Дамоклов мач контрашерповања

Пише: Цвијетин Миливојевић

Уместо да се, из противуставног стања, у које се, инаџијски, сам уплео расписујући изборе у тренутку када је коронавирус већ увелико био у Србији, покуша извући на једини, законски могућ, начин (одлагањем избора за после лета и пандемије, уз свеполитички и општеграђански консензус), Врховник српски и целе Србије без Косова и Метохије посегнуо је за Дамокловим мачем од кога су, политички, неки пре њега већ „изгинули“.

А шта су улизице, иначе, значиле у новијој политичкој историји Србије и судбинама неких бивших овдашњих вождова, две дигресије.

Једна, да не будем лажно скроман, моја („Удворице“, текст у „Блицу“, 5-6.10.1996): „А кад садашњи председник Србије једном оде са власти, сасвим сам сигуран да ће ови полтрони (народ их, да не набрајамо оне вулгарне атриуте, зове и: улицице,увлакачи, удворице…) понудити своје услуге и Милошевићевом наследнику.“

Друга, из аутобиографије „Било је то овако“ (издавач „Вечерње новости“) проф. Мирјане Марковић која је, у поглављу „Никад више“, овако описала прве дане после 5. октобра 2000: „… почела сам да добијам оставке. Писане, и понеку усмену. Биле су нежне и глупе. … Дојучерашњи министри су се одједном опасно разболели, донедавни ректори и декани такође су одједном имали потребу да се посвете породици и деци која су имала 25 година, као да је до тада нису имали, директори које је нова власт сменила су намеравали да се стручно усавршавају, оду на село, женили синове и удавали кћерке, поправљали зубе, путовали на месец дана у иностранство и тако даље… била је то галерија недоличних изговора. Већина тих (писаних) оставки није имала очи довољно издржљиве да се сретну с мојим. Потрошиле су ту издржљивост док су ме својевремено гледали нудећи ми се за министре, посланике, директоре, дипломате… Тај стампедо је трајао месецима…“

А, онда је ишло ређање имена и презимена највећих полтрона (верујте ми на реч, све они који су најбескрупулозније и најгласније, све као бранећи брачни пар, вређали и дисквалификовали тадашњу опозицију) породице Милошевић из времена њихове моћи, који су, почев од 7. октобра 2000, почели да спуштају телефон Мири и Слоби или се разбежали као пацови са брода који је тонуо.

Књигу покојне професорке топло препоручујем и мом познанику АВ, да прекрати ово време ванредног стања и колективне изолације, баш зато што ми је Мира Марковић, овде, асоцијација и на нешто друго – на 24. децембар 1996. и најпознатији КОНТРАМИТИНГ у три деценије српског вишестраначја.

Пишем ово у тренутку када распојасана напредњачка већина у Народној скупштини (формално, фантомско „Удружење за заштиту младих путем друштвених мрежа“!), уместо да сабира у фронт за битку против актуелног „невидљивог непријатеља“, призива КОНТРАШЕРПОВАЊЕ, такозвани одговор на ОПОЗИЦИОНУ БУКУ, под језиво опасним јуришничким позивом „Против оних који су навијали за корону против Србије“!

Био сам млад извештач, ономад слободне, „Борбе“ са деветомартовских демонстрација 1991, када је ондашњи министар индустрије у Ес-пе-есовој влади Душан Матковић, са Милошевићевог КОНТРАМИТИНГА на Ушћу, позвао родитеље да крену на сопствену децу која су митинговала на Теразијама. Родитељи га, тада, на срећу нису послушали.

Са искуством тих догађаја из 1991, у најави контрамитинга које су две странке, Слобина и Мирина, организовале 24. децембра 1996, писао сам у дневном листу „Демократија“ (22.12.1996): „Тамо где се спајају две реке суочиће се, можда већ у уторак (надајмо се, само очи у очи) две Србије. Она што је пре седам година била на Газиместану и на Ушћу, па пре пет година опет на Ушћу и која још верује оном који тврди: „да је ујединио Србију; да је сачувао мир и слободу српском народу; да неће дозволити туђину да управља Србијом; да једино он ову земљу може повести у 21. век“… Насупрот њој је иста она, мало проређена, Србија са Теразија ’91, политички шаролика, са само једном везивном тачком – захтевом за променама. Та Србија сумња: да је бенигни тумор косовски одавно прешао у малигну фазу; да више од милион Срба не само да није сачувало слободу и мир, већ је изгубило и голи живот и земљу са оне стране Дрине, а овамо добило бескућништво, апатридство, углавном понижење; да је председник Србије више од две године „не конструктивни и одлучни фактор мира на Балкану“, већ обичан, па још и уцењени вазал; да ова земља, под овом и оваквом влашћу, од 21. века може очекивати само нове тензије, продубљивање сиромаштва и демо-диктатуру…“

Али, како је то, 1996, изгледало на КОНТРАМИТИНГУ, ево још мало, из прве руке, виђења директорке Југословенске левице (ЈУЛ), чији је портпарол, у то доба, био данашњи министар одбране: „Руководства обе партије почела су да се скупљају већ у 12 у просторијама хотела „Москва“. Код нас су дошли да се поздравимо, видимо и поделимо одлучност да победимо неправду и издају, Небојша Човић, који је тада био председник Скупштине града Београда и Бранислав Ивковић, који је био председник Градског одбора СПС-а. Памтим њихова срећна и одлучна лица. Отишли су на улицу. Тамо су већ били Александар Вулин и Жељко Митровић, чланови руководства ЈУЛ-а. И већ су се сукобили са демонстрантима. Вулин се вратио мало окрвављен. Наш млади побуњеник против империјалног ропства…“

Иако је било речи о бруталној демонстрацији силе, јер је контрамитинг заказан на истом месту на које су се, већ месец и по, сваког дана, сливале реке студената и осталих грађана који су протестовали против изборне крађе на локалним изборима – то није сметало тадашњем премијеру Мирку Марјановићу да закључи како су присталице опозиције „квислинзи који ће они сносити одговорност ако на улицама Београда дође до сукоба“. Јавна (медијска) кућа РТС је, са лица места, из целе Србије „извештавала“ о припремама „слободараца“ који крећу за Београд, на тај, „За Србију“ – „митинг за заштиту мира, слободе, достојанства, самосталности и независности наше земље, митинг подршке политици председника Слободана Милошевића, подршке идеалима мира, слободе, независности“, све са поруком да „Србијом никада не управља туђинска рука“!

На оно контрамитингашко „ Слобо, ми те волимо“ и Милошевићев одазив љубави „Волим и ја вас!“, као одговор – већ за дочек нове 1997, стотине хиљада Београђана је било на улицама, а једна од главних порука постала је: „Бука је у моди!“

Нама који памтимо 1989. у Румунији (сећам се, директан ТВ пренос тамошње револуције гледао сам у просторијама „Политике“, у којој сам тада радио), прва асоцијација на КОТРАМИТИНГ је онај, далеко било, Чаушескуов који је означио и крај румунског самодршца. Све се исподогађало у само девет дана: од 16. децембра када су отпочеле прве демонстрације против Кондукатора (вође) у Темишвару до монструозне пресуде „Преког суда“ и сурове егзекуције брачног пара Чаушеску, на Божић, 25. децембра.

За Кондукатора се тврдило да је живео у неком свом паралелном свету, имагинарујуму који је пласирала његова државна телевизија, а који није имао везе са стварним тешким животом Румуна. Само месец дана пре пада, Чаушеску је, скоро акламативно, реизабран за шефа тамошње комунистичке партие. Контрамитинг у Букурешту 21. децембра започео је аплаузима, настављен звиждуцима, а окончан хаосом и прекидом „лајв“ преноса „митинга подршке“.

Од прошлога пролећа, баш у ово време, на протестне скупове овдашње опозиције (ко се још сећа „Боркове крваве кошуље“ из новембра 2018) Ес-ен-ес је, кроз парадржавну кампању „Будућност Србије“, водио апсолутну КОНТРАКАМПАЊУ, уз непристојно копирање свих акција опозиције, све покушаваући да тако наткрили и заклони опорбене активности, и онемогући народ да види шта опозиција, заправо, захтева. Подсећања ради, на, наводно поуздану, „дојаву“ да би посланици опозиције могли да уђу у здање Народне скупштине и тамо се забарикадирају, напредни посланици и одборници широм Србије су, једног поподнева, скоро синхронизовано ушли у просторије многих локалних скупштина како би исказали „протест и неслагање са оним што ради опозиција“, најављујући и штрајк глађу! Све то, као озбиљно упозорење опозиционим заступницима да им случајно „не падне на памет“ да упадну у свој парламент. А чак је и онај бивши портарол ЈУЛ-а, овај пут у роли министра одбране у влади Врховникове Билдеберг Тајнице, најавио саможртвовање и „томиславовање“, тј. самоизгладњивање против опозиције!? Важно је напоменути да су напредњачка контракампања и контрамитинзи, све под фирмом државне кампање, отпочели управо оног момента када су се омасовили протести „Један од пет милиона“.

Да ће, из себичних и инаџијских разлога, брзински започета, па из разлога више силе, прекинута изборна кампања, бити само наставак дисквалификације и дискредитације, пре свега, „Бојкот опозиције“, дало се наслутити и из непристојно наденутог имена Врховниковој листи – „АВ – за нашу децу“. Догађаји који су уследили само су је делимично кориговали, па је кампања, од дана увођења ванредног стања, уместо у правцу стварања култа „Оца све наше деце“, преусмерена у изградњу култа „Најдражег сина и унука нације“ (о чему сам писао у тексту „Около дођох, вођо, потоком топовском рову“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Заседање парламента сазвано ради потврђивања противуставног (уз заобилажење парламента) увођења ванредног стања одлуког тројца из највишег руководства „Детета које је порасло, осамосталило се“ (цитат: Његова екс Екселенција), дакле, Ес-ен-еса, елем, Врховника, Врховникове Билдеберг Тајнице и Наше Маје, доказ је да ће Врховништво, чак и у погледу одржавања избора, наставити да крши Устав. Јер, нити ће избори бити одржани најкасније до 3. јуна, како би морало да буде по Уставу, нити је, за њихово евентуално одлагање на јесен, помоћу неког лекс специјалиса, затражен оштедруштвени, општеполитички и општеграђански консезус.

А зашто Дамоклов мач? Па, и онај дворјанин цара Дионизија је био обичан хвалисавац и завидник, али и полтрон који је користио сваку шансу да би похвалио велику срећу и моћ свога цара. Баш као што то чине и ови око нашег Врховника који би да замене место са Незамењивим. Заборављајући да је свака власт, а поготово она која настаје и опстаје ушанчена у ровова према добром делу свог народа, несигурна и да јој виси онај „оштри мач обешен о једну једину коњску длаку“. А ту танку нит, не речи ли Дионизије, свакога трена немо мође да пререже: „неко од мојих саветника који се осилио“, „неко од оних који завиди“ или, можда, „ја сам, ако бих учинио нешто несмотрено“.

Одговарајући на опозициону „Буку против диктатуре“, Врховник се, наоружавањем паранавијачких и страначких „трупа“, за сада, пиротехником и моћним озвучењем, официјелно представио (а најбучнији вучићоди то, до запете, верно пренели плебсу) као вођа „пристојне Србије“ и командант КОНТРАПРОТЕСТА.

А све је могло да прође без икаквих проблема само да је, уместо самоподилажења, збрзавања 4. марта и извођења 140 хиљада своих симпатизера да чопоративно дају потписе „За нашу децу“, прихватио захтев здравог разума,. Јер, да је одиста желео да „Бојкот опозицију“ изведе на изборе, он би то поодавно урадио тако што би дозволио, како-тако, нормалне изборне услове. И, врло вероватно, опет имао шансу да победи, али и да се легитимише као демократа, макар у покушају.

Извор:
НСПМ