Устанак!

Пише: Божидар Чармак

Како човјек који није добродошао нигдје у Православљу може пријетити формирањем православне цркве? Немоћ никад већа, скрупуле никада мање. Ако су добродушни Црногорци дозволили Милу Ђукановићу и његовим савјетницима да од Црногорства створи Усташтво, од Српства – Дукљанство, ако му се за тренутак учинило да политичка, криминална и финанисијска моћ могу све, сада све те заблуде упорно и стрмоглаво падају у воду.

Наиван је онај ко мисли да је форсирање Томсона на РТЦГ обична провокација сопственом народу. У томе треба видјети и чути вучји зов једног немоћног диктатора, који више не може да покрива и брани силом отету политичку територију, који призива као рехабилитовани црвенохрватски брат, хрватске усташе из деведесетих година, не би ли му макар они притекли у помоћ у пакленом плану који је спремио овој земљи и народу.

Мило Ђукановић није добродошао у Православљу и он то добро зна, као и свако ко га подржава. Не само да није крштен, већ је и одлучен од крштења, а чашћен је и писмима одбацивања свих његових идеја са сваке високе, историјске православне адресе. Он као комунистички транвестит од почетка је навикао да суровим хируршким захватима на сопственом карактеру и моралу од комунисте постане тобожњи  национални Србин, а онда и Црвени Усташа. Примјену такве моралне суровости, мазохизма „вишег циља“, мржње и крви, дефинитивно очекује од сваког ко прими постриг у његове редове и у секту ДПС-а и његових сателита. Наравно, као Србин био је потрчко Момира Булатовића и Слободана Милошевића, а као прикривени и отворени Усташа постао је милијардер, имун на критике, командант војске бескичмењака и издајника спремних да раде и мисле све што и он. Због тога је за њега Српство велики комплекс, а Усташтво карта за тобожњу западњачку еманципацију и наставак агоније држања власти.

Мило Ђукановић може да се шепури по РТЦГ, по правосуђу и тужилаштву Црне Горе, као по својој спаваћој соби, по Скупштини и буџету, али у Православљу он је једно велико ништа и једна велика пробушена нула.

Следећи пут када Мило Ђукановић мобилише војску, полицију и партијску паравојску, подземље, нека први он, Вељовић и Душко Марковић обуку униформе и стану испред ових формација које  шаљу да ризикују и гину умјесто њих, нека стане лично испред народа који је дошао да гине бранећи од њега и његове политике последњу и прву линију опстанка, историје, будућности и достојанства.

Народ више не вјерује у моћ политичких избора као било каквог релевантног механизма демократије. У Црној Гори Мила Ђукановића људски живот је најјефтинија монета којом се лако поткусурује диктаторски режим. Људско здравље такође. Економија такође. Етика такође. Вјера такође. То је човјек који за 30 година владавине није отворио ни једну једину фабрику било чега у Црној Гори, па чак ни пластичних кеса за потребе хипермаркета Волија или Лаковића. Затворио их је на стотине. Не зна се да ли је затворио више фабрика или политичких противника и критичара. Не зна се да ли би прије затворио, да му се може, свеце или Цркву. Не зна се да ли би прије хапсио свештенство или свеукупан разочарани народ. Са таквим ЦВ-јем сада би да отвара неку  тобоже цркву! Као лопов који у холивудском акционом филму набавља поштанске и полицијске униформе ради пљачке банке, Мило Ђукановић набавља мантије, одежде, регрутује авантуристе, слијепце и насилнике ради пљачке и похаре Православне Цркве у Црној Гори.

Ђукановић није први диктатор који је побјеђивао на изборима и коме је међународна заједница признавала некакав успјех. Свој лажни легитимитет и даље правда бескрупулозном изборном машинеријом. Он је постао човјек број 1 коме је Православни народ у Црној Гори спреман да запржи чорбу на сваком кораку, и прије и послије избора и на улици, у институцијама и ван њих, свједочећи против њега свуда и увијек, па и на Страшном суду у који тај народ вјерује. То је његов тобожњи квалитет и његова цијена као Православца и као вјерника.

Народ осјећа да треба да устане против мрачне изборне машинерије и против његових све црњих скровишта репресије и лажи!

Тај устанак је оно што њега истински плаши, без обзира како би  се завршио, даљом, невиђеном и потпуном репресијом или коначним сломом репресије и тридесетогодишње диктатуре. Истина о устанку, о одбацивању Ђукановићевог тобожњег божанства,  његове тобожње изабраности, то је споменик док је свијета и вијека и вјечно свједочанство против њега и његове политике, пратилаца и политичке војске.

Узалуд Мило Ђукановић мисли да је довољно са Цетиња протјерати крст, и од Пријестонице направити фашистичко-партијску варошицу у којој је он тобожњи бог. Није то довољно да би се контролисала Црна Гора. Сила народног устанка која му се смирено смијеши и којој је ближи сваким својим кораком, та сила потупно разбија у парам-парчад његово лажно божанство и његову лажну моћ.

Због тога се слободни народ овог времена, народ Црне Горе, не боји последица свенародног устанка, нити војске, нити избора, нити моћи, нити новца, нити дана у којима хоћемо или нећемо носити здраву главу на својим раменима. Овај рат, са овим човјеком ће се ријешити квалитетом људи, карактера и ријешености да се посвједочи искрена и најдубља истина о Црној Гори.

Рјешиће се устаничким захтјевом да не морамо бити морални транвестити и фашисти како би наша прозападна еманципација била прихваћена од било кога. Коначно, овај духовни и морални рат ријешиће се захтјевом да не смијемо и не морамо бити Црвене Усташе да би били Црногорци! Рјешиће се устаничким захтјевом да су сви православни Црногорци један народ, једна браћа, једних обичаја, једног поријекла, једне културе и једног образа, једног разлога и мотива за постојање дисање и гажење овом земљом, коју јединствено каља братска мржња и крв на коју позива и којом пријети Мило Ђукановић.

Рјешиће се поруком да се одбраном Цркве брани Црна Гора, да се одбраном Цркве брани привремени и вјечни мир, не само нас, него и наших предака, лични и национални мир, морал, истина и правда и да нема ни једне Црногорске јабуке или руже или наранџе која није поникла из Српских коријена и која се данас не храни и не напаја Српским духом и том народном и духовном силом. Тим прије ће из истих Српских коријена узети снагу данашњи Црногорци и Црногорке, којима Ђукановић покушава да стави сурови терет братоубиства и вјечну, непоправљиву рану мрака, крви и наследног богоборства, рану која од када је срушила Ловћен, руши и разара све пред собом гдје наиђе да је ишта имало истински Црногорско!

Извор: ИН4С