Mолитва Срба своме заштитнику и спасиоцу Цару Николају!

Молитва за цара

Павел Тихомиров
Превео са руског: В. П.

Кроз историју многи велики синови Русије и Србије су се бавили руско-српским везама. Проникнут православним погледом и осмишљен однос оставили су својим потомцима велики синови братских народа – Ф. М. Достојевски са руске и Свети владика Николај са српске стране.

Са великом љубављу српски Златоусти владика Николај писао је о цару мученику Николају, изједначавајућу његову жртву са жртвом Св. кнеза Лазара.

Знам да после сваког текста о братским везама Срба и Руса обавезно долазе добронамерни коментари, али и реплике зломислећих. Србима је тешко да забораве чињеницу да је Руска империја зарад својих геополитичких циљева за своје љубимце поставила Бугаре, као и допустила да Аустро-угарска присвоји Босну и Херцеговину. За разлику од тога, српски добровољци и војска под командом кнеза Милана Обреновића убеђеног русофила, су учинили велику велику ствар у борби са Турцима.

Уколико би Срби желели да схвате суштину историје неопходно је да као аксиом схвате једну фундаменталну чињеницу.

Империја (царство) није велика само по својој величини. Империја је дужна да испуни задатак живота на једном цивилизацијском простору. На том простору неопоходно је да спроведе одређени корпус идеја. Практично у идеји „Трећега Рима“ хтело се створити једно идејно и економско пространство у коме би уједињавањем различитих националних карактера био обезбеђен заједнички живот.

Са духовне тачке гледишта, императорска политика Русије је, како би идеолози симфоније цркве и државе рекли, „спољни зид цркве“. Схватајући то, добронамерни Срби морају схватити да је политика руске империје била другачија од осталих и да се доста разликовала од политике „обичних“ држава. У вези са тим ја бих указао на критике и критичаре руске царске политике у две чињенице, што Срби никада не би требали да изгубе из вида.

Прво, Русија је ушла у рат са Османлијским царством. То није урађено само због борбе за мореуз, већ и у име љубави и саосећања према својој браћи. Русија је одлучно желела да се прекине са турским злочинима над православним Словенима на Балкану. Срби никада не би смели да забораве да је за ослобођење Балкана од дивљих турских хорди свој живот дало 40 000 најбољих синова Русије.

Говорећи о „дивљим турским хордама“ ми не мислимо на званичну турску администрацију. Међутим турска администрација од најмањег чиновника па до највише власти била је прожета корупцијом. Ипак са османлијама православни Словени Балкана су ипак научили живети. Али, после пораза Шамила, из руске империје у Турску је прешло око 100 000 Черкеза, који су распоређени као чланови турске администрације на Балкану. Живот на Балкану Черкезима је одговорао. Черкези су улазили у хришћанске домове, малтретирали их, а онима непослушним одсецали су главе. Исто као што су радили и руским младићима. По томе су и нерегуларни одреди Черкеза добили име башибозуци (у буквалном преводу са турског башибозук значи одсечена глава, прим. прев.).

А шта за то време ради просвећена Европа? Французи су се за то време толико сродили са Османлијама да турске пешадијске униформе изгледају потпуно идентичне као француске униформе у Африци.

Када Срби више нису могли да трпе насиље башибозука, обраћају се Русији. Цару Александру II je психолошки било тешко да се усуди на овај потез зато што се његово ступање на престо поклопило са капитулацијом Русије од Енглеске и Француске у Кримском рату.

Друга чињеница коју Срби не смеју да забораве је велика жртва Св. цара Николаја. „Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја“, напомиње Свети владика Николај,

„Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот.“

Са особитом љубављу и поштовањем Свети владика Николај упоређује жртвовање Светог цара Николаја са жртвом српског кнеза Лазара:

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Ове речи треба да зна сваки Србин који размишља о уласку Србије у НАТО. Улазак у НАТО би био велики пораз величанствене српске историје, као и пљување по жртви Св. цара мученика Николаја.

Велики руски геније Ф. М. Достојевски је са великом љубављу писао о руско-српским односима. Овде бих цитирао његове речи о „две Србије“ које су актуелне и дан-данас. Јер све што је прожето еванђелском љубављу никада не застарева.

„Нас Русе са Словенима ништа не може раздвојити. Постоје две Србије. Србија виших слојева – горка и неискусна која ништа није проживела а ни урадила, али са својим интригама и партијама својим пороцима онемогућује било какав политички и национални развој државе.

Народ у Србији, јер је Србија народна држава, за разлику од виших слојева, Русију сматра за свог спасиоца, а руског цара сунцем и гаји велику љубав према Русима.

У закључку хоћу да кажем да неће проћи много времена док се не појави нова снага патриотских Срба. Они ће памтити Русе који су дали живот за њихову земљу. Велики руски дух оставиће траг у српској души, из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава. То ће убедити Србе да је руска помоћ била без користи, као и да Руси немају намеру да поробе Србију.“

Са овим речима Достојевског повезана је једна иницијатива коју бих поделио са читаоцима. Идеја је добила благослов једног благочестивог српског игумана.

Недавно, приликом ходочашћа по српским манастирима, разговарао сам са једним благочестивим српским игуманом о руско-српским односима. Рекао сам тада да је успостављање дипломатских односа између руске и ватиканске дипломатије на дан празновања Св. Александра Невског довољан знак сам по себи. Познато је да је Свети Александар Невски симбол руског цивилизацијског избора. Он је још као сасвим млад уз Божију помоћ морао да изабере мање зло од два избора.

На моје речи мудри игуман је одговорио: „Зашто се Србија не моли да добије Цара? Зашто српски народ на дан страдања Свете царске породице не организује крсни ход са молитвама своме заштитнику и спаситељу цару Николају? Цар се мора заслужити. Цар се од Бога мора измолити.“

Ове речи српског игумана желим да пренесем што већем броју српских игумана, свештеника, удружења, и до што већег броја српских срца. И већ у овој години, ако Господ благослови 17. (4. по старом календару) јула на дан страдања Свете царске породице биће окупљена велика литија и народно сабрање како би узнели молитве Господу и цару Николају за спас српског народа. Тако да би се на делу показале речи великог православног генија и пророка Ф. М. Достојевског: „Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава.“

Немам илузија у вези организације ове иницијативе. Они који се злобно смеше, неће нас обесхрабрити. Поред „српског вишег слоја“, како каже Достојевски постоје и „Срби горућих срца“.

Да би се измолио Цар, потребно је од нечега почети

__________
http://glassacera.wordpress.com

***

Молитва Срба светоме цару мученику

НИКОЛАЈУ ДРУГОМ

О, Свети царе Мучениче Николају Други! Пред престо Цара славе многе те врлине доведоше, многе те радосно објавише као достојнога венца мученичког, многе и премноге врлине твоје и данас те свима вернима откривају као угодника Христовог. Од свију већа свеза савршенства, и у теби јави се љубав, због које си, огњени ревнитељу закона Божијег, и живот положио за пријатеље своје, и породицу свечасну пожалио ниси: царицу мудру и благу Александру, царевића јагње Алексеја, и царевне, ангелима дружбенице, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. И њих си позвао да те следе у ношењу Крста, што укућани твоји смерно и радосно примише.

Због мале браће своје, због православних Срба, ти си у рат ушао, и мач си дигао да би нејач српску заштитио, и јеретицима си војну објавио јер хтедоше да прождеру стадо Доброга Пастира, учитеља твога и нашега. Љубављу вођен, у Царству Љубави си се обрео; праштајући свима, од Бога си опроштај грехова и награду задобио; за све се молећи, од Онога Који молитве слуша примио си благодат да и после мученичке кончине помажеш онима који те призивају.

Знајући за ово, и за много друго неизречено и неизрециво, ми, грешници православни Срби, млађа у Христу браћа твоја, овако ти се молимо:

Помози нам у невољама и искушењима који нас снађоше због грехова наших:

У невољама јер творисмо вољу демонску, грехом заслепљени; у искушењима, јер кушасмо дуготрпљење Божје, па се препуни чаша гнева Његовога праведнога!

Помози нам у пустињи у коју залутасмо, одричући се Господа над војскама, клањајући се златном телету сластољубља свога, желећи да се вратимо у Египат таме безбожничке!

Помози нам да веру у мукама сачувамо, да се љубављу према Христу и ближњима испунимо, да се надом у Царство Божје умијемо!

Моли се, Свети и благоверни Царе, да нас Господ подигне и исцели: да нас подигне из таме и сенке смрти, да опет станемо пред Њега, Живог и Истинитог, и да нас исцели од мржње, од многих-премногих страсти, од раскола и лудила братоубилачког!

Помени све Србе који од предачке вере отпадоше, идолима се паганским поклонише, лажним боговима кађење и почасти принесоше, у јереси и безбожништво залуташе – да сете Небеског Јерусалима и сузама покајања у њега врате.

Помени све очеве и мајке који се у цркви не венчаше, који једно друго изневерише, блуд и прељубу многу чинећи, чеда у утроби убијајући, да их Господ човекољубиви уразуми, светлости целомудрија приведе и брачним благословом обдари.

Помени све младиће и девојке изгубљене и грехом намучене, пијане, дрогиране, страстима расточене – да их Господ, Пролеће и Младост наша, отрезни, да их Телом и Крвљу Својом причести, да их, блудне синове и кћери, на дверима Царства Небескога дочека!

Помени све који у рату пострадаше, рањени, осакаћени, срца ојађених, бескућнике и избјеглице, сирочад и удовице, многострадалне и многонапаћене душе њихове светом молитвом својом обасјавајући.

Сети се пред Богом Аврамовим, Исаковим и Јаковљевим свију који живот дадоше у борби за отачаство своје, да им Господ опрости грехе и да их усели у дворове Своје.

Нека се пред Богом, Дивним у теби, прекротки и кроткошћу премудри Царе Мучениче, посраме сви који говоре: “Прождерасмо их” и који се смеју и ругају Србима.

Непријатеље вере наше, као вихор прашину, својим молитвама развеј, а нас загреј, укрепи, утеши, научи и умудри, исцели и орадости, пролећним лахором ходатајства твога, будећи нас из тартарске зиме отпадије наше!

Моли се за нас са свештеном породицом својом, царицом Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом и са свима светим Новомученицима и Исповедницима руским и српским који ране Господње на телу свом понеше, Еванђеље његово сведочећи. Да нас Цар славе од свију саблазни сачува, да нас од лажних пророка и лажних месија заклони, да нас од звери из бездана и војски антихристових избави и да, спасени благодаћу Његовом, са тобом и свима Светима прославимо Оца и Сина и Светога Духа, Творца, Спаситеља и Утешитељ Бога, сада и увек и у векове векова. Амин.

(Извор: Молитвеник)

***

Напомена редакције: Током јула ове 2012. године група Срба у организацији удружења „Срби на окуп“ посетила је Русију где су крсним ходом обишли места страдања Свете Царске породице и помолили се Богу за Цара!