Корона и случај доктора Семелвајса

Аутор: Тодор Вулић

Попут многих грађана Србије, нашавши се ових дана у кућном притвору, сетио сам се једне књиге прочитане пре двадесетак година; књиге коју је написао „шугави пас“ француске књижевности, Луј-Фердинан Селин, о „шугавом псу“ медицинских наука, Игнацу Филипу Семелвајсу. И сам медицинар, Селин је за тему своје докторске дисертације узео баш Семелвајса, а биографске податке које је о њему прикупио за потребе дисертације, искористио је касније и за своје књижевно штиво под називом Семелвајс (1818-1865). Селин тада није ни слутио, да пишући ту књигу, исписује и многе странице сопствене биографије.

Елем, половином деветнаестог века у Европи је владала једна здравствена пошаст, позната као продиљска грозница. Била је она тад по Селиновим речима: „Страшно Божанство! Мрско, али толико уобичајено… деловало је да се она уклапа у ред катастрофа космичких, неизбежних. Побожни и презира достојни лекари, сви су они већ огуглали на то. Гледали су на њу… као неку врсту данка у патњи којим су жене из народа често плаћале улазницу за материнство… Сви су они, пре или после, повили главу при наиласку породиљске пошасти. Лицемерно, у сенци равнодушности, склопили су споразум са Смрћу… Тада су наименоване неке комисије. (Данас се те комисије називају Кризни штабови – примедба аутора). Оне су увек окупљале одгговорне научнике. Више је него лако те узастопне комисије, без краја, извгнути подсмеху (Селин, 1999: 27). А какав је био учинак предложених мера једне од тих комисија састављене од најцењенијих стручњака, а формиране 1842. ради сузбијању те породиљске пошасти? Исход је био поражавајући. У бечком породилишту доктора Клина на крају те године смртност породиља је достигла застрашујућа 33 смртна исхода  на 100 порођаја. Али то је био тек почетак. „Опет у Бечу, маја 1846. када су статистике показале 96 процената смртности код [већ споменутог доктора] Клина, хитно је била сазвана [још] једна Царска комисија. Да ли су и они били толике незналице, а поготово толико неделотворни као и лекови које су предлагали? Никако. Али нису имали дара у себи, недостајало је још много да би размрсили чворове патологије, пре него што ће Пастер своју просветљеност посудити осредњима“ (Селин, 1999: 27). И баш у то Клиново породилиште, на препоруку доктора Шкоде, (ментора његове докторске дисертације), примљен је у својству асистента Игнац Филип Семелвајс, син будимпештанског бакалина. Ужаснут затеченим стањем и огуглалошћу колега на патње пацијенткиња, он преосетљиво започиње своју донкихотовску тучу са ветрењачама.

У најкраћем (прескачући мноштво трагичних тренутака те његове борбе за пацијенте), прича тече овако: „У том тренутку, све је око њега противречно, без међусобне повезаности. [Он] истражује по извештајима Царске комисије; ниједан од понуђених лекова које она наводи и са чијом се применом покушало у пракси, не даје резултате. Чак ни наговештај неке наде“ (Селин, 1999: 28). И поред тога Семелвајс уочава полазну тачку за изналажење узрока те медицинске катастрофе. Наиме, бечко породилиште је у то време имало два одељења, поред Клиновог и одељење доктора Барча. Семелвајса шокира податак да је на том другом одељењу истог породилишта смртност пацијентиња била минимална. Та чињеница постаје камен међаш –  „тачку из које је кренуо његов дух према открићу. Више се умире код Клина него код Барча…[При том он уклања] грешке и лажи што стављају копрену преко истине, редом, једну по једну, одбацујући их далеко као увело лишће које је гушило цвет за којим он трага“ (Селин, 1999: 28). Како на ово запажање да се више умире код Клина него код Барча… реагују његове колеге лекари: злобно, суревњиво, окрутно… и они знају да се код Барча умире мање – па шта? Семелвајс сад трага за разликама у третману породиља на једном и другом одељењу, а разлика је само једна. Код Клина порођаје изводе студенти медицине у оквиру практичне обуке, а код Барча бабице-ученице? Да ли је могуће да је то узрок застрашујуће смртности на Клиновом одељењу? „Семелвајс је одмах зграбио прилику… и прелази на доношење практичних закључака. Бабице које су стажирале код Барча, размењене су за Клинове студенте. Смрт је у стопу пратила ове студенте; статистички показатељи код Барча постају забрињавајући, и Барч, избезумљен, враћа студенте одакле су дошли. Семелвајс сада зна… да су студенти ти који играју превасходну улогу у тој несрећи. То је већ много… Чак и Клин, који почиње да се брине због револуционарних потреса које његов асистент жели да изазове у његовом уклетом феуду, Клин, чија је делатност у области породиљства на трагичном гласу у читавој Аустрији, покушава тада да објасни да породиљску грозницу шире студенти странци. Сходно жељи лекара-управника наложено је да се [они] протерају, па је, са одлском странаца, број студената са четрдест два сведен на двадест… и ето како се истраживачка кола климају у хаосу, заглибљена задуго “ (Селин, 1999: 29).

Ипак, и поред протеривања студената-странаца све остаје мање више исто. Стога Семелвајс не жели ту да стане. „Његов занос нема прелива. Због недовољног обраћања пажње на форму [у опхођењу са професором] оптужују га за нетрпељивост [и] непоштовање Клина… Неки налазе да је његова гордост неподношљива; изјавиће како он игра на јаје Кристифора Колумба“… У своме жару према истраживању… он непрекидно иде и понавља свима, било да хоће или неће да га слушају: Узроци везани за космос, за земљу, за хигрометрију, који се често наводе поводом породиљске грознице не могу бити ваљани зато што се више умире код Клина него код Барча, више у болници него у граду, при чему су космички, земаљски и који год хоћете услови сасвим исти… Узрочник за којим ја трагам налази се у нашој клиници и нигде другде“ (Селин, 1999: 29-30). Али о ком је то узрочнику реч? Ко је убица породиља? У овој тачки се сад сусрећу медицинска и детективска струка, Семелвајс и Шерлок Холмс, Луј-Фердинан Селин и Артур Конан Дојл. Селинов јунак почиње да „уходи“ студенте; прати их из породилишта у салу за аутопсију где они сецирају тела преминулих породиља, па опет назад до породилиште у које они улазе неопраних руку. И тада Семелвајс, у тренутку просветљења, спознаје шта убија породиље. (Читалац мора имати у виду да тадашња медицина није ништа знала о патогеним микроорганизмима, чак ни да они постоје. Пастер ће се на сцени медицинског позоришта појавити после Семелвајсове смрти). Стога он извлачи закључак да студенти у додиру са лешевима и на тај начин зараженим рукама, преносе на породиље „неке течности“ или „отрове“ изазивајући њихову смрт.

Тада он долази на замисао „да спроведе прање руку свих студената пре него што приђу трудницама… [Наравно, његове колеге постављају] питање – чему таква мера, она се ни по чему није уклапала у дух науке тога времена… Било како било, [не консултујући се претходно са Клином] дао је да се поставе умиваоници крај свих врата на клиници и наложио студентима да брижљиво ОПЕРУ РУКЕ пре него што започну било какво испитивање или захват на некој породиљи“ (Селин, 1999: 31). И чудо се дешава. Смртност породиља на Клиновом одељењу пада на ниво чак нешто нижи него на Барчовом одељењу. Коначно, „свет је спасен“. Узвикнимо попут Архимеда (када је го истрчао из купатила на улицу), ЕУРЕКА. (Колумбово) јаје је поново постављено на свој врх и остаје у вертикалној позицији. Браво за Семелвајса.

Ипак, чекајте мало… зар заиста верујете да је наука, а поготово медицинска наука у 19. веку тако функционисала? Зар заиста мислите да наука данас тако функционише? У великој сте заблуди, поштовани. Овим Семелвајсовим успехом у борби за пацијенте, завршен је тек први чин те медицинске драме. У другом чину, научни естаблишмент (или научна империја) узвраћа ударац. Сад на сцену ступа Клин и тражи од Семелвајса објашњење за то умивање које му се чини смешним. Семелвајс није кадар да му прижи никакву задовољавајућу теорију и бива као кофер избачен са клинике на улицу. Какве побогу везе има прање руку са смрћу девет од десет пацијената подвргнутих хируршким интервенцијама и какве везе има прање руку са смрћу породиља од породиљске грознице? Зар то није ординарна глупост једног одвратног и  арогантног занесењака? У медицинским круговима прокажен, исмејан, обезвређен, он практично остаје без средстава за живот. „У два павиљона, грозница, на кратко сузбијена, [поново] царује… некажњено убија, како јој на памет падне, по својој вољи, онде где хоће и када хоће… у Бечу… 28 процената новембар, 40 процената јануар… коло се шири око целог света. Смрт коло води… у Паризу код Дибоа… 18 процената… 26 процената код Шулда у Берлину… код Симсона 22 процента… у Торину на 100 породиља 32 смртна исхода“ (Селин, 32). На другом месту Селин додаје: „Разум је само једна мајушна снага у свету, пошто ће бити потребно читавих чедрдесет година да би најбољи [медицински] духови прихватили и напокон почели да примењују Семелвајсово откриће“ (Селин, 1999: 40). Те четири деценије су деценије продуженог умирања хиљада и хиљада пацијентата јер се водећи медицински ауторитети тога времена нису дали натерати да пре уласка у хируршку салу или породилиште ОПЕРУ РУКЕ. То су четири деценије у којима је медицинска струка, која би (бар по дефиницији)требала да лечи, убијала своје пацијенте. (Међу нама буди речено, убијала их је и пре тога, а убија их и данас. Убила је и америчког председника Џејмса Гарфилда 1881, покушавајући да га спасе од последица рањавања у атентату. И он је умро од сепсе изазване лекарском употребом недезинфикованих хируршких инструмената). „Вазда ће владати чуђење како то да људи тако меродавни, тако стручни, могу да у оквиру сопствене науке, остану толико слепи, толико глупи. Ти велики званичници нису били само слепи, нажалост. Били су исто време бучни и лажљиви, а затим и изнад свега, неразборити и зли. Зли према Семелвајсу, коме та невероватна искушења подривају здравље. Убудуће му више неће бити могуће да се појави у болници а да не буде обасут увредама, како од стране болесника, тако од стране студената и болничара. Никада људска савест није пала ниже него у току тих месеци године 1849. ношена мржњом према Семелвајсу“ (Селин, 1999: 42).

У овој причи прескочићемо добар део другог и трећег чина Семелвајсове личне трагедије, и рећи још само пар речи о њеном епилогу. Потпуно душевно сломљен он неколико дана пре свог животног краја зарива хируршки скалпел у један заражени леш и тим истим скалпелом дубоко засеца сопствено месо заразувши се на смрт. Завршава у душевној болници где после извесног времена умире од заразе коју је претходним суманутим чином унео у себе.  На трагичан начин, он је и своје самоубиство ставио у функцију доказа о исправности сопственог открића. Шопенхауер, тај „шугави пас“ филозофије,  је некако у то време тврдио: „Што неко више припада потомству – другим речима, човечанству уопште – све је више туђ своме времену“. Семелвајс се данас сматра „пиониром антисептичке процедуре“ и „оцем контроле инфекција“. У научној терминологији „Семелвајсов рефлекс“ подразумева појаву неаргументованог одбацивања нових доказа или знања само зато што су контрадикторни већ устаљеним научним нормама и парадигмама. Данас, медицински факултет у његовој родној Будимпешти, носи назив „Семелвајс“. Не знам како ви, али ја просто обожавам те „шугаве псе“ без обзира којој научној или уметничкој дисциплини припадали.

*    *    *

Можда ће се неко запитати – какве везе има корона (из наслова) са случајем доктора Семелвајса. Уместо мене препустићу да на ово питање одговори цар-филозоф из другог века нове ере, Марко Аурелије: „Увек треба мислити на то да су се све ове ствари које се сада дешавају, дешавале и раније и да ће се оне и убудуће дешавати. Треба подједнако имати пред очима и целе драме и поједине сцене… све су те сцене биле исте, само су глумци били други“. Овога пута смо сви ми Семелвајсове породиље. Као што су оне средином деветнаестога века биле за медицину и тадашње власти само статистика, тако су оболели и умрли од ковида 19 данас, за исте, опет, само статистика. Зар прање руку није обавезна мера превенције у борби против короне. Зар немате утисак да смо и ми данас у „уклетом феуду“ доктора Клина… Има ли тренутно међу медицинским научницима нових Семелвајса. Наравно да има, само су они и сад као и тад у огромној мањини. (Говорим о научницима; не говорим о лекарима и осталом медицинском особљу). Много је више оних попут Клина и иних из разноразних „царских“ комисија. О њима ће једнога дана с одватношћу писати неки нови књижевни „шугави пси“.

Завршимо ову приповест реченицама из надахнутог чланка Ане Капор која у свом Дневнику карантина између осталог пише: „Зато је потребно добро прати плочнике. Не, улице је потребно прати из психолошких разлога, да нас не би било страх да излазимо. Али сигурније је не излазити, осим ако није баш неопходно. Треба да излазимо, ради имунитета, али је боље да у исто време будемо код куће. Следећа недеља је кључна, од ње све зависи. Следеће три недеље су кључне, од нас све зависи. Деца не преносе вирус али га у ствари и преносе… Вирус ће ускоро нестати природним путем. Очекујемо нов налет вируса у септембру. Најгоре је прошло. Најгоре нас тек чека. Шта вам није јасно“?

Извор:
АРХЕОФУТУРА