Свети свештеномученик Платон Бањалучки: Целог живота страдао од својих – докрајчиле га усташе

Eпископ Платон припада оним људима чији је животни пут био изузетно тегобан и нераван. На крају таквог пута чекала га је мученичка смрт.

Рођен је 29. септембра 1874. године у Београду, од оца Илије, официра, родом из Требиња, и мајке Јелене, рођене Соколовић, из Фоче. На крштењу је добио име Миливоје. Крштен је у Вазнесењској цркви у Београду.

Основну школу и гимназију завршио је у Врању и Нишу, где му је отац био на служби. Школовање је наставио у Богословији у Београду. Монашки постриг примио је 1895. године, у трећем разреду Богословије. На монашењу је добио име Платон. Идуће, 1896. године, завршио је школу. У току школовања у Богословији о Платону се посебно бринуо митрополит српски Михаило. Он ће бити заштитник Платонов до краја свога живота.

По свршетку Богословије Платон је примио јерођаконски и јеромонашки чин. Митрополит Михаило га је исте године послао у Српско подворје у Москви, као помоћника настојатељу Подворја архимандриту Кирилу. Јеромонах Платон је био одушевљен путовањем до Москве. „Пут мој до Москве био је врло леп и интересантан, а нарочито пролазећи преко Карпата, где се путнику указује необична и неописива пријатност за посматрање. Изглед како само човек пожелети може. Брда, на којима се од 100 до 150 стопа високе стене као куле подижу, износе човеку дивовску слику пред очи, која га често у други свет одводи.“

Архимандрит Кирило је у почетку лепо примио Платона. Међутим, када је Платон почео да се интересује за Подворје из намере да напише његову кратку историју, однос архимандрита Кирила према њему се променио. Доживео је доста непријатности од архимандрита Кирила који је чак почео да прети како ће му спречити упис у Духовну академију, што је био главни циљ Платоновог доласка у Русију. Поред свега што је доживео, стрпљиво је девет месеци учио руски и успео је 1897/1898. године да се упише у Духовну академију у Москви. Био је први Србин који је добио стипендију из фонда Ивана Сeргијевича Аксакова. За време студија ипак је написао књижицу Српско подворје у Москви.

На Платонову несрећу, у току његових студија умро је митрополит Михаило, његов велики заштитник. Нови митрополит Инокентије (Павловић) поверовао је неким оптужбама против Платона, па му је наредио да се пре свршетка студија врати у Србију. Платон се није обазирао на ту наредбу, него је продужио школовање. Дипломирао је 1901. године са темом Уређење Српске Цркве за време цара Душана. Тај рад је оцењен високом оценом и Руски Синод га је наградио.

По свршетку студија Платон се вратио у земљу. Интересантно је да митрополит Инокентије није ништа предузео против њега због неизвршавања поменуте наредбе. Уместо казне, произведен је за синђела и постављен за старешину манастира Рајиновца код Гроцке. Исте године избаран је у Редакциони одбор Хришћанског весника, који је уређивао прота Алекса Илић.

Следеће, 1902. године, поднео је молбу да буде примљен за професора Богословије. Уместо тога, синђел Платон је краљевим указом од 17. октобра 1902. године постављен за суплента Прве београдске реалке. Од 1903. године, па наредних десет година, синђел Платон се бавио питањем манастира Дечана. Из тога је настала и књижица Високи Дечани. Митрополит рашко-призренски Нићифор (Перић) склопио је уговор са руским калуђерима да им уступи манастир Дечане. Платон је наименован за старешину Дечана, a руски калуђери му нису дозволили да се ту настани. Он је доказивао да је уговор који је склопљен са руским калуђерима штетан по српске интересе и тражио је да се они из манастира иселе. Све је то било узалуд: руски калуђери су из Дечана отишли тек када су за време Првог светског рата интернирани.

Синђел Платон је имао доста непријатеља. Њихова жеља је била да се он уклони из Београда, што им је и успело. Наиме, 1903. године, када није успео да заузме положај старешине манастира Дечана, Платон је постављен за вероучитеља у Учитељској школи у Алексинцу, где је остао три године. Овде је имао доста успеха са омладином.

По „потреби службе“, 1. фебруара 1906. године премештен је у мушку Учитељску школу у Јагодини. Исте године положио је професорски испит. Награда за положени испит било је одликовање протосинђелским чином и враћање за вероучитеља у Реалку у Београд. Две године касније (1908) поверено му је уређивање Гласника ПpaвoславнеЦркве у Краљевини Србији. За рад у Гласнику одликован је 1909. године архимандритским чином. Због сплеткарења и подметања противника почетком 1910. године смењен је са уређивачког положаја.

Када је почео Балкански рат 1912. године, архимандрит Платон је позван за свештеника у Моравску бригаду. О страхотама тога рата закључујемо из једног његовог писма митрополиту Димитрију: „ Ја сам као човек, посматрао све ужасе рата, гледао на сваком кораку мучења храбрих војника, како смрт односи једног по једног, те сам се наједном у размишљању у ноћи поред логорске ватре, под кишом и снегом, сећао и оне мудре библијске напомене ’помни последњега’. Тада сам уистини осетио како је човек ништаван, немоћан и безазлен, кад се у обичном мирном животу занесе и рачуна погрешно да све може и да ће вечно живети.“

За пожртвовани рад у Балканском рату Платон је одликован златном медаљом. Затим је дошао Први светски рат. У почетку рата учествовао је такође као војни свештеник. Разрешен је те дужности 11. децембра 1914. године и враћен на редовну професорску дужност. Време окупације провео је у Србији. Био је у преписци са митрополитом Димитријем, који је био са српском војском на Крфу. Слао му је извештаје о страдању свештенства и њихових породица од бугарских окупатора.

Од интернације у логор, децембра 1915. године, Платона и неколико хиљада Срба који су доведени из Крушевца у Параћин спасао је председник параћинске општине Јован Сјеницки, пореклом Пољак. Он је пред аустријским властима гарантовао за Платона и друге Србе да су добри људи и да неће никакво зло чинити ако их оставе неинтерниране. Тако су се многи од њих спасли сигурне смрти.

После пробијања Солунског фронта архимандрит Платон је припремао све што је било потребно за повратак митрополита Димитрија у Београд. To је било по жељи самог митрополита, кога је, по његовој дозволи, Платон замењивао у хитним пословима.

Уместо да буде награђен, по ослобођењу је уследило, 1919. године, пензионисање, опет због сплетки и подметања његових политичких противника. Интересантно је да га митрополит Димитрије није хтео узети у заштиту иако га је Платон молио да подејствује на надлежном месту како би се вратио у службу. Пошто је тако живео, био је принуђен да ради као ученик шегрт у акционарској столарској радњи Балкан. После неколико месеци пријатељи су га узели за књиговођу, а потом и за управника модерне штампарије. To ће му користити доцније, када постане управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима.

Требало је чекати да Платонови непријатељи оду са сцене па да за њега наступе бољи дани. To се догодило 1922. године, после смрти Стојана Рибарца. Наиме, Свети архијерејски синод му је те године понудио положај управника Монашке школе у манастиру Раковици и, истовремено, старешинство у манастиру. Платон је ту понуду прихватио. По жељи патријарха Димитрија, он је подигао нову зграду за школу и штампарију.

Пошто је зграда завршена, почеле су разне оптужбе против Платона. Формирана је комисија за преглед рачуна. Потом је, 1926. године, Платон разрешен дужности, без решења или било каквог објашњења. Нашавши се поново у тешкој ситуацији, доказивао је да је то било незаконито и тражио да му се исплате неисплаћене плате. Обраћао се и министру просвете и молио га да га врати на вероучитељску дужност, али без успеха. He добивши заштиту, решио је да напише књижицу под насловом Раковица, где је обелоданио целу ствар, обрачунавши се на тај начин са својим противницима. Та књижица није у црквеним круговима донела Платону користи, али је у јавности имала одјека.

Како се његов положај после те књижице није поправио, уследио је други обрачун са противницима о раковачкој ствари, и то преко листа Верољуб, чији је Платон био главни и одговорни уредник.

Све што је архимандрит Платон предузимао у доказивању своје невиности није дало резултата. Пошто му је било јасно да га патријарх Димитрије неће узети у заштиту, затражио је канонски отпуст. Отишао је у Нишку епархију код епископа Доситеја (Васића), који му је обећао место вероучитеља у Гимназији у Нишу. По Платоновом доласку у Ниш, епископ Доситеј обратио се Министарству просвете са молбом да Платона постави за вероучитеља у Нишкој гимназији. У Министарству су Платонови противници сплеткарили, и молба је одбијена. Интересантно је да је одговор до Ниша путовао две године. Пошто се дуго чекало на одговор, епископ Доситеј је поставио Платона за старешину манастира Светог Јована Богослова у Поганову.

Смрћу патријарха Димитрија 1930. године одлазе са сцене неки Платонови противници који су се скривали иза патријарха. Избором новог патријарха Варнаве променила се и Платонова ситуација. Свети архијерејски синод је 1932. године о питању службовања Платоновог у манастиру Раковици донео позитивно решење. Тако је Платон коначно ослобођен тешке оптужбе која му је до тада приписивана. Тиме су престале и сметње за враћање у црквену службу.

Новембра 1932. године Платон је постављен за управника манастирске штампарије у Сремским Карловцима. На тој дужности ће остати до 1938. године. Истовремено му је поверено да уређује Гласник Српске православне патријаршије. Године 1933. покренуо је месечни лист за децу Мали Богољуб.

После избора настојатеља манастира Крушедола архимандрита Саве Трлајића за епископа 1934. године, Платон је постављен за настојатеља манастира Крушедола, а и даље је обављао дужности управника штампарије и уредника листа Гласник.

За време службовања у Сремским Карловцима Платон је изабран за викарног епископа српског патријарха, са титулом епископа моравичког. Тим избором Платон је коначно добио признање које му је још раније следовало. У писму пријатељу поводом избора за епископа он пише: „Захвалан сам Створитељу нашем за све, а нарочито што ме је обдарио једним колосалним стрпљењем, мирноћом и челичном вољом да радим, и све да издржим на једном дуготрајном путовању. Тек после четрдесет и две године, толико има како носим црне ризе, добио сам признање и утеху.“

Хиротонисали су га у Сремеким Карловцима 4. октобра 1936. године патријарх Варнава, митрополит загребачки Доситеј, руски митрополит Анастасије, епископ бачки Иринеј, сремски Сава и бостонски (руски) Макарије. Приликом хиротоније патријарх Варнава је новом епископу упутио следећеречи: „Живот и рад твој, драги Платоне, побуђује да се човек мора задивити и осведочити се да Бог кроз наше људске немоћи и слабости доиста чини чуда. Много има поуке у твом случају, Платоне. Редак се наук пружа како хришћанин треба да поступа кад га обурвају немирни таласи живота. Кад се све узме у оцену, сваки твој рад и свакојаке неприлике, мора се признати да су неисписани путеви Божјег провиђења. У томе дугогодишњем службовању Богу и Цркви, упадљива је карактерна црта твоја трпељивост и бескрајна нада. Много пута си био искушаван, драги брате Платоне, и само захваљујући твојој непоколебивој вери, неустрашиво си одолевао свим недаћама.“

У време конкордатске кризе викарни епископ Платон као управник манастирске штампарије штампао је у Карловцима против конкордата брошуре, чланке и летке. Једна од таквих брошура полемичког карактера је И опет о конкордату. На такав начин обавештавао је народ о правом стању око конкордатског питања. Толико је био довитљив да је неке брошуре и летке против конкордата подметао штампаријама које су водиле највећу борбу у корист конкордата. То је стварало велику забуну у јавности с обзиром на то да се знало како су те штампарије штампале материјале у одбрану конкордата. Учествовао је 19. јула 1937. године у познатој Крвавој литији, у којој се, по причању очевидаца, храбро држао у сукобу са жандармима.

Као викарни епископ доживео је и смрт патријарха Варнаве 1937. године.

Свети архијерејски сабор је 22. јуна 1938. године изабрао епископа Платона на упражњену Охридско-битољску епархију. Поводом избора за епархијског архијереја епископ далматински Иринеј у честитки каже: „Знам за ваше јунаштво, човештво и вашу постојаност на данас једино могућој линији. Богу ћу се молити од сада, као и до сада, да вас у свему томе подржи.“

Дошавши у епархију, затекао је свештенство подељено на две групе које су се међусобно оптуживале. To га је много мучило. За такво стање у свештенству оптужио је у беседи на Светог Николу 1939. године у цркви у Битољу свога претходника у овој епархији. Због те беседе имао је непријатности. Морао је да Светом архијерејском синоду јавно изрази кајање за оно што је у беседи изговорио.

Иако се та ствар завршила без великог лома, епископ Платон је био премештен у Бањалучку епархију. У Министарству су чак размишљали да га пензионишу. Пре него што је дошао у Бањалуку његови противници су успели да придобију један број људи који су се противили Платоновом доласку. То је био разлог што је Платон у Бањалуку дошао ненајављено, одмах после добијеног указа краљевских намесника да је постављен за бањалучког епископа.

Дужност је преузео 1. октобра 1940. године, без устоличења. Пошто је то био неуобичајен начин преузимања епископске дужности, а да се не би убудуће понављао, Свети архијерејски сабор донео је следећу одлуку: „Поводом ступања на епископску катедру и преузимања епископских дужности у Бањалуци од стране Његовог Преосвештенства бањалучког Господина Платона на досада неуобичајен начин у цркви, Сабор одлучује да се оваква пракса прекрати убудуће, и да се увођење у дужност врши на начин по досадашњој пракси у редовним приликама.“

Мудрим држањем, приступачним проповедима, епископ Платон је придобијао симпатије управо оних који су били против његовог доласка. За кратко време својим радом је успоставио нормално стање у Бањалучкој епархији. Нажалост, Други светски рат је то прекинуо. Немци су по уласку у Бањалуку запосели епископски двор, оставивши епископу део зграде са четири собе. У том тешком времену уз епископа Платона били су чланови Духовног суда проте: Јова Давидовић, судски тужилац, Петар Рађеновић, судија, Саво Рађеновић, архијерејски заменик, и Бранимир Давидовић, секретар суда.

Епископ Платон је одлучио да остане у епархији без обзира на наредбу усташких власти да, као „Србијанац“, мора ићи у Србију. У тој одлуци подржали су га и чланови Духовног суда. Међутим, усташке власти су рачунале да ће протерати епископа Платона, па су за његовог заменика одредиле проту Душана Мачкића, који би био и повереник усташког стожера Виктора Гутића. О томе су доставиле и акт епископу Платону.

Одговарајући на дрски и понижавајући захтев, епископ Платон 1. маја 1941. године пише: „Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. бр. 529/41, с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем на знање његово именовање повјереником за отправљање црквено-управних послова Епархије бањалучке, а то с тога што бих ја, „као Србијанац“, морао напустити Епархију.

Част ми је саопштити Стожернику да поменутог његова предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:

Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за све вријеме докле ме Господ у жвоту подржи, остајући уз своје стадо као ’пастир добри који душу своју полаже за овце своје’. На то сам се завјетовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.

Ако би ме груба сила против које сам немоћан ипак раставила од моје пастве и уклонила ме са подручја повјерене ми Епархије, тада бих, по Уставу Српске православне Цркве, замолио једнога од сусједних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског замјеника и Црквени суд који ми и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.

То је канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт у Цркви, а никако и такви други органи којих Устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убијеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам се са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога Стожера. Епископ бањалучки Платон.“

Овај дописје послат не само усташком стожеру Гутићу, но и народу и свештенству, да би били обавештени о томе шта се догађа. После таквог одговора могло се очекивати да ће епископ Платон бити ухапшен. To се догодило ноћу, између 4. и 5. маја 1941. године. Исте ноћи је ухапшен и прота Душан Суботић. Одвезли су их аутомобилом из Босанске Градишке, путем Бањалука — Котор Варош.

Оба тела нађена су унакажена тек после седамнаест дана.

Наиме, шест километара од Бањалуке, на обали реке Врбање, тројица усташа — Осман Ђелић, муслиман из Бањалуке, Мирко Ковачевић и Нино Чондрић, Хрвати римокатолици из Бањалуке, најпре су измрцварили жртве, чупали им браде, резали нос и уши, расецали бутине и сипали со на ране и на крају их убили и бацили у Врбању. Мртва тела пливала су низ реку Врбању до реке Врбаса, где је у Кумсалама нађено тело епископа Платона.

Сељаци су његово тело довезли у мртвачницу у Бањалуци. Иако је тело било унакажено и без одеће, препознао га је црквено-општински службеник Љубо. По наређењу усташких власти, тело епископа Платона сахрањено је на Војничком гробљу 24. маја 1941. године без пратње и опела. На гробном крсту ништа није писало. Прота Суботић је нађен у селу Врбањи, где је и сахрањен. Поред њих двојице, у Бањалучкој епархији је од 1941. до 1945. године пострадало још четрнаестсвештеника, и то: Јован Бјеговић, Михајло Васић, Рувим Бубњевић, Стојан Врањешевић, Богдан Врањешевић, Живко Даниловић, Игњатије Ђурић, Василије Прерадовић, Никола Прокопић, Илија Тинтор, Миладин Ђурић и Стојан Тркуљић.

Земни остаци епископа Платона почивали су на Војничком гробљу до 1. јула 1973.године, када су пренети у крипту новосаграђеног Саборног храма у Бања Луци. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године епископа Платона прогласио свештеномучеником. После те одлуке његове мошти изнете су из крипте и налазе се у кивоту пред олтаром Саборног храма. Празнује се 5. маја, на дан мученичке смрти.

Извор:
ХРОНОГРАФ