ДУГИНОВА ЕКСПЕРТИЗА: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ЈЕ УКИНУТА – И, ШТА ДАЉЕ?

Здраво, гледате Дугинову експертизу.

И данашњи видео је направљен у неуобичајеним условима – у карантину и самоизолацији. Иако је и ова тема већ смртно досадна свима, као и сâм карантин, ипак бих и даље да кажем још неколико речи – како разумем све ово што се догађа.

Има много различитих тумачења, различитих светоназора – али, хтео бих да скренем пажњу на једну ствар. Чињеница је да, током промена које су се већ догодиле у светској економији, политици, култури, технологијама, управљачким и административним структурама у готово свим земљама света – са ове тачке гледишта, ми већ живимо у потпуно ој стварности. Не ради се о томе да ли се ова или она држава учинковито боре против коронавируса или не, да ли руске власти поступају коректно или не – чак није важно ни да ли је претња од коронавируса била довољно озбиљна да захтева рушење светске економије и глобалног система управљања. Све је то од другоразредног значаја. Чињенице о којима се може тихо и свесно разговарати су много очигледније од огромног броја претпоставки, погледа, мишљења о томе како се свет носи са коронавирусом.

Прво бих хтео да нагласим: глобални систем управљања заснован на либерализму, либералној демократији, светском тржишту, отвореном друштву и кретању свих земаља, различитом брзином, ка једнообразном глобалном свету – читав тај ток је пропао. Истовремено, многи заборављају да су се, пре само два месеца – уз сав отпор Кине и Русије, које су браниле многополарност – такозвани глобални, темељни трендови људске цивилизације и даље кретали ка глобализацији.

Много пута смо говорили о многополарности, а, и даље је подржавамо. Али, ако погледамо институције контроле, управљања и утицаја либерално-демократског система су продирале у Руску Федерацију, спровођена је дигитализација, дигитална демократија, иако уз низ пропуста, на крају је продрла у наше друштво, а представници глобалне елите (“шесте колоне”) су великој мери контролисали главне процесе у нашем друштву, чак и у Кини.

Могло би се рећи да је пре коронавируса глобализам био на путу победе. И у случају Кине и Русије, није било питање да ли да се крећу у правцу Запада (либерална демократија), већ само, којим тачно путем  – и којом брзином. Русија и Кина су само предлагале успоравање – “одложимо то, нећемо сада, него сутра”. Оне (Кина донекле, Русија у потпуности) нису понудиле никакву алтернативу глобалном светском поретку: „Ок, али не тако брзо молимо. Може и ЛГБТ +, али не сада, отворена слободна демократија, замена свих структура тзв. глобалним институцијама светске владе, али да доложимо то за сутра, да пружимо прилику прелазном систему управљања још неко време, и сачекајмо, док не припремимо наше друштво, јер светска влада ће ионако бити успостављена … “
Пре него што је започела епидемија коронавируса, сви смо ишли у том правцу и свађали се мање-више само о брзини којом се дешава. Зато “шеста колона” у Русији – либерали, присталице западног начина развоја, светског капитализма, буржоаског система, тржишта, демократије и идеологије “људских права” – током 20 година Путинове владавине није очишћена, нити потиснута. Како је било раније, тако је и сада. И даље задржава своје главне позиције у структурама моћи. Јер, нити Путин, нити конзервативци нису поставили себи задатак да предложе алтернативни пројекат за будући развој. Сви смо кренули ка развоју глобалног друштва. Кина је (уз сав свој отпор и жељу да прилагоди глобализацију својим националним економским интересима), такође, била део овог процеса.

Те је тако испало да је многополарност била само наша жеља – они који не желе да иду у корак са глобалистима, представљени су као противници глобализације. И, нисмо расправљали о чињеници глобализације, већ само о брзини – сада или сутра. Конзервативци су једино желели да одгоде неизбежни тренутак, али су, ипак, у своја друштва пустили тржиште, дигитализацију, нове технологије, нове трендове у образовању и култури.

Глобализација је напала наше друштво и продрла у њега – имала је темељну подршку знатног дела (ако не и већине) у владајућим елитама, у руском и другим друштвима. Те смо се тако кретали различитим брзинама, али у истом смеру.
И, онда се одједном испоставило да тај модел, тај циљ, хоризонт према коме се човечанство кретало, није у стању да превазиђе проблем коронавируса.

То доводи до прве напомене: наше кретање се не може наставити у истом правцу, барем не у истом облику. То је питање принципа: ушли смо у кризу која потеса темеље, у еру катастрофе упоредиву са Првим и Другим светским ратом (барем ако се узме у обзир да су кризе попут слома берзе у Њујорку и Европи на крају довеле до Другог светског рата).

У ствари, ми смо у темељној кризи светског поретка – ако је после распада Совјетског савеза и било некако могуће задржати остатак система, напуштајући или изгубивши совјетски модел, данас је једини преостали геополитички пол, једина референтна тачка у свету  пропала. Последице тога би било тешко преценити.

Светски поредак се срушио. Или се већ срушио, или је на путу да се сруши: светски систем неће моћи да се врати у стање пре коронавируса. Питање није више колико ће се брзо догодити, јер се то уопште неће догодити. Пред нама је потпуно непредвидива будућност. Било је потпуно предвидива до последњег тренутка – сви су једино расправљало ко тога да ли сада или касније, сви су се расправљали о брзини, али не и о смеру. Човечанство је кренуло ка објектно-усмереној онтологији, једној светској влади, различитим брзинама – неки су се ослањали на став да их воде у кланицу (као у Русији), Кина је покушавала да се укључи у процес у складу са сопственим интересима, да јаше тигра, да проклизава између затворености и отворености (имала је о томе барем бољу перспективу) – али сви су се кретали у истом смеру. Сада смо дошли до тачке у којој је немогуће то наставити, дошло је до проблема, темељне кризе учинковитости управљања системима контроле…

Вирус се појавио у срцу глобализације – уз отворене границе, могућност путовања било где, уз светску економију потпуно зависну од делокализације (производња на једном месту, финансијски центар на другом, политичка управа на трећем, војна на четвртом…). Разбацане центре утицаја широм света и отворене границе, отворена друштава, суоченост са коронавирусом, учинила је неспособним да се носе са овим изазовом (са развојем вакцине или са заустављањем ширења вируса), да одреагују на епидемију.

Глобално ширење вируса брзо се претворило у fait accompli – нема вакцине, нема ефикасног деловања – сва су друштва почела да преживљавају најбоље што су могла, сва су се друштва затворила. Уверени смо да је ово привремено, да ће се све ускоро отворити – али, нема ничег вечнијег од нечег „привременог“. Не само код нас, него било где. Реакција народа, влада, административних система на коронавирус била је иста – затворити се. Да се не отварају још више, да се не окрећу транснационалним структурама (које би морале да доказују своју учинковитост у овим условима) … Напротив, сви и свуда, све је затворено: региони и државе су затворене, људи су били присиљени да остану у својим кућама, читаве земље су затворене, јавни центри су затворени – све је затворено. Ово је био једини ефикасан одговор на претњу од коронавируса. Либерализам и глобализам су створили најповољније услове за ширење глобалне заразе – а када је до тога дошло, нису имали одговора. Читав систем је неефикасан. То је суштински закључак.

И, шта даље? И, како ћемо да изађемо? Када излазимо из карантина? Али, најпре морамо да разумемо да је оно што се догодило бесповратно. Мит о последњем, једином полу – западној будућности, либерализму, људским правима, цивилном друштву, глобализацији, капитализму и његовој безусловној ефикасности – пропао је. Свега тога више нема.

Шта је следеће? Отворени космос – то је страшније. Ако је пао последњи пол, нико више неће ништа прихватати аутоматски. Сâма Кина је претрпела велику штету. Иако је све учинила боље него други, целокупна кинеска економија и систем, просперитет земље, били су засновани на ефикасном учешћу у глобализацији. Када је Трамп укинуо кинеску имовину и послове Америци, привремено је заустављена и Иницијатива појас и пут: Кина се суочила са изазовом који ће тешко пребродити. У сваком случају, нико неће прихватити кинески систем – барем не сада. Упркос коронавирусу и демонстрацији учинковите владе, Кина је просперитетна земља само због свог учешћа у глобалним процесима. Те тако то и није систем који се може прихватити као алтернатива. Међутим, Кину треба схватити озбиљно, с обзиром да се најбоље од свих суочила са епидемијом.

Сада је будућност отворена. Предвидљива и устаљена будућност била је утеловљена у западној економији и политици и у ширењу “шесте колоне” – западно оријентисаних елита које су контролисале кључне и виталне центре друштва, у економској сфери, чак и у Кини. Данас те снаге посрћу од џиновског ударца.

Оно што је било предвидиво, постало је непредвидиво, оно што је било загарантовано, сада је све само није загарантовано, а распад система захтева нове одговоре. Па, који су то одговори? Не бих да пребрзо закључујем. Разумети да нема повратка назад је толико утемељена идеја, да је о њој било важно размишљати све време током карантина, не идући даље. А, ако нема назад, шта је пред нама?

Други закључак показује јаку парализу воље: појавиће се теорије завере закључујући да су глобалисти ово намерно урадили, да више не могу да наставе модел управљања светом који су дуго практиковали и да су себи поставили задатак да смање њихово становништво, да успоставе непосредни надзор и дигиталну диктатуру, увођење микрочиповања, вакцинацију на глобалном нивоу и успостављање светске владе не у меком облику и у цивилном друштву, већ у тврдом облику: ако желите да живите, морате примити вакцину, а са њом вероватно и неки додатни контролни ген.

Отуда ужас, паника и парализа будућности. Будућност је опет одређена – само што неће бити постепеног кретања ка глобализацији, већ ће то бити оштро и окрутно, демократија ће дефинитивно бити укинута, успоставиће се глобална либерална сатанистичка диктатура, затвориће се цркве, „шеста колона“ контрола државе ће брзо прећи на тоталитарну владавину. Уместо псеудо-демократије, успоставиће се глобална тиранија дигиталног ропства и концентрационих логора, а карантини и изолација су били у ту сврху. Овакви осећаји су веома популарни у нашем друштву и широм света, а читав тренд се појавио из студија завере. Медији су почели да цензуришу те идеје и да их називају лажним вестима. Ове идеје подлежу строгој цензури, што људе само тера да буду уверенији да такав план постоји.

Међутим, имајте у виду: теорија светске завере, по мом мишљењу, има две основне мане. Прва је недостатак воље. Људи који ово примете нису спремни да кажу не, да се одупру, да предложе алтернативни пројекат, предложивши да, када се свет већ урушио, хајде да створимо нови. Они верују да је следећи корак у потпуности већ предодређен, да се не може учинити ништа друго, осим да се падне у очај и хистерично протестује у изолацији или да се покуша са бежањем од надзора.

Све ове реакције указују да људи нису спремни за будућност. Ако је систем заказао, у овом тренутку се указала прилика, отворио се прозор могућности; требало би и могли бисмо да унапредимо наш алтернативни план за будућност. Али, уместо тога чујемо „о чему то говорите, који алтернативни план? Све је унапред одређено!“ На тај начин убијамо и паралишемо своју вољу.
Ако мислимо да је глобални светски систем проклизао и распао се, морамо размишљати шта даље треба да урадимо – стваралачки, смислено и наравно, ризично (градња будућности је увек ризична). Али, то барем буди непокорност у нама. А, теорија завере да је све ово намерно, да нема вируса – то негирање залеђује сваки напор, било какву наду и било какву жељу да се учини нешто конструктивно, имајући у виду да се униполарни модел срушио са коронавирусом.

Још нешто: упућујем и напомену о “шестој колони”. “Шеста колона” је паразит. Либералне мреже утицаја у било којем друштву се не састоје само од убеђених либерала. Међу њима нема много фанатика који би глобализам пратили даље према сатанском тоталитаризму. Има присталица Ејн Ренд и сатанистичких либерала који истински мрзе рад, друштво, људе и социјалну правду, али њих је веома мало. Масе су једноставно веровале у ефикасност овог система и глобалних елита, биле су уверене да ће тај систем глатко радити и да ће бити усклађен са преовлађујућим обрасцем.

Сада, када је суочена са коронавирусом, већина светске елите је потпуно збуњена. Они су, заправо, разоружани тиме што су им пропали “симбол вере”, њихове размене, цене нафте, трендови, извори прихода. У шоку су, увелико. Они једноставно нису спремни за успостављање глобалне диктатуре антихриста, било субјективно или емотивно.

То не значи да од тога не постоји претња. У ствари, судећи по ономе што екстремни заговорници глобалног либерализма покушавају да нам кажу, антидемократски и потпуно цинични људи попут Бернарда Анри Левија, Џорџа Сороша, Марка Закербергера или Била Гејтса, изгледа да је таква претња врло вероватна.

У ствари, идеја да се тренутна ситуација искористи за успостављање дигиталног постлибералног концентрационог логора, којим управљају западне политичке и економске елите је релевантна, али гледајући како они то раде, гледајући тупост и укоченост њихових присталица и њихових глобалистичких секти, које су на челу многих држава, укључујући значајан део руске владајуће елите, може се само закључити да нико од њих није био унапред спреман за тренутну ситуацију. Ако покушају да искористе ситуацију за даље унапређење планова за шифрирање, вакцинисање и успостављање тираније, што се не може искључити, неће аутоматски и лако успети. На то морамо бити спремни, али најважније је, мислим, да морамо да поправимо најтемељније ставове о свему, имајући у виду низ догађаја током трајања епидемије коронавируса.  Светски систем који је постојао и чинио се вечним, распао се пре три месеца. Ако га упоредимо са Совејтским Савезом, живимо у последњем тренутку, последњој секунди његовог постојања.

Сада смо између краја 1990. и почетка 1991. године и неће бити повратка на претходно.

Не искључујем могућност да се и нешто још горе догоди, па и за то морамо да се припремимо, али шта нас спречава да искористимо ову ситуацију?

Све што се догађа, не догађа се сâмо од себе, те постоје многи ризици и опасности, али мислим да данас морамо да представимо нови светски програм, програм за нову људскост, нови економски, друштвени, политички, образовни систем, употпуњен новом културом и новом цивилизацијом. Пропаст глобалног поретка морамо схватити као шансу, као прилику. Није сигурно да ћемо моћи и да искористимо ову прилику, није сигурно да ћемо победити, није сигурно нити да ћемо моћи и да започнемо овај рат за будућност – али, у ситуацији смо да је могуће да на томе радимо неко време. Пружена прилика се може развијати на овај или онај начин, али карантин је, према мом мишљењу, требало искористи, пре свега, на усмеравање на слику будућности.

И у томе се морају удружити патриоте и присталице социјалне правде, десница, левица и сви противници глобалног, либералног светског система. Треба зауставити увреде и идеолошке разлике из прошлости, морамо створити седишта за пројекте алтернативне цивилизације, контакте са представницима других култура и народа, који су у прилично сличним ситуацијама. Данас нико нема мапу за будућност, а глобалистима је теже него икад да намећу своју вољу, без алтернативе и без препрека. Они чине горе него икад раније. Ако ми не радимо баш добро, владајућа елита ради још горе, јер је читав модел којим су идеолошки, а затим и економски, политички и друштвено искориштавали светске масе, достигао дно и распао се. Данас људи имају прилику да се побуне против униполарног глобалистичког система и ту шансу морају искористити.

Извор:
ГЕОПОЛИТИКА РУ