверици да смо успели, остварили свој циљ и угледали нешто што је тек неколицина људи успела да види. Та лепота, свежина, мир, узбуркана осећања страха, среће, узбуђења и дивљења. Убрзо одлучујемо да се вратимо, али сада левом страном кроз густу шуму и литице. Ту настаје паника, права паника, али Никола је био толико упоран да наставимо даље. Пробијање кроз шибље, стрм терен и одроне ишло је веома споро и стварало константан притисак у нама. Након неког времена смо узвикнули и чули наше повратне узвике наших другара који су били испод нас. То нам је дало некакву наду и веру да смо ту негде, близу, али високо изнад њих. Касније смо сазнали да су нас чекали два сата и баш у том тренутку кренули за Топли дол када смо узвикнули. Опет смо имали велику срећу!
– У једном тренутку брат је нашао некакав кланац и дрво које је пуком срећом баш ту пало, али је висина била превелика, око 10м. Покушао је штапом да гурне дрво и приближи га, али умало није пао у провалију. Након тога је почео да клизи кроз сипар и викао „падам, падам“. Зграбио сам га за руку тако јако и извукао нагоре истог тренутка. Заменили смо се, он је држао уже а ја сам полако сишао до дрвета, обгрлио га рукама и ногама и спустио се низ кланац. Опрезно силази и он, а онда дуг спуст кроз сипар до шуме. Били смо прашњави, црни, исцрпљени, изгребани, дехидрирани, фотоапарат је преживео као и ми. Захвалили смо Богу, опрали се и напили најчистије Старопланинске воде. Убрзаним темпом смо се враћали кроз Вурњу и сустигли нашу групу код мостића. Одморили и наставили до села. Успут срећемо Горана Петровића из Топлог дола са којим смо попричали о проблемима са којим се село бори.
– По повратку у Топли до срели смо Ивицу који је истог дана са Лазићима ишао до водопада, али су нам се путеви касније мимоишли. Разменили смо утиске и договорили нову дрижење. Свака част њему и Лазићима. Мислим да смо тога дана имали много среће.
До овог скривеног драгуља не препоручујемо никоме да иду сами без неког искусног водича који познаје тај терен јер је пут веома напоран и опасан по живот, у то смо се и сами уверили.
На крају могу рећи да смо имали част и привилегију да угледамо као награду ово магично ремек дело Старопланинске прашуме које је видело свега пар људи.
Извор: Српска историја
