Годишњица упокојења старца Емилијана

категорија Православље / дана 09/05/2020 у 21:55 часова /

емилијан

На данашњи дан, прошле године, упокојио се старац Емилијан Симонопетрит.

Старац Емилијан рођен је у Пиреју октобра 1934. као Александар Вафидис. Дипломирао је на атинском Теолошком факултету 1959. године, након чега је желео да постане свештеник мисионар. Његов пријатељ Анастасије Јанулатос (садашњи алабански Архиепископ) подстицао га је на монашки живот, саветујући му да оде код тада новог митрополита Трикале, за којег је веровао да би добро руководио младог Александра. Александар Вафидис је послушао свог пријатеља, отишавши у Трикалу прима монашки постриг 9. децембра 1960. добивши име Емилијан. Два дана касније рукоположен је у чин јерођакона, а следеће године 15. августа рукоположен је у презвитерски чин.
Након кратког боравка у разним манастирима региона Метеора, Митрополит га поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Старац је ту доживео неки облик духовне кризе, која га је радикално променила и оставила печат на сва његова каснија дела.
Старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац 1973. године, заједно са целокупним својим братством, прихвата позив од стране Свештене општине Свете Горе да прихвати духовну обнову манастира Симонопатре. На трону симонопетритских игумана, наследио је новопрестављеног архимандрита Харалампија, избором за новог игумана 25. новебра 1973. Устоличење је обављено 17. децембра исте године.
Карактер и значење свих ових догађаја, међутим, само су постали јаснији у светлу старчевог духовног искуства, које му је изменило живот. Хајде сада да се осврнемо на тај одлучујући моменат.
За почетак, чини се јасним да је старчев боравак у манастиру Св. Висариона био пун искушења и испита. Можемо бити прилично сигурни да он тада није осетио велики призив ка монаштву, које је за њега претстављало само одскочну даску ка рукоположењу и мисионарском раду. Био је паметан, енергичан младић са каријером, и није желео да проведе остатак свог живота у оронулом манастиру у Тесалији. Његова сабраћа у манастиру, штавише, давали су му подршку, и то баш пре него што је планирао да настави своје студије у Немачкој. Међутим његов Владика није није желео ни да чује за то. Рекао му је да он нигде неће ићи у скоријој будућности. Ово је, дакле, био тежак период, време осаме, прожимао га је и осећај губитка, а можда и разочарења. Уследио је, међутим, догађај који је изменио његов живот. Шта се тачно догодило? Старчев ученик и наследник, архимандрит Јелисеј, исприча је следеће:
„У манастиру (Св. Висариона) отац Емилијан је добио откровење монашког живота, односно дубоко мистично искуство светлости Божије, које га је преплавило у часу Литургије. Од тада, свака Његова Св. Литургија, за коју се припремао дугим бденијем, била је узвишено искуство Божије славе. …Као резултат тога, он је одлучно променио своје размишљање. Желео је да се опроба у аскетском подвигу, радије него да преузме црквене дужности у свету.“
Датаљнији опис о томе шта се догодило, дао је сам старац у његовом говору у Драми 1983.године. Прича се наводно односила на „једног монаха, кога је познавао“, мада је то уствари исповест тајанственог искуства које је формирало старчеву духовну биографију. Као што ћемо видети, био је то догађај који је преобратио монаха, свега 27 година старог, у старца пуног благодатних дарова, и који је касније драстично изменио структуру и организацију живота у манастиру Симонопетра.
Прича о једном монаху
Дозволите ми да вам испричам причу о монаху, кога сам једном познавао. Баш као што сви ми имамо тешке тренутке, он је такође пролазио кроз веома критичан период свога живота. Ђаво је потпалио ватру у његовом уму, желећи да га лиши његовог монашког достојанста, и учини га јадним тражитељем Истина. Његова душа рикала је као разарајући таласи, и он је тражио избављење од својих невоља. С времена на време сетио би се молитве срца, али је она у њему слабо одјекивала, јер није имао вере у себи. Његова непосредна околина није му могла помоћи. Све је деловало негативно. Његово срце хтело је да препукне. Како несрећан човек постаје када је оптерећен проблемима! И ко међу нама није искусио овакве тешке дане, мрачне ноћи и страшне осуде?
Тај монах није знао шта да ради. Шетње нису помагале. Тама га је гушила. И једне ноћи, борећи се за ваздух, отворио је широм прозор своје келије. Била је ноћ – око три часа ујутро. Веома малаксао, хтео је да затвори прозор, надајући се да бар на кратко одмори. У том тренутку, међутим, све око њега – чак и тама споља – постали су Светлост! Тражио је извор те Светлости, од куда долази, али она је долазила ни од куда. Тама, која сама по себи нема постојање, постала је Светлост, иако је његово срце пребивало у мраку. И када се окренуо, видео је да је његова келија такође постала светла!
Погледао је лампу да види да ли Светлост долази од ње, али и та мала, уљана лампа, није могла да постане Светлост сама од себе, нити је она могла учинити да све постојеће буде тако светло. Иако његово срце није још било просвећено, имао је одређену наду. Обузет изненађењем и подстакнут овом надом, али без потпуне свести, изашао је у манастирско двориште, које му је често изгледало као пакао. Изашао је у тишину, у ноћ. Било је све јасно као дан. Ништа није било сакривено тамом. Све је светлело: дрвена прозорска окна, црква, тло по коме је ходао, небо, извор и вода која је непрестано текла, зрикавци, свици, ноћне птице – све је било видљиво, све! И звезде су сишле, небо се спустило, и чинило му се да је све- и земља и небо – постало Рај.
И свака твар творила је молитву (срца), све је творило молитву.
И њего срце се отворило и почело да плеше; почело је да бије и да без своје воље учествује у овој молитви; његова стопала једва су дотицала тло. Није знао како да отвори врата, да уђе у цркву, нити када је ставио одежде; није знао када су други монаси стигли, нити када је Литургија започела. Шта се тачно догодило није знао. Нестала је обична веза са стварношћу, једино је знао да стоји пред олтаром, пред невидљивим Богом, славећи Литругију. Стопили су се кључеви његовог срца и олатара, његов глас је одјекивао горе, на олтару изнад Небеса.
Литургија се наставила. Јеванђеље је прочитано. Светлости више није било свуда око њега, али је она своје гнездо свила унутар његовог срца. Литургија је окончана, али песма која је започела у његовом срцу била је бесконачна. У свом заносу, видео је Небо и земљу како певају ову молитву без престанка, и да монах заиста живи само када је надахнут њоме. Да би се то догодило, монах само треба да престане да живи за себе.
Извор:
СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ