Црквенограђански значај Законоправила Светога Саве – Предговор

ОПШТИ ПРЕДГОВОР

Историографија није оскудна подацима о томе ко је све, када и на који начин, истраживао Законоправило Светога Саве, раније у литератури погрешно названо „Крмчија“. Главнина података у вези са тим питањима налази се у овој књизи.

Сви досадашњи покушаји стручњака да критички обраде и на савремени српски језик преведу Законоправило завршавали су се, раније или касније, неуспехом. Иако је међу њима било угледних научника, веома решених да тај посао приведу крају, одустајали су, обично не остављајући иза себе рукописе својих истраживања, који би могли да се објаве.

Разлог за неуспех и одустајање од тог посла лежи, углавном, у чињеници да ваљано разрешавање српскословенског текста Законоправила не може да се спроведе без упоредног праћења грчких изворника које је користио Свети Сава. А без правилно разрешеног изворног текста нема ни правилног превода на данашњи српски језик. Али ни само разрешавање речи, као такво, није довољно за ваљано и целовито представљање Савиног умећа при превођењу са грчког језика на српскословенски језик, ако се омане у преводу на савремени српски језик. Има места у  Законоправилу која, и поред исправно разрешених српскословенских речи (одвајање спојених речи, попуњавање словима која недостају, спуштање надредних слова у ред) за преводиоце који се не служе грчким изворницима представљају непремостиву препреку. То су најчешће она места која се односе на одређену грчку скраћеницу са два потпуно различита значења, као што је, на пример, скраћеница φᾶ која може да значи φυλάσσειν, φυλάττειν (чувати), али и φάσκειν (казати, рећи, устврдити). Зато, поред стручних језикословних знања, и знања из палеографије, за тај сложени посао траже се проверена знања из области опште историје, географије, историје Цркве, догматике, црквеног и грађанског права и др.

У недостатку таквих предуслова за рад на критичком издању и преводу  Законоправила, лакомислено и неосновано су поједини истраживачи закључивали да Савин језик не представља веран превод са грчког на српскословенски језик, и да он, наводно, није знао добро грчки језик. Али тиме се само потврђује неретка појава код појединих људи да сопствене недостатке у знању, и немоћ, прикривају тако што их приписују неком другом.

„Одбор за критичко издање Крмчије“, основан 1951. године при Српској академији наука, и састављен од врхунских стручњака, после једнодеценијског рада одустао је од даљих истраживања. Секретар тог Одбора био је угледни стручњак проф. Сергије Троицки. Са овим сам блиско сарађивао и дописивао се још као студент теологије и права у Атини. Веома корисни су ми били његови савети док сам у другој половини шездесетих година прошлога века увелико проучавао номоканонску грчку грађу, припремајући одбрану докторске тезе на Атинском универзитету, објављену 1970. године у Атини под насловом: Ὁ Νομοκάνων εἰς ΙΔ´ τίτλους καὶ οἱ βυζαντινοὶ σχολιασταὶ. Συμβολὴ εἰς τὴν ἕρευναν τῶν ϑεμάτων περὶ σχέσεων Ἐκκλησίας καὶ Πολιτείας καὶ τῶν ἐπισκόπων Παλαιᾶς καὶ Νέας Ῥώμης, (Номоканон у 14 грана и византијски коментатори. Прилог проучавању тема о односима Цркве и Државе и епископа Старог и Новог Рима), Ἀϑῆνα, 1970, 266.

После положеног докторског испита, више сам се бавио проучавањем Законоправила Светогa Саве, исписујући варијанте из преписа: Иловичког, Рашког, Сарајевског, Милешевског, Дечанског, Београдског, Пећког, Морачког. Док сам та проучавања обављао, није ми било непознато да при Историјском институту у Београду ради вишечлана група сарадника на челу са проф. Димитријем Богдановићем, чији је задатак био да припреме критичко издање „Крмчије“ са преводом на савремени српски језик. Њима сам се придружио 1979. године. Предлагао сам да оно што урадимо, благовремено и објавимо, како би се критичкој јавности ставило на проверу. Такође, предочавао сам да намеравам да потиснем из употребе назив „Крмчија“, као туђ и непостојећ у Савино време. Намеравао сам, наиме, да после објављених истраживања вратим том законском споменику право име – Законоправило.

За те моје предлоге тада није било разумевања. Захтевало се да се „сачекујемо“, а резултате рада да објављујемо тек када сваки понаособ заокружи свој део посла за који је задужен. На то сам одговорио да ћу чекати да протекну три године, па ако њихов став и даље буде непромењен, почећу да објављујем већ готове своје радове из те области.

И заиста, 1983. године објавио сам сазнања и податке из „Крмчије“ (још је тај назив званично био у употреби) „о заштити обесправљених и социјално угрожених“. Тај рад је на крају ове 3. књиге. Из њега се види колико дубока треба да је бразда у напоредном коришћењу грчких и српскословенских извора при изради превода Законоправила. Објављена књига је на остале сараднике деловала тако да су се разишли. Остало је, међутим, непознато да ли је ико од њих оставио иза себе неки рукопис који би могао да буде одштампан. Показало се, у ствари, да су битни хонорари, а не и рад.

Од 1979. године засновао сам радни однос у Историјском институту САНУ. После неколико година сам у тој установи основао пројект „Историја српског средњовековног права“. Као руководилац тог пројекта наставио сам рад на истраживању средњовековне номоканонске рукописне грађе, започет давне 1964. године у Атини.

Тек деведесетих година прошлога века, пошто сам се распитао ко од филолога може поуздано да разреши српскословенски текст Законоправила, а ради убрзања посла, за сарадницу сам предложио Љубицу Штављанин Ђорђевић. Тамо где је од једне речи правила две или три, и обрнуто, исправке сам уносио током превођења, углавном помоћу изворних грчких речи.

Пре те наше сарадње, већ сам био објавио (1990. године) књигу са посебним освртом на то да назив „Крмчија“ мора бити замењен правим називом Законоправило, што је у историографији брзо прихваћено.

Рукопис превода првог дела Законоправила предао сам 2003. године штампарији „Типографик плус“ у Земуну. Намера ми је била да се одштампана књига те године изложи на Београдском сајму књига. У том подухвату пасивно је учествовао Историјски институт САНУ. Учествовао је и несуђени донатор – приватна трговачка кућа ADOC из Београда, односно породица добронамерног Јована Обрадовића, који се, на жалост, у међувремену упокојио. Његови наследници нису имали слуха и разумевања за науку, па су, оглушујући се о моја благовремено писана упозорења, објавили непотпун рукопис Законоправила, са много грешака, рачунајући искључиво на материјалну добит. Управо ради профита су са почетка књиге избрисали краснописни текст: „На захтев аутора и спонзора сав приход од продаје овога издања намењен је даљем проучавању црквеноправних списа Светога Саве“.

Пре предаје рукописа поменутој штампарији, Српска православна црквена општина у Трсту поклонила ми је, пошто сам јој се обратио писаном молбом, скупоцен италијански штампарски папир. Због царинских дажбина, папир није увезен на моје име, већ на име Историјског института САНУ, као правног лица које не подлеже плаћању царине за увоз.

Док сам у септембру 2003. године у истој штампарији пречишћавао и на основу новопристиглих грчких изворника уносио последње исправке, како у разрешеном српскословенском тексту тако и у преводу, несуђени донатор се изјаснио да хоће неограничени број примерака књиге, или ће је, у противном, доштампавати по личном нахођењу. С друге стране, Историјски институт САНУ је присвојио штампарски папир, игноришући ме као стварног поклонопримца. Због тога сам променио мишљење о њима, извукао неколико пауса из штампарије, давши до знања свима да прекину са штампањем књиге све дотле док не одустану од испољених намера и док исправљање рукописа не доведем докраја. О моја усмена и писана упозорења потпуно су се оглушили.

Све то утицало је на мене да у Грчкој купим исти штампарски папир и одштампам целовит и исправљен рукопис, под насловом Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. XI – XXXIX + 1-782. Док је наведена књига увелико штампана, Тибор Живковић је покушавао да то осујети, ради чега се писмом обратио епископу жичком Хризостому, нашем амбасадору у Атини, Душану Батаковићу и др. Настојања Тибора Живковића подржао је, поред ADOC-а, и Атанасије Јевтић, бивши епископ, тако што је са том намером дошао у Историјски институт, а потом отпутовао у Аспровалту да у штампарији изазове пометњу, коју је убрзо, својим сталоженим и трезвеним образложењем отклонио епископ рашко-призренски, др Артемије. Са истом намером су се прогонитељи предметне књиге обраћали и Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, али узалуд.

Мањкави и са грешкама рукопис мировао је у штампарији „Типографик плус“ од септембра 2003. године до краја 2005. године. Тада су несуђени издавач – Историјски институт САНУ, и несуђени донатор – породица покојног Јована Обрадовића, злоупотребивши Љубицу Штављанин Ђорђевић, без мог знања и одобрења одштампали књигу под насловом Законоправило Светога Саве. Приредили и превели Миодраг М. Петровић – Љубица Штављанин Ђорђевић. Извели су то тако што не само да одређене грешке остављају неисправљене, него и читаве делове мог рукописа (због извучених пауса и недорађене карте путовања Светога Саве) изостављају. Предговор су ми прекројили до мере да Љубица Штављанин Ђорђевић присваја, између осталог, и мој превод Поговора Светога Саве (објављен још 1983. године и више пута прештампаван). У тој интелектуалној крађи, при преписивању искварила је Савин израз „богонадахнуте књиге“, заменивши га изразом „надахнуте књиге“! Скраћенице је поново уносила у компјутер, што се види по ситнијем слогу и направљеним грешкама којих у мом рукопису није било. Промашаји су, очигледно, последица прекрајања, изостављања и скраћивања мог Предговора и других текстова.

Тако испрекрајан и на енглески језик лоше преведен Предговор, за штампу су својим парафима одобрили Љубица Штављанин Ђорђевић и Тибор Живковић, директор Историјског института САНУ. Жалим што су на том пиратском издању ставили моје име, јер њихово чињење не само да је недопустиво, него је и одраз дрскости. Зато је Тибору Живковићу било потребно да такву пиратску књигу стави под „покровитељство“ Министарства науке и Министарства културе Републике Србије.

Међутим, од Министарства науке сам добио званичан писани одговор да оно не практикује да се ставља у улогу покровитеља на књигама. Сем тога, републички правобранилац је, такође у писаној форми, дао на знање да исправе које је Тибор Живковић презентовао суду у име и са потписом министра Александра Поповића, нису плод администрације тог министарства. А што се тиче „покровитељства“ од стране Министарства културе, оно није ништа друго до одраз неоснованог и незаконитог уплитања тог министарства у послове Министарства науке.

Због свега тога, принуђен сам био да 2006. године поднесем тужбу Окружном суду у Београду против несуђеног издавача – Историјског института САНУ, несуђеног донатора – ADOC-a, односно породице покојног Јована Обрадовића и Љубице Штављанин Ђорђевић. Парница је још у току. Циљ тужених је да судски спор одуговлаче што је могуће више и да ме ометају у раду на другом делу књиге која по обиму неће бити мања од објављеног првог дела. Радовао бих се, заиста, да има неког ко би могао да уради други део књиге по узору на већ урађени део у издању манастира Жиче.

Заблуде појединаца о томе да је, наводно, читав досадашљи рад на објављеној књизи плод „стручности“ Љубице Штављанин Ђорђевић, нагнале су ме да питам: Ако би то била истина, зашто Историјски институт САНУ не ангажује њу да настави и заокружи рад на Законоправилу? Чак сам суду предложио да, ради утврђивања истине, од ње тражи да уради једну само страницу из другог дела, по узору на оно што сам урадио у првом делу Законоправила.

Сада постоје два издања првог дела Законоправила Светога Саве: манастира Жиче из 2004. године и Историјског института САНУ из 2005. године (штампање је завршено у 2006. години). Прво је старије, целовито и исправно. Друго је млађе, неисправно, прекројено, осакаћено, пиратско.

Иако је то тако, проф. и академик Александар Младеновић се одлучио да напише, крајње пристрасно, приказ млађег и мањкавог првог дела Законоправила у издању Историјског института САНУ. Приказ је насловио: „О издању ‘Законоправила Светога Саве’ “, Археографски прилози, 28, Београд 2006, стр. 333-335. Он уопште не помиње старије и исправно издање првог дела Законоправила. Основни задатак му је био да све досадашње резултате рада у тој области незаслужено припише Љубици Штављанин Ђорђевић. Тако, на пример, закључке до којих је дошла Луција Цернић, а који су добрим делом и раније били познати (за њих знају Сергије Троицки, Владимир Мошин, Миодраг Петровић и др.), на стр. 333. приписује Љубици Штављанин Ђорђевић: „Овај текст је препис у науци познат као Иловички препис, који је ‘1262 године, по налогу зетског епископа Неофита’ сачинио највећим делом писар Богдан’ за цркву св. Арханђела Михаила на месту званом Иловица. Сматра се да је то манастир Св. Арханђела на Превлаци у Бококоторском заливу код Тивта (Љ. Штављанин Ђорђевић XXIV).“ На истој 333. страни и превод Поговора Светога Саве нетачно њој приписује, јер превод тог Савиног Поговора сам, како напред поменух, урадио и објавио још 1983. године. Нетачно, такође, преноси „да су празнине у Иловичком препису…попуњаване, пре свега, из Рашког преписа, што је у идању које је пред нама, означено  у угластим заградама“ (стр. 334). Јер, попуњавани текст преузет из Рашког преписа није ни у каквим заградама, него је засенчен. Али Александар Младеновић је навикао на произвољности и на, попут Љубице Штављанин Ђорђевић, преузимање без цитирања, што значи на присвајање или другоме приписивање туђег текста. Са таквих полазишта закључује: „Све ове послове обавила је, наравно, Љубица Штављанин Ђорђевић приликом свог успешног превођења Законоправила на данашњи српски књижевни језик…“(стр. 334). Само неколико реченица пре ове наведене, на истој стр. (334), њој приписује не само превод него и сав труд око послова који су претходили превођењу. Пренаглашено, дакле, покушава прво себе да убеди у неистину коју саопштава и намеће другима.

На истој 334. стр. Он из незнања црквена правила изједначује са општим појмом – прописи. Јер пропис не значи правило, поготово не црквено правило. У пропису може да лежи присила и физичко кажњавање, а црквена правила најстроже забрањују свештеним лицима да некога физички кажњавају. За прописе се не каже да су „богонадахнути“, а за правила се каже. Али тако је то кад нестручан човек покушава да пише о стручним стварима.

Сав мој полувековни труд, дакле, Александар Младеновић олако поклања Љубици Штављанин Ђорђевић. Од несавесног и у тој области нестручног човека није, уосталом, ни могло да се очекује објективно приказивање књиге, којој су претходила опсежна и нимало једноставна проучавања. О томе непристрасан читалац ове књиге може да размишља и закључује сасвим другачије од Александра Младеновића који није умео, или није хтео да упита, на пример:

–          Ко је, када и под којим околностима прикупљао преписе многих грчких номоканонских кодекса из библиотека: светогорских манастира, манастира Свете Екатарине на Синају, Цариградске патријаршије, Патмоса, Атине, Беча, Рима – Ватикана, Петрограда, Москве и др?

–          Ко је стрпљиво и дуго упоређивао грчке изворнике са Савиним Законоправилом?

–          Ко је годинама исписивао варијанте, напоредо из српскословенских и грчких номоканонских текстова?

–          Ко је исправио неправилно разрешене српскословенске речи Љубице Штављанин Ђорђевић?

Али ум Александра Младеновића није у стању да сеже тако дубоко. Он у свом пристрасном писању приказа није био способан да уочи ни оно што му је ближе, пред њим: осакаћеност књиге у издању Историјског института САНУ, у којој се у Савина уста стављају некакве „надахнуте књиге“! Помрачио га је искључиви циљ да прецени стручне способности Љубице Штављанин Ђорђевић. Зато бих га овде подсетио на академика Митра Пешикана који је био бољи зналац српскословенског језика од њих обоје, а покушао је да преведе једну само главу (55) Законоправила Светога Саве. Када је уочио са каквим се све тешкоћама суочава, одустао је. Тим поводом написао је 1991. године писмо, насловљено: „Драги Миодраже и Љубице“. Једна реченица у том његовом писму гласи: „И сам сам, пре подоста времена, једно краће време посветио размишљању о проблемима превођења Законоправила, без икаквог личног плана у том правцу, једино у жељи да наговарам управо Миодрага Петровића да се тога прихвати“.

Ако је Александар Младеновић свој приказ писао ношен сентименталношћу или осећањем каквог дуга према Љубици Штављанин Ђорђевић, могао је да јој поклони, на пример, уметничку слику или златан сат, али не и полувековни туђ рад.

Никакво лицемерје неће бити ако, на крају, захвалим Александру Младеновићу на томе што ми је својим приказом књиге дао повода за користан дијалог и сведочење о истини, без чега нема здраве науке. Неговањем монолога и грађењем сопственог култа личности многе пустоши су посејане у историографији.

У Београду, фебруар 2013.

Аутор

др Миодраг М. Петровић

Одабрани радови у шест књига

Књига трећа

Црквенограђански значај Законоправила Светога Саве

Београд 2013.