Недавно је Црна Гора обележила 14 година од обнове независности из 21. мај 2006. године. Прошло је 14 година од црногорског референдума, на којем је, са тесном и врло сумњивом већином од само 0,5 одсто и око две хиљаде гласова, изгласана независна Црна Гора, чиме је после скоро деведесет година престала да постоји заједничка држава са Србијом. Резултат референдума од стране тамошње опозиције никада није прихваћен, она је и аргументовано указивала на бројне примере злоупотребе, притиска и фалсификовања воље грађана, док су неки елементи те манипулације остали и документовани на више од хиљаду страница „Беле књиге“ коју је издао покрет за очување заједничке државе. Но, међутим како то обично бива, протоком времена, све те наводе и доказе брзо су прекрили политички снегови, рузмарин и шаш.
Црна Гора је последња од држава из некадашње СФРЈ која се одлучила на самосталан пут. За издвајање из тадашње Државне заједнице Србија и Црна Гора кључан је датум референдума, када је већина грађана рекла да не жели више да буде у заједничкој држави. Према званичним резултатима, на референдуму је гласало 419.240 грађана или 86,5 одсто од укупног броја бирача. Црногорску независност подржало је 230.661 грађана или 55,5 одсто, док је за останак заједничке државе са Србијом било 185.002 или 44,5 одсто.
За успех референдума било је потребно да га подржи 55 одсто изашлих бирача. Право гласа на референдуму било је ускраћено хиљадама држављана Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији. Са друге стране, масовно су гласале присталице суверенистичке опције из дијаспоре, за које су организовани чартер летови, као и они који су допутовали такође организованим конвојима из Швајцарске и са Kосова.
Из тог времена остало је забележено да општине са убедљиво највећом подршком независној Црној Гори нису биле ни Подгорица, ни Никшић, ни Цетиње, већ бошњачко Рожаје са 91,33 одсто за независност, Плав са такође већинским бошњачким становништвом и скором од 78,92 одсто, као и албански Улцињ са чак 88,5 одсто гласова у прилог независности.
РЕАКЦИЈА СРБИЈЕ
Kакогод, посматрајући околности из тог времена, не може а да се не закључи после свега да је Србија са својом политичком и интелектуалном елитом недовољно промишљено и озбиљно схватила историјски, национални и геополитички значај читавог догађаја, односно процеса који је тим референдумом био доведен до свог коначног епилога. Србија не само да је лоше водила борбу за очување заједничке државе, него се и након неуспеха исте лоше поставила према чињеници да је Црна Гора постала независна, показујући при томе реакцију увређеног детета, или напуштене младе, коју је пратила мешавина инфантилости и јалове озлојеђености.
Изласком Црне Горе из заједничке државе, Србија је остала стратешки окружена и закопана у унутрашњости Балкана, док је Црна Гора вештачки ишчупана из свог српског историјског и географског контекста, и пребачена је у западни, евро-атлантски цивилизацијски и геополитички круг. Од приче о „две српске државе“ које ће тобоже развијати најприсније односе и бити „стратешки партнери“ која је „продавана’’ српској политичкој јавности, делимично и руској, делом поткупљеној, а делом обманутој фразеологијом о „вечној“ руско-црногорској љубави, није, наравно, остало ништа. Од првог дана, „независна“ Црна Гора била је дубоко антисрпски пројекат, и тако се и понашала како на унутрашњем, тако и спољнополитичком плану. Тако се, још острашћеније и жешће, понаша и данас.
Од признања независности „Kосова“, па све до гласања о пријему Приштине у Унеско, разне спортске савезе и Међународни олимпијски комитет, Подгорица је током минулих 14 година увек била „сигурна кућа“ и сигуран глас за сваки антисрпски гест и акцију – не заостајући, већ идући раме уз раме са Загребом и Тираном, неретко чак и предњачећи у односу на њих. Некадашња „српска Спарта” наставила је свој пут трасом удаљавања од Србије, а приближавајући се Европској унији и НАТО-у, постајући 29.чланица овог војног и непријатељски нам наклоњеног савеза.
За Црну Гору 14 година по проглашењу независности може се рећи да је још увек доминантно партијска или партитократска држава и друштво у којем је основно мерило партијска подобност и где су веома раширени непотизам, корупција и криминал. Ништа није учињено ни на плану превладавања великих подела које вуку корене још из предреферендумског периода. Напротив, могло би се рећи да су се оне у неким областима и умножиле.
СУМОРНИ БИЛАНС
На власти у Црној Гори и даље се налазе исти они људи који су били на власти и пре 14, као и пре 30 година, односно исти они који организују и који спроводе „фер, слободне и демократске“ парламентарне изборе у околностима „државног удара”, који „производе’’ непријатеље, прогоне опозиционе групације, а сада и Спрпску православну цркву и њено свештенство. Након 14 година независности Црна Гора је још више подељена, посвађана, пред банкротом и дужничким ропством, са половином становништва суоченог са сиромаштвом, са паралисаним политичким системом.
И 14 година након проглашења црногорске независности, становништво је по овом питању остало подељено. За део грађана ова годишњица је симбол континуитаног пропадања, док власт тврди да је све боље него 2006. Године. Све више се чују гласови да је Црна Гора пре приватна него независна држава. Највеће жртве бруталне експоатације идеје о црногорској државности представљају њени најискренији носиоци, односно они Црногорци који су сањали и желели истински независну Црну Гору која ће у себи носити све историјске и идентитестске врлине и посебности. Тим и таквим Црногорцима, грађанима Црне Горе, одузета је суверенистичка идеја, иста је изврнута руглу антинанродном политиком, брисањем и прекрајањем историје, док их је режим на силу увео у свађе са браћом и комшијама. Тако је Црна Гора 14 година од реферндума постала и све даља од себе.
Kао епилог свега, уместо независне, грађани Црне Горе могу да виде државу и да живе у њој, а да она не зависи ни од себе, нити од своје привреде, војске, своје спољне политике, већ да суштински представља зависну државу, и то са поприлично дугачким списком „поверилаца’’ од власника страног капитала који имају монополистички положај у држави, преко страних центара политичке и војне моћи, ММФ-а, Светске банке и НАТО пакта.Заставе НАТО пакта и Црне Горе (Фото: НАТО)
Држава је приватизована и могло би се рећи да припада појединцима, олигархијској групи – независна је само од својих грађана.Чак би се с пуним правом и могло рећи да Црна Гора није земља својих грађана, већ је Црна Гора свих ових година држава власти и опозиције. Није потребно додатно објашњење, врло лако и просто је схватљиво.
У некој најскоријој будућности, она политичка елита која буде истински волела своју земљу и државу, требало би да преименује Дан независности у Дан Црне Горе – дан свих њених помирених крајности и дан међусобног разумевања.
Остоја Војиновић је историчар, независни истраживач и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
