Демистификација црногорских усташких измишљотина

Па да једном за свагда демистификујемо усташке лаже које се изнова и изнова понављају по старој Гебелсовој “Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина”.

Прва лаж:

Горски вијенац је преведен на Српски зато се толико српство спомиње.

Нормалном човјеку је ово смијешно, али црногорским усташама, које баштине будалаштине Штедимлије, лаж није срамота већ средсто за остварење циљева. Видите у видеу како то самоувјерено помиње Луда Шеширџијка, која је учила Српски језик и књижевност, тако да о “моралу” ДПС-ових ведета нећу више.

Горски вијенац НИКАДА није преведен, он се у оргиналном облику учи у свим школама. Но, услед језика и израза карактеристичних за то доба, тешко је чак и људима у неким дјеловима Црне Горе да потпуно разумију то дијело, а камоли људима у на примјер Србији, Словенији и тако даље.

Да би се то дјело приближило онима који о њему уче, Душан Богосављевић 1927. Горски вијенац препричава у форми приповјетке, да би га могли схватити и они који тешко разумију архаични језик који се тада користио. Никакав превод није у питању. Први “Горски вијенац” издат је у Бечу, у идентичном облику у коме га данас сви читају.

Што је лако проверљиво. Ено га у сталној поставци Историјског музеја Црне Горе, па пођите сами да видите. Али не, лакше је читати усташке портале и слушати полуписмене будале. Пљуц

Друга лаж:

“Његош се није осјећао Србином већ “аутохтоним Црногорцем”, а доказ за то се налази у Голубици”

ИСТИНА:

На слици горе се налази оргинални текст који је наводно изрекао Његош, а објављен је у Голубици. Оно што не говоре фалсификатори јесте то да је:

1. У питању чланак који је написао Сима Милутиновић, а тиче се разговора са Његошем, значи, није то Његошево дјело.
2. Голубица је Српски Алманах који је излазио једном годишње од 1839. до 1844. у коме је приповјетка Симе Милутиновића изашла под називом “Двобој ученика и учитеља”, иако се нигдје не спомињу јасно је да се говори о њима двојици.

Тако да дукљаноиди, Голубица није неко непознато дјело које је Његош написао, а открио га Штедимлија, Брковић, Аџић, већ је збирка књижевних објава које су писали највећи српски писци тог времена, Његош такође. Цитат који наводите написао је Сима Милутиновић у форми приповјетке, а тиче се надметања ко је већи јунака србијанци или црногорци. Даље сама чињеница да је у питању приповјетка, не може се чак ни узети као неки аутентични догађај и тако даље и тако даље. Цијели текст могу дати на увид кога год занима.

Трећа лаж:

Црногорска Православна Црква (ЦПЦ) је била аутокефална до 1920. године, а онда ју је окупирала Српска Православна Црква (СПЦ).

ИСТИНА:

Зетска епархија је у периоду од 1346. до 1463. чинила једну од двадесет епархија под јурисдикцијом Српске патријаршије, а свима дотадашњим епископима је додијељена титула митрополита. Након Турских (Османлијских) најезда, први пут се укида Пећка Патријаршија и силом потпада под власт Охридске архиепископије. Црногорска Митрополија егзистира као и све остале Српске епархије у одсуству мајке цркве истовремено се борећи са Турцима, да не држим предавање.

Српска црква обнавља Пећку Патријаршију 1557. уз помоћ двојице браће, Макарија Соколовића и његовог брата великог везира Мехмет Паше Соколовића, ваљда не траба сада да причам колико је Велики везир Соколовић учинио за свој хришћански народ на Балкану. Макарије постаје први Патријарх обновљене Пећке Патријаршије. Турци упорно покушавају да сруше ауторитет Српске патријаршије, те при великој сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, Српским патријархом, инсталирају Грка да сједи у Пећкој Патријаршији.

Зашто је ово важно?

На Цетињском збору 1697. године први Петровић Његош, Владика Данило бива изабран. Он одлази у Сечуј у хабзбуршкој Угарској (Мађарска) на рукоположење од стране српскога патријарха Арсенија III Чарнојевића (да, из рода Црнојевића) као једином Српском Патријарху.

Патријарх Арсеније Чарнојевић при рукоположењу Владике Данила:

Арсеније Чарнојевић
Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима.

Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново.

Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева – које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама.

Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску – која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве – божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све.

Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани – који се налазите у више реченој Епархији – послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови – нека је благословљено; и што буде хтио разријешити – нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати – нека је свезано.

И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна.

Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски”[**]

^[**] Напомена: Свака запета је црвеним мастилом написана и у првом реду свако слово у свакој ријечи такође је црвено. Печат је потпуно округао, а три су му круга двоструко један другоме, како му је и на средини печата Вознесење насликано, а око њега написано – чита се исти потпис, а да ли има још нешто, не могу разазнати, мастило је готово изблиједело. Прво слово И у почетку дипломе особито је лијепо бојом насликано.
Ијекавизирани превод проф. др Александра Младеновића у: “Прилозима о Његошу”, Ваљево, 1996. стр. 125-127.

Да је та глупост око аутокефалности постојала, за тим не би било потребе, мога би да иде инсталираном Грку или у Васељенску Патријаршију. Самим тим је јасно закључити која је мајка Црква Митрополије.

Завршићу овај дио демистификације црногорских усташких измишљотина са следећим текстом, објављеним као препис говора од 15. 08. 1910. године у Скупштини Краљевине Црне Горе, при проглашењу исте. Предсједник скупштине је Марко Ђукановић, ђед стриц овог непоменика данас који се први обратио Скупштини, а након њега и Предсједник Владе Др Лазар Томановић, који јасно говори о континуитету Митрополије, без могућности погрешног тумачења. Заокружила сам битне дјелове али није лоше да прочитате говоре обојице, нарочит претка овог издајника. Хауг!

Сви наводи изнесени у овом тексту лични су став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију Удружења “Српска Рамонда”, чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Пише: ЋМ

Извор:
РСЕРБИЦА