Преживесмо корону, хоћемо ли кампању?

Епидемију коронавируса преживели смо релативно успешно. Сада се поставља питање како да преживимо предизборну кампању, која врви од заглушујуће буке и беса

Ванредно стање се завршило, враћамо се у редовно. Посланици Скупштине Србије на степеницама пред Скупштином Србије штрајкују глађу. Испред њих се макљају њихове присталице. Власт оптужује опозицију за фашизам, опозиција оптужује власт за фашизам. Председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић посвађао се с певачицом Светланом Цецом Ражнатовић. Парламентарни избори биће одржани 21. јуна.

Ако нас је ичему научила – а ваљало би да јесте, из простог разлога што не би ваљало да није – замирућа епидемија вируса корона научила нас је колико је потребно, неопходно заправо, да имамо систем који не робује крутим идеолошким претпоставкама попут оне о слободи тржишта – јер смо тој слободи тржишта, и припадајуће распродаје свега што се дало продати, имали да захвалимо што на почетку кризе нисмо имали фабрику која производи пекарски квасац, нови власници производњу су били преселили тамо где им је било згодније јер њиховом профиту служи та слобода тржишта, а не нама – већ нам је потребан систем који ће бити способан да одговори на непредвиђене изазове попут овог с којим смо били суочени.

И (ваљда) смо научили да тај систем не почива на разноразним селебритијима и сличним екстрапрофитерима од препродаје магле, већ на – није ово соцреалистичка уравниловка већ чињеница коју су сам живот и борба за преживљавање потврдили – свим оним обичним људима без којих би све отишло дођавола. Селебритији разноразних боја (новца) баш ничиме нису допринели да нам се то не догоди. За то су заслужни медицински радници, од лекара преко медицинских сестара до чистачица у болницама, заслужне су продавачице у продавницама, возачи камиона који су те продавнице снабдевали робом, запослени у електранама без којих не би било струје… Ено и дивне вести да су наши стручњаци у рекордном року произвели први српски респиратор.

Али сада су предизборне радње настављене тамо где су стале када је вирус стигао у Србију. И све је јачи утисак да носиоци ових радњи, такве су наиме те њихове радње – политичари, дакле, част изузецима који су малобројни, али да нису малобројни не би ни били изузеци – по својој бескорисности у односу на опште добро, и због штетног утицаја по јавно ментално здравље приде, постају озбиљна конкуренција ријалити звездама и свем том друштвеном талогу, који је испливао пркосећи сили теже а ничему не служи и кошта нас много.

ПРОИЗВОДЊА СМУТЊЕ
Згодан пример, такорећи илустрацију овог штетног утицаја проналазимо у узгредном случају сајта истиномер.рс који је – усуђујемо се да претпоставимо – злурадо нашао за сходно да примети како је министар без портфеља задужен за иновације Ненад Поповић изјавио „трећег априла у Јутарњем програму РТС-а да ће први респиратор у Србији бити произведен кроз месец дана“. Прошло је (тек) неколико дана више од тога, као да је та ситна разлика битна, али оно обећање није заслужило оцену „испуњено“. При чему овде уопште није битан министар Поповић већ управо та потреба да се – опет, усуђујемо се да претпоставимо – унесе смутња и не примети околност која – морала би да буде, забога – служи на корист свима нама. Таман колико ни болест за коју је тај респиратор неопходан не уме да направи разлику међу свима нама.

Ова производња смутње много је тежу клиничку слику дала пред Скупштином Србије где су се, раздвојени кордоном полиције, али не због очувања лековите социјалне дистанце, нашли сучељени они што можда морају да буду ту – присталице СНС-а – и они што су убеђени да морају да буду ту. А нико од нас, свих нас, од тога нема ништа, то јест ништа што ће му поправити живот. Јер оваква ситуација нема баш никаквог утицаја, а поготово позитивног, на нашу способност да произведемо квасац или респираторе.

И не можемо онда а да се не запитамо чему су уопште имали да послуже штрајк и контраштрајк глађу посланика Бошка Обрадовића и Александра Мартиновића. Ионако су обојица на крају појели нешто. А својим су ријалити програмом на степеницама које воде у Скупштину Србије – како су успут успели да се не осете глупо, одмеравајући чије ће гладовање бити дуже, остаће мистерија – постали и директно одговорни за физички сукоб који је избио међу њиховим присталицама. При чему су, у моралном смислу, њихове жртве подједнако и нападнута активисткиња опозиције, и присталица владајуће партије који ју је напао. И срећа што се све завршило без озбиљнијих последица.

Док је у потпуну сенку свега овога пао једини чији је штрајк глађу уопште имао смисла, самостални посланик Миладин Шеварлић, који је својим чином покушао да изазове скупштинску расправу о Косову и Метохији. Џаба. Његов штрајк глађу појели су ови који су само успели да изазову појачану омразу и сукобе.

КАФАНСКА ПОЛИТИКА
Можемо и даље да ређамо жалосне примере ове производње бруке и беса уместо квасца и респиратора. Почев од Бошка Обрадовића и његовог понашања кафанског кабадахије којим је од Марјана Ристичевића успео да направи жртву, или оног звиждања у пиштаљку на седници Скупштине Србије и шешељевског изношења из сале које је потом уследило.

Или сузе Драгана Ђиласа. Потпуно је оправдан био његов бес због тога што је – сва је прилика – власт организовала скандирање својих присталица „Ђиласе, лопове“ под његовим прозором. Али треба подсетити и да су у септембру прошле године присталице Савеза за Србију Драгана Ђиласа одлазиле под прозоре Горана Весића, па ником ништа. И ту се негде и налази суштина све ове приче о загревању за изборе, а које је такве природе да му је пре место на средњим страницама таблоида него у озбиљној политичкој хроници.

Ко је за то крив? Власт, разуме се, зато што је своје изобилне ресурсе употребила да темељно демонизује своје опоненте уместо да с њима води цивилизовану расправу о свим бројним питањима од општег значаја. Али, разуме се такође, крива је и опозиција – опет, част изузецима, а то су сви они који се не баве играма глади око Скупштине Србије већ покушавају и да саопште нешто смислено па се зато и не чују – опозиција која је, све критикујући власт а често су те критике сасвим оправдане, у складу са својим могућностима и средствима која има на располагању преузела њене методе индукције нетрпељивости. А при томе није ни покушала да представи алтернативно решење за конкретне изазове с којима смо сви суочени, од пекарског квасца до тих респиратора, са свом симболиком коју они са собом носе.

Укратко, док се они свађају, где смо ту ми? И како нама од тога може да буде имало боље? Све ово тим пре што напокон имамо ту историјску прилику да живимо у тренутку који, уместо ријалити програма, вапи за озбиљним промишљањем, па и расправом, што да не, о правцу којим ћемо наставити даље. Од Европске уније, преко Косова и Метохије до односа према великим силама и начину на који ћемо развијати, или наставити да уништавамо, сопствену економију.

Хоћемо да кажемо да све ово није добар увод у кампању за изборе на којима ћемо изабрати оне који треба да нас одведу у светлију будућност. А што се грбо роди… Но можда смо и сами криви што све то допуштамо. А онда се чешемо по глави и питамо се шта нам се то догодило.

Извор:
СТАНДАРД