Свети владика Николај: Недеља трећа по Васкрсу

НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ВАСКРСУ

Јеванђеље о чуду у Витезди

Јован 5, 1-15. Зач. 14.

Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима – ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа.

Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божјем – ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.

Својство је разумна човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.

Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.

Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчије од учињеног греха. Но то је само обмана – о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна сила Духа Светог животворног.

Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе, умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.

Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу.Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: „слава Богу за све!“ Свето писмо и историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека, који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.

У оно време изиђе Исус у Јерусалим. Има пак у Јерусалиму Овчија бања, која се зове јеврејски Витезда, са пет покривених тремова. Пре тога Господ се налазио у Галилеји, одакле је дошао у Јерусалим за празник. Тешко је рећи, какав је то празник био, да ли Пасхе или Педесетнице или Пурима, но то и није важно знати; јер да је важно, сам би јеванђелист то опредељеније рекао. Овчија бања, или Витезда, (Витезда. Ова реч не налази се нигде у Старом завету. Кад јеванђелист каже, да је то јеврејска реч, он свакако мисли на онај јеврејски, како је у његово време говорено, тј. на арамејски. Овчија врата спомињу се код Неемије 3, 1, 32; 12, 39.) звала се тим именом због Овчијих врата у близини, кроз која су прогоњене овце, одређене за жртву; а и због тога, што су у тој бањи жртвене овце претходно купане. Та бања и дан данас постоји у Јерусалиму, већим делом порушена и више неупотребљива. Но у време јеванђелиста ова је бања била још у употреби; због тога јеванђелист и говори у садашњем времену: има у Јерусалиму Овчија бања. Пет покривених тремова око бање служили су за смештај многобројних болесника, који су у тој бањи тражили себи лека, што се види из следећих речи:

У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се заљуља вода. Јер анђео Господњи силазаше сваке године (У неким пронађеним преписима Јеванђеља место сваке године стоји у одређено време или: с времена на време): у бању и мућаше воду, и који најпре улажаше пошто се узмути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему. Мноштво болесника са свих страна, од свих болести, сабирало се на ово чудновато место, да нађу себи лека, узалуд траженог од људи и од природе по другим местима. Да ова вода није лечила сама собом, својим природним својствима, својим сложајем минералних раствора, него посредством небесне силе, јасно је из тога, што је с времена на време постајала лековита, то јест само онда када би по Промислу Божјем ангел силазио на њу и стављао је у покрет. Како чудна и драматична сцена! Замислите пет тремова препуних највећих очајника и страдалника из целог једног народа! Замислите пет стоваришта људскога бола и јада, суза и гноја! Наоколо град препун људских бића, што вребају сласти, што грабе богатство, што се боре за част и власт, што праве комедију и са својим телом и са својом душом; а овде предсмртна агонија, лагано и болно умирање, и – једна једина тачка, куда су све очи упрте – вода; једно једино ишчекивање – ангела; једна једина жеља – здравље. Нашто вам здравље? да их упитате. Да ли ради оне опште комедије тела и душе, која се одиграва около вас? Но није ли и без вас довољан број оних, који ту комедију играју? Или ради службе Богу? Но не служи ли Богу врло добро и онај, ко са стрпљењем и надом у Бога страда? Или желите здравље тек ради здравља, живот тек ради живота? Но оно што је средство не може бити циљ. Кад вас је Бог послао у овај живот, послао вас је ради неког циља; кад вам даје здравље, даје вам га опет ради неког циља. Није ли човек на војсци на земљи? а дани његови нису ли дани надничарски? говори праведни Јов (7, 1). Ако је на војсци, онда је ту ради вежбања, борбе и победе; ако су му дани надничарски, онда га чека плата на смирају његових дана. Но живот ради живота – и то земаљски живот ради земаљског живота! – и здравље ради здравља – то значи бесциљан живот и бесциљно здравље. Живот и здравље пак ради комедије греха – није ли то оштар нож под грлом? Пет тремова препуњених животним инвалидима – о, какво чудно вежбалиште у стрпљењу и нади у Бога! О, каква чудна и жива слика, какво чудно и опипљиво предсказање онога стања, у коме се ускоро могу наћи и сви они, који у граду около бање расипају свој живот и своје здравље – и то нашто? На куповину греха, на гомилање греха!

Али ако су пет тремова у бањи Витезди давно давним порушени, не мислите, да је историја јада и беде људске, која је под њима лежала згомилана, свршена за увек. Никако не мислите, да је ова историја далеко од вас и да нема ничега заједничког са вашим животом. Није ли и у ваших пет чула, као у пет тремова, згомилано цело стовариште бола и јада, суза и гноја, греха и безакоња, болесних мисли, слепих жеља и страсти, хромих покушаја, и сухих надања? О, Витездо, Витездо, како си универзална! У теби је некада ангел Божји вршио службу пастира и спасавао једну по једну изгубљену овцу, све док није дошао свеопшти Пастир ангела и људи. Ћутљиви ангел, слуга Створитеља свога, служио се водом у теби, да измије од греховне заразе оболелу овцу, а кад је Пастир Добри створитељско Слово Божје у телу и на делу – сишао у тебе, Он је својом створитељском речју одгонио заразу греха, и тиме тебе упразнио. Пастир Добри! Зато си ти пророчки и названа Овчија бања. И овце глас његов слушају, и иду за њим, јер познају глас његов (Јов. 10, 34), глас Пастира Доброг.

А онде бијаше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Када виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесни: да, Господе; али човека немам, да ме спусти у бању кад се узмути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Видовити Господ провиђао је унапред и надалеко, где Му шта треба чинити. Он се није случајно, на пример, навезао на море и прешао у Гадаринске пределе – мада је то Његовим сапутницима могло тако изгледати, него је Он духом Својим провиђао и видео, да се у тим пределима налазе два бесомучника, које је Он требао исцелити. Нити је се Он случајно нашао пред капијом града Наина баш онда када су износили мртва сина удовице, него је Он опет провиђао и знао, да Га на том месту и у то време чека велико дело. Исто тако није се Он случајно обрео у Јерусалиму о овоме празнику, ма какав тај празник био, нити је случајно и из радозналости свратио у ову кућу бола, у Овчију бању, него се све то десило с Његовим предзнањем и провиђањем унапред и у даљину простора и времена. Очигледно је, да Он није ни дошао у Јерусалим због празника, како се то чинило Његовим сапутницима, него је дошао управо због овога болесника и због дела, које је Он имао да сврши на њему.

Изузетан болесник, страшан болесник! Болест од тридесет и осам дана учини се људима бесконачном, а како ли тек болест од тридесет и осам година! Дужина времена зависи од нашег стања и расположења. Часови среће су крилати, часови муке без крила, а често и без ногу. Узетоме човеку и време изгледа узето; изгледа му, да је и време непомично као и он сам. Ако ово време од тридесет и осам година боловања у најмању руку утростручите, добићете приближно праву дужину тога времена за човека здрава, покретна, запослена, радосна. Једно цело столеће времена здравих људи провео је, дакле, тај узети лежећи на својој постељи и гурајући време пред собом место да њега гура време. Какво херојско стрпљење код тога човека! Какви надчовечански напори, да се докотура до бање у часу када ангел Божји усколеба воду! Каква несаломљива нада на оздрављење, и то из дана у дан, из године у годину, да – из деценије у деценију! Мада је овај болесник толико страдао због сопственог греха, ипак човек не може а да му се не диви; и мислећи о њему човек не може а да не помисли на многе бледе карактере људи и жена, младића и девојака наших дана, који под теретом несравњено мање и мало трајније муке дижу руку на свој живот, одлазећи у онај свет као убице самих себе.

Хоћеш ли да будеш здрав! упита га једини пријатељ, који се икад наднео над његову постељу за тридесет и осам година. Да, Господе,али човека немам! Слепи имају вође, хроми имају сроднике, сухи имају пријатеље, а ја немам нигде никога у овом пространом свету, ко би се смиловао и принео ме к води онда када вода тренутно бива лековита. Док ја догамижем до воде, дотле већ други бива спуштен у воду и исцељен, и ја с муком понављам исти напор док догамижем натраг до своје постеље. И тако, ево, тридесет и осам година! човека немам, а слугу не могу да платим. Зар код толиких људи у Јерусалиму, беспослених, богатих, моћних, да нема баш ни једног јединог човека, који би ти пружио руку помоћи ради душе своје, или који би бар послао слугу свога да ти помогне? Ниједног јединог! Зар је потребно било, да доће Човек чак из Галилеје, пешачећи три дана заморнога хода, док се толики беспослен свет у Светоме Граду шета даноноћно само на неколико метара од твоје постеље? Има, Господе, има много шетача у близини мојој, али човека нема. Па толики свештеници! Гле, храм је одмах преко улице! Тамо безбројни свештеници читају Закон Божји и уче народ милосрђу – па зар ни један да дође или да упути некога к теби у помоћ? Има, Господе, има много свештеника тамо у храму, али човека нема. Има много и Јевреја, хиљаде и хиљаде њих, који се о празнику слежу у Јерусалим. Но њима није стало до једног жалосног и ћутљивог страдалника, њима је стало до суботе. Хиљаде и хиљаде њих долазе, да се само поклоне суботи, као што су се преци њихови поклањали златном телету у пустињи. Хиљаде и хиљаде Јевреја, али -човека нема.

Ево једног човека – једног јединог! Ево Господа, болећивијег од сродника, милостивијег од пријатеља, услужнијег од слуге. Он није ни предузео овај дуги и заморни пут из Галилеје у Јерусалим ради суботе и празника но ради овог страдалника. Он је дошао још да делом, а не само речју, изобличи страшно немилосрће једног отупелог рода. Дошао је Човек ради човека.

Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. Од тога часа, вероватно заувек, ангел Божји престао је силазити у Овчију бању и мутити воду; јер, гле, појавио се Месија, старешина ангела, који сам непосредно лечи. Док су људи били под законом, слуге закона, дотле је Господ преко слугу слао помоћ слугама. А када је дошла благодат, и заменила закон, тада се сам Господ приближио људима, као отац синовима, и сам из Своје руке непосредно пружао им дарове. Може се неко запитати: зашто Господ није поставио овом болеснику уобичајено питање: верујеш ли? Зашто од њега није тражио веру, као од многих других? Но зар није вера тога страдалника и сувише очигледна? Тридесет и осам година он је стрпљиво лежао на том једном месту с вером у помоћ с неба? Но не само да је он веровао у чудесно дејство Божјег ангела; он је веровао донекле и у Господа Исуса, иначе Га не би ословио Господом. Да, Господе, хоћу да оздравим, али човека немам. Уосталом треба се сетити, да је Господ исцелио многобројне сумашедше и глувонеме, од којих није могао ни тражити веру, исцелио их је из чистог милосрћа. И у овом случају у Витезди, дакле, Господ се руководио с једне стране чистим милосрђем према једном дугогодишњем страдалнику, који је тако много страдао у једној немилосрдној средини; с друге стране он се руководио намером, да тим делом Свога милосрћа изобличи немилосрђе не само грађана јерусалимских него немилосрђе свих људи свију времена, који гледају свога ближњега у мукама и неће ниједним прстом да крену да му помогну. Најзад, Господ је намерно исцелио овога болесника у суботу – премда је то исто могао учинити и у петак, само да је хтео да би изобличио јеврејско идолопоклонство дану суботноме, и показао, да је човек претежнији од суботе, и да је милосрђе претежније од свих законских формалности. И ово дело Христово има ону јединствену одлику Божјег метода, на име, да се једним махом постигне много циљева.

А тај дан беше субота. И говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити. О, да ситних душа! О, да затупелих срца! Место да се радују, што се један пузећи црв усправио и опет постао човек, место да му честитају оздрављење, место да узбуне цео град и свичу га на прослављање живога и човекољубивога Бога – место свега тога они се срде на човека, што је узео на раме своју худу постељу и пошао дома! И да се мртвац у суботу дигао из гроба на њихове очи, они се не би задивили његовом васкрсењу него би га укорели речима: што си прашљив у суботу?

А он им одговори: који ме исцели он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи?Погледајте још један доказ крајње затупљености Јевреја и њиховог суботарског гатарства! Исцељени човек прво помиње своје исцељење, као главну ствар, па онда ношење постеље, као споредну, док Јевреји сасвим и не обраћају пажњу на његово исцељење, на његов живот. Природно је било, после његовог одговора, да га упитају: Ко је тај човек, који те исцели? Али не; они питају само за оно друго, за оно споредно и узгредно: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Видите ли, како се изродио род изабрани? Видите ли, какав је коров узрастао на њиви, која је некада рађала: Мојсеје, Исаије и Давиде? Видите ли, како се негда узвишена побожност људи израиљских изродила у једну суботарску шпијунажу? И како се свештеничка служба Богу живоме изврнула била у једно полицијско стражарење око кипа богиње Суботе?

А исцељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, пошто мноштво народа беше на оном месту. Исцељени болесник погледао је с постеље своје у очи Господу; осетио је Његов животворни дах; познао Његову чудотворну моћ; шта више: назвао Га је Господом – али при свем том он није знао рећи ни име свога Исцелитеља нити место одакле је. А Господ, свршивши Своје дело, одмах се удаљи од мноштва народа, и остави да се догађаји даље развијају сами од себе. Он је Сејач, који сеје добро семе, и оставља да семе расте и временом доноси плод сходно земљишту, на које је пало. Учинивши добро дело, дело божанско и по моћи и по милосрђу, Он се удаљава од људи, да Га људи не би славили, као што је мало доцније и рекао: ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41). Он се удаљава од људи, да Му опет други људи не би завидели, као што је то често бивало. Он се, најзад, удаљава од људи и ради примера свима нама, који се хришћанима називамо. Добро дело је онда савршено, када се чини из чистог човекољубља, ради славе Божје. Сваки онај ко хоће да чини добра дела, нека их не чини ради сујетне славе и хвале људске. Јер ко своје добро дело намерно изнесе на пазар, личиће на човека, који би своју овцу ставио мећу вукове. Треба, дакле, опрезно чувати своје добро дело, да се њиме не изазове ни људска похвала ни људска завист. Ко пак буде намерно изазвао похвалу и завист људи, тај ће једним својим добрим делом учинити два зла дела: похвала ће шкодити њему лично, а завист ће шкодити другима.

А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не греши, да ти горе не буде. Исцеливши му тело Господ сада довршује Своје дело и у духовном погледу, објављујући му грех као узрок Његове страшне болести и опомињући га, да више не греши, да ти горе не буде.Не зна се, какав је грех учинио тај човек: но то није ни нужно знати, пошто је извесно, да сваки грех значи увреду Бога и одступање од Бога, као још и да сваки грех, ако се не покаје, пре или после мора донети страдање и муке. Више не греши, да ти горе не буде; тј. сад си од Бога помилован, и грех ти је опроштен; зато не искушавај више Бога, јер место милости можеш искусити мач правде Божје. Ако си се могао правдати за бивши грех недовољним познавањем Бога и Његове моћи, после овога што се збило на теби нећеш се моћи ничим правдати. Ево дивне и страшне опомене и свима нама, да кад једном осетимо милост Божју на себи, не грешимо више, да нас не снађе гора мука од оне, од које смо помиловани.

А човек отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели. Он је казао то добросавесно и добронамерно. Био је питан за Исуса, и он је мислио, да треба да каже. У исто време, он се осећао дужним пред својим добротвором, па је мислио, да треба да објави Његово име свима и свакоме, нарочито онима који питају за Њ. Лежећи тридесет и осам година и не мислећи ни о чем до о својој муци, он, бедник, није могао ни сањати, какво је зло срце у ових људи, који се распитују за Исуса. Од куда је он могао и слутити, да они распитују за Њ не да Га прославе као чудотворца него да Га убиjу као нарушитеља суботе?

Запазите: он отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели: не, дакле, који му рече, да узме одар свој у суботу него који га исцели: Он је сав заузет мишљу о свом исцељењу и Исцелитељу, док су Јевреји заузети мишљу о суботи и нарушитељу суботе. Можда он у оним необичним тренуцима није ни осећао разлику између себе и Јевреја у мишљењу о Исусу. Он је преносио своју мисао у њих, своју велику и одушевљену мисао о посети Божјој, о чуду Божјем на себи, те није могао ни приметити њихове ситне и злоковарне мисли, које су се скривале као змије испод лишћа. Он је мислио о прослављању Господа Исуса, свога Добротвора, а Јевреји су мислили о убиству Његовом. Јер се каже даље: и гледаху Јевреји да убију Исуса (Јов. 5, 16). Зашто да Га убију? Је ли зато што је Он био једини човек, кога је узети болесник у Витезди видео за тридесет и осам година? Зато, да. И још Он зато што је Он био једини човек, који је ценио живот једнога човека више него ли мртви кип јеврејске богиње Суботе.

Но кроз све теснаце и заседе јеврејске пакости Господ је пролазио неповређен, ширећи Своје Јеванђеље човекољубља делом и речју, све до онога часа када је Њему било угодно, да се пусти Јеврејима у руке, да би кроз понижење показао Своју праву величину, и да би кроз смрт победио смрт. Зато нека Му је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ