Вријеме џизмаша или „дежа ви“

Пише: Емило Лабудовић

Да се не смјењују годишња доба, да с времена на вријеме, а увијек у невријеме, не падне снијег, нахрупе поплаве и земља се затресе, да, као лишће у октобру, са календара не отпадају странице, човјек би помислио да је у Црној Гори вријеме стало.

Или, ако се и помјера, чини то у круг, истим сликама и збивањима која неодољиво подсјећају на претходне. Дежа ви или „већ виђено“, тако се још од Фројда наовамо крсти тај психолошки осјећај да „на западу (мада је Црна Гора и даље источно) нема ништа ново“. Смјењују се, додуше, актери, лише Мила, мијењају се мјеста збивања, али све опет личи на оно од ономад.

Као у уклетој и зачараној земљи, чешће него годишња доба, смјењују се времена у којима „тикве цветају, „чизмаши“ и „кожни мантили“ марширају, „паметни заћуте, будале проговоре а фукара се обогати“, времена зла и трпљења, страха и неслободе. У земљи залазећег сунца и даље „још не свиће рујна зора“, а шљаште лажни новогодишњи лампиони и слави се нови миленијум и нови вијек.

Вијек у којем још царују мрак атавизма и авети прошлости „Идем а не одмичем…“ пјева „Бијело дугме“, химну времена у којем од „свијетле мајске“ нема ни макар жишка на крају тунела.

И као не тако давно, и као колико јуче, опет је народ дигао глас и опет је полиција дигла пендреке. Повод је нешто другачији, али суштина је иста – чаша народног (с)трпљења се прелила. Оне 88 – сме, народу је било доста комунистичке тортуре, десетак година касније било му је превише тортуре, лажи и превара тих истих комуниста пресвучених у скупу италијанску гардеробу, петнаест након тога устао је против безочне крађе његове воље… Јуче се дигао опет због крађе слободе, права на вјеру и молитву, права на Бога и наду. И као свих година прије, опет се нађе неки Божо Вуксановић, Јовица Речевић или онај чији надимак кошта 500 евра да командује „поступи по наређењу“!

И милиција, као и полиција, увијек „поступи“.

Бије пендрецима, чизмама, штитовима, баца сузавац и загушљивце и пуца гуменим мецима… а народ бјежи, плаче, повраћа… На крају, увијек тушта и тма повријеђених „голоруких и на закон строгопазећих“, полицајаца а народ као народ, њега нико ни у шта не броји, па чак ни у повријеђене.

Вријеме које у „малој“ и одасвуда угроженој не одмиче показује да народ и кад је најжешће бијен, кад се размахну неки тамо батинаш Славенко Бајић и њему слични, брзо заборавља батине, модрице, ране и поломљене кости. Њега само боли повријеђени понос. То памти и не прашта. А баш о томе појма немају „поступајући по наређењу“.

Баш ту историјску лекцију која им се стално понавља никако да не науче. А историја, као учитељица живота, незналице и понављаче на крају обавезно смјести у „магарећу клупу“.

Извор: ИН4С