Животна прича Нишлије који је одрастао као просјак и по сиротиштима…

Мајка није имала средстава да ме издржава. Тумарао сам са братом улицама, просили смо, па чак и крали. Социјални радници су нас узели од мајке и одвели у хранитељску породицу, а са 12 година сам прешао у Дом за незбринуту децу – прича младић који је тек у петом разреду основне школе научио да пише, а са 19 година је објавио своју прву књигу.

Метија Камберија зову дечком из нишке фавеле. Његова прича је ганула целу земљу а његова упорност да оствари свој сан и објави аутобиографски роман „Град бола“ је инспирација за све нас.

– Волео бих, ако могу, да овом књигом подигнем свест и код других људи, да пробудим у њима оно људско и топло што верујем да сваки човек има, а то је емпатија према другим људским бићима. Писањем овог аутобиографског романа, који је сваком готовом страном приликом писања брисао делове многобројних ожиљака које носим на души, успео сам да помогнем себи, а надам се да ћу и другима – испричао је за „Блиц“ Камбери.

Радио на грађевини и писао књигу

Каже да су га многи обесхрабривали у намери да напише књигу. Али не и његова васпитачица Емилија. Писао је ноћу, по 15 сати дневно.

– Нисам се одвајао до компјутера. Онда би се неких двадесетак страница избрисало јер компјутер није довољно добар. И онда се вратим и све поново напишем. Усред писања сам изашао из Дома јер сам напунио 18 година. Потом сам на грађевини радио десет сати дневно, а ноћу писао. Жуљевитим рукама сам је писао и прокрварио док сам је написао. Књигу сам написао за осам месеци. Нисам одустао иако су ме спутавали. Рекао сам, ако ово не завршим, ја ћу да умрем.

Како каже, толико је дуго чекао и желео да објави књигу да се плаши да то није реалност.

– Заправо страх, увек је свеприсутни страх мој најбољи друг. Страх за живот. Страх како ћу преживети следећи дан. Никада пре нисам могао да планирам ништа на дуже стазе. Сада то могу и захвалан сам драгом Богу на томе. Имам визију, циљ, имам сврху – прича овај момак коме је издавач „Нова ПОЕТИКА“ помогла да објави књигу која се може купити и на њиховом сајту. Део новца од прихода Мети жели да потрошио да помогне мајци да се среди кућа која се распада и прокишњава, док би остатак уложио у следећи тираж, а све са жељом да обезбеди довољно средстава како би могао да студира на Филозофском факултету и постане социјални радник.

Деца са улице

– Мој сан је да помогнем свој напуштеној и изопштеној деци да нађу прави пут. Да им својим примером покажем да је све могуће, да их научим да увек постоји излаз. Знам да у себи имам толико снаге да могу да не спавам, да ћу 24 сата бити ту за њих, за ту децу. Мислим да људи генерално нису свесни колико напуштене деце постоји и колико би им значила било каква врста помоћи. Не само материјална, довољни су и осмех и топла реч. То је оно што им највише фали, љубав, додир, пажња и мало људске топлине и саосећања. Осећај да неко мисли на њих. Нико им не може заменити родитеље, али им се може дати мало љубави, а то је оно што свима нама фали. Када сте сами, са немаштином и без игде иког свог, онда то уме да боли. Много боли. Ту бол желим да сузбијем и да ту утеху и наду пружим и другима. Мислим да ће моћи најбоље да ме разумеју и схвате као једног од њих. Неког ко је са дна стигао до тога да изда свој роман и изађе из блата, из социјалног понора и свој живот посвети њима: деци улице – каже Мети.

Прича како не жели да икад више мора да проси, нити жели да сада тражи милостињу, већ само жели да други купе и прочитају његову књигу.

– Ово је за мене сада, надам се, посао. Да поштеним радом стекнем прилику за боље сутра. Сами ми је жао што моја мајка неће прочитати књигу јер је неписмена. Ја бих јој радо прочитао, али га она неће разумети. Она не зна до које границе сам ја дошао, из чега сам се ишчупао – испричао је Мети.

Извор: Корени