Освета Мртвог Војводе – Петко Илић Муса

Ово је прича о србском војводи који се појавио на свом парастосу, о учеснику самртног кола, о хероју који се чак и мртав светио.

Рођен је 1886. године у месту Старо Нагоричане код Куманова у Македонији где је и завршио основну школу. Суочен са великим злочинима Турака, Бугара и Арбанаса, почео је да четује веома млад (са 16 година), у чети војводе Довезенског. Био је врло храбар и предузимљив, постао је вођа српске четничке акције у свом крају са тајним именом – Муса!

Негде око 01. августа 1904. године чета у којој се налазио јунак ове приче била је око Вардара и њу је предводио војвода Вељко Мандарчев. Имали су задатак да се пробију до Скопске Црне Горе и организују ослобађање тамошњег народа. У том пробијању наишли су на бугарског војводу Бобева који је имао задатак да стекне поверење србских бораца глумећи пријатељство и одушевљење што му се пружила прилика да четује са Србима, а затим да их наведе на бугарску заседу. Када је чета прешла Вардар, 19. августа, убачени Бобев али у сарадњи са војводом Мандарчевим разоружавају целу чету и све наше четнике убијају! Остављају у животу само Мусу јер је био најмлађи али га као заробљеника шаљу у Бугарску на преваспитавање у неки логор – затвор.

Већ после неколико дана, наш јунак успева некако да побегне из тог затвора и долази до Врања где обавештава надређене главешине о судбини својих другова и издаји Мандарчева.

Средином априла 1905. године турске потере су крстариле планином Козјак трагајући за четом српских четника. То је била осмочлана чета наших хероја на чијем челу је био војвода Муса. Сваку ноћ су тражили преноћиште на другом планинском врху. Вешто су измицали Турцима. Али једног дана, турска патрола од 100 војника, окружила их је на козјачком вису Китка. Покушали су да пређу Пчињу али нису успели јер су и тамо били Турци. Одлучили су се за високи каменити врх који је једини остао слободан. То је била стена на врху чуке. Њих осморица су се расподелили на тој стени и цео дан се жестоко бранили. Када су наши јунаци потрошили сву муницију, Муса је почео гласно да пева песме у којима је величао нашу војску а ругао се султану и Турцима који су иза дрвећа, около те стене, били скривени. Његов продоран глас одјекивао је планином.

Бледи и одлучни, потамнели од земље и барута, врло млади, на стени су се, поред главног јунака ове приче, налазили и витезови: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, ни један од њих није имао више од двадесет година, а Денко Кумановче, као најмлађи, још није напунио ни осамнаест. Остали су само са једном бомбом. По четничком обичају, да најмлађи решава ситуацију, бомбу су дали Денку…

На врху стене, наши хероји ломе сво оружје и разбијају га о камење (једини револвер који је остао скривен или заборављен у појасу је био код Мусе). Брзо су пришли један другом и изљубили се. Примакли су се, и на коленима направили круг, обгрливши се рукама – оформили су коло.

У средини је клечао мали Денко са бомбом. Ударио је снажно по кресиву и зачуо се фијук запаљеног фитиља. Јунаци на стени су се последњи пут кроз осмех погледали и још јаче један уз другог прибили. Страховита експлозија разнела је самртно коло србских хероја.

На стени су остала само два четника која су једва давала знаке живота. Један је био јунак наше приче а други, Божин из Отљана. Скроз у крви, погубљени у простору и времену, неким чудом преживели детонацију, лежећи непомично на стени Божин моли Мусу, да му скрати муке: ”Утепај ме Муса. Турците жив да не ме фатат.”

Војвода Муса вади из појаса револвер, у Божиновој торби проналази два метка, пузи до свог другара, љуби га у чело и на то исто место испаљује метак. Остао је сам. Вуче се полако до ивице стене која се надвила над литицом ка Пчињи. Нагнут над понором, испалио је последње зрно себи у стомак и пао дубоко у провалију…

Била је ноћ, Турци су се весело разишли али једна особа је остала непримећена у шуми…

Била је то Мара Кучкова, једноставна жена из народа, рођена у селу Кучевишту у Скопској црној гори, доказала се као веран јатак многим храбрим борцима за ослобођење. Примала их је у свој скромни дом, вешто крила од очију вековног угњетача, хранила у потаји и видала љуте ране. Када је догорело до ноката, да би избегла хапшење, откопала је пушку сакривену у штали и отишла у шуму да се придружи борцима за слободу.

Успела је да се пробије кроз шикару и да приђе рањеном војводи. Нашла га је живог у локви крви и неприметно повукла у шипражје а затим подигла на рамена и брзо измакла испред турске потере.

Мучно али упорно Мара је одвукла рањеног војводу, до србског села. Код своје куће очистила му је и превила тешке ране. Пошто то није било довољно за опоравак, морала је да га одведе лекару. Сутрадан га облачи у женске хаљине и као своју кћер вози га кроз град запрежним колима доктору Михаилу Шушкаловићу, за кога је знала да је наклоњен србским ратницима за слободу.

Након указане лекарске помоћи војвода остаје сакривен у селу. Тек након четрдесет дана, још увек у завојима, на запрепашћење свих, Муса се појављује у Врањској бањи и то баш у цркви када свештеник пред мноштвом света служи парастос њему и његовим страдалим друговима. Свештенку испада кандило из руку а народ остаје без даха гледајући у војводу као у чудо.

После Младотурске револуције 1908. поверовао је новим властима и сматрао да више неће бити потребе за акцију. Предао се и отишао у Скопље, где је дочекан са великим почастима. Након тога вратио се у своје село, обрађивао земљу и оженио се Достаном. Није могао да води миран породичан живот јер су га „бугараши” стално денунцирали турским властима па је често без разлога хапшен, а Арбанаси вребали прилику да га убију. Морао је да оде из села и настави да четује. Пре балканских ратова, почетком 1912. чуо је да се бугарска чета улогорила у селу Страцин и да одатле напада србска села.

Одмах је организовао своју чету и 04. марта 1912. године ушао у Страцин и отпочео напад на неке бугарске куће. У тим борбама је био тешко рањен и другови су га на носилима извукли до села Широка Планина. Осећајући да му се ближи крај, изразио је последњу жељу, да га сахране на самој граници са турском, да му глава буде на нашој земљи окренута ка непријатељу како би могао да их гледа и смеје им се. Тако је и било. Убрзо је издахнуо и 19. марта 1912. године четворица његових четника, пренели су га преко старе србско-турске границе и сахранили у селу Лепчинца поред манастира Светог Пантелејмона.

Али то није крај приче…

Двадесет година касније, тачније 1933, организован је специјални Одбор за подизање споменика нашем хероју у његовом родном селу – Старо Нагоричане. Удружење резервних официра и ратника је тада добило од господина Станишића из Сомбора израђену слику у порцелану покојног војводе а војно-технички завод из Крагујевца је спремио ратне амблеме који ће красити споменик.

Исте те године у септембру месецу делегација од преко двадесет људи, међу којима највише учитеља и свештеника, кренула је из Куманова у Страцин да пренесе кости палог војводе. То је био велики догађај и мноштво света се окупило. Земни остаци војводе Мусе су уз највеће почасти пренети и привремено смештени (док се споменик и гробница не изгради) у цркви у месту Старо Нагоричане. Уз присусто великог броја људи, деце и разних организација одржан је помен.

Међутим, ни ту није крај ове приче…

Велелепни споменик и гробницу су му касније подигли, кажу да је споменик изгледао као нека пирамида од камења и стена. Био је висок, необичан и привлачан.

Привлачан је посебно био Бугарима током Другог светског рата који су препознали чији је споменик и одмах похитали да га сруше и униште. Прво је неколико пијаних бугарских војника почело кундацима да удара у споменик али ништа му нису могли. Узели су чекиће и почели да га крње, па су им се придружили још неки припити војници који су полугама и шипкама са свих страна гурали и некако успели да га поруше али у тренутку пуцања камена један велики комад са врха споменика је пао на бугарског војника и на месту га убио.

То је била освета мртвог војводе… Освета хероја из Нагоричана, србског витеза и јунака… Војвода Петко Илић – Нагорички, звани Муса!

Извор:
СРБСКЕ НОВИНЕ