Александар Дорин: Сребреничке лажи (1)

Швајцарски писац и публициста Александар Дорин аутор је двије књиге које се баве Сребреницом.

У интервјуу за Фронтал, који ћемо објавити у два дијела, Дорин одговара на питање како је дошло до тога да се један Швајцарац толико занима за ратове у бившој Југославији, посебно за случај Сребренице, те покушава да расвијетли све што се десило у овом граду за вријеме рата.- Ја сам се родио у Швајцарској, где и данас живим. Поседујем такође швајцарско држављанство. Међутим, моји покојни родитељи су пореклом босански Срби. Они су за време Другог светског рата изгубили већи део њихових фамилија, тако да су одрастали под веома тешким условима. Тај бол су носили цели живот у себи, и због тога сам се коначно почео занимати за историју народа у бившој Југославији.

1991. године, када је избио рат у Хрватској, претрпели смо праве шокове, када су западна штампа и политичари почели да трују јавност са расистичком антисрпском пропагандом. Нисмо могли да верујемо да се тако нешто после Хитлерове смрт у Европи може поновити. Под тим околностима сам почео да се занимам још више за дешавања у бившој Југославији.

Дошао сам релативно брзо до закључка да западна штампа шири полуистине и безбројне лажи о ратовима у бившој Југославији, док су истовремено скривали важне чињенице, без којих нико није у стању да дође до једне објективне слике тих ратова. То су тада такође приметили многи независни новинари и активисти широм света, који су писали за разне алтернативне и независне медије. Скупљао сам књиге и анализе тих новинара и активиста, док ми је једног дана један познаник предложио да искористим тај материјал за једну књигу. Управо то сам и учинио, тако да сам 1999. године издао моју прву књигу о медијским манипулацијама западне штампе у вези ратова у бившој Југославији. Књига је на немакчом језику издата под насловом „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ (Небесима крстари туђи Бог). До сада смо књигу издали у три тиража.

Негде око 2008. године ме једна новинарка из Немачке, која између осталог пише за Берлински лист ‘Јунге Велт’ питала, да ли бих хтео да напишем једну књигу о сребреничкој превари, пошто је њој  било сасвим јасно да је случај ‘Сребреница’ такође један од многих примера медијских превара западне штампе, и ако то још многим, иначе критичним људима, није познато. Сео сам поново за компјутер и почео да пишем, док сам после нешто више од годину дана завршио књигу. Немачка издавачка кућа ‘Каи Хомилиус’ из Берлина издала је књигу 2010. године под насловом ‘Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus’ (отприлике: Сребреница – историја салонског расизма). Недавно смо издали други, опширнији тираж. У књизи доказујемо да је цифра од 8000 наводно стрељаних муслиманских мушкараца једна измишљотина покојног Алије Изетбеговића и његових спонзора у Вашингтону. Показујемо на основи разних извора и докуманата колико је после пада Сребренице заиста погинуло муслиманских бораца и цивила и на који начин.

Поред тога сам поседовао многе слике страдалих Срба у регији Бирач, којој, поред општина Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи, припада и Сребреница. Већи део тих снимака сам добио од Зорана Јовановића из Власенице, који је за време рата био шеф информативне службе Дринског корпуса. Издавачка кућа ‘Ахриман’ из немачког града Фрајбурга, која је већ објавила моју прву књигу о медијским манипулацијама о ратовима у бившој Југославији,  направила ми је предлог да издамо додатно једну књигу о страдању Срба у околини Сребренице између 1992. и 1995. године. Тој књизи, коју смо издали крајем 2010. године, додали смо један филм под именом „Досије Сребреница’, чији аутори су бивши логораши Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бање Луке. Књига је до сада издата у четири тиража и четири језика (српски, енглески, немачки и италијански).

По чему сматрате да случај ‘Сребреница’ преставља једну медијску превару? Које тачке званичне верзије по Вама нису истините?

После више од седамнаест година интензивне истраге могу одлучно да тврдим да практично ни једна тачка званичне верзије није истинита! „Сребреница” носи исти рукопис као и случајеви „Маркале”, „Рачак”, „Oперација Потковица”, „уништени Дубровник”, „250’000 страдалих Бошњака”, „40’000 слилованих муслиманских жена у Босни”, „једострано опкољено Сарајево” итд.

Хајде да уђемо кратко у најважније тачке. Као прво, није никада објављен списак са именима људи, који су се о току рата налазили у Сребреници. То значи да су муслиманске институције после пада Сребренице на списак наводно несталих могли да поставе кога су код желеле. Како доказати да је неко после пада Сребренице у околини страдао, када не постоји списак са именима људи, који су се кратко пре пада Сребренице налазили у граду? Постоји једино једна муслиманска статистика из 1994. године, по којој се тада налазило 37’255 људи у Сребреници. Нема разлога да пођемо од тога да та цифра не обухвата и муслиманске борце, пошто се у тој статистици нигде не наводи да се та цифра односи само на цивиле и да се поред тих људи још налази неколико хиљада бораца у граду. Фахрудин Салиховић, који је ту статистику за Оделење за статистику у Тузли саставио, у документу наглашава да се ти подаци међународним организацијама не смеју дати на увид, зато што оне полазе од тога да се у Сребреници налази до 45’000 људи.

4. августа 1995. године су УН у Тузли регистровале 35’632 избеглица из Сребренице. Кад од цифре 37’255 одузмемо 35’632, онда нам остаје разлика од 1623. Можда те цифре не обухватају један одређени број бораца из Жепе, који су се армији из Сребренице придружили у пробоју ка Тузли. Али како год окренете, није апсолутно могуће да је на муслиманској страни после пада Сребренице страдало значајно више од 2000 људи. Дин Менинг, истражитељ такозваног трибунала у Хагу, је 2001. године у своме извештају писао да су он и његов тим у околини од 50 километара око Сребренице пронашли око 2000 лешева. Та цифра, иако нико са независне стране није смео бити присутан у току ископавања, додатно указује на стварну цифру страдалих, коју и они документи потврђују, које сам малопре поменуо.

Поред тога је веома занимљиво да су многи муслимански мушкарци давали изјаве о пробоју ка Тузли после пада Сребренице. Колона тих људи у пробоју је обухватала око 8000 бораца из Сребренице и Жепе, као и око 4000 претежно мушких цивила, од којих је такође један део био наоружан. ‘Исторички пројекат Сребреница’ је на пример на својој интернет страници објавио анализу изјава таквих сведока. Из тих изјава можемо сазнати да је колона Бошњака у пробоју ка Тузли наишла једно двадесет пута на српску армију, са којом су водили жестоке борбе. Такође ти људи сведоче у самоубиствима у околини, као и о губицима у пролазу кроз минска поља и у међусобним сукобима. Процене о губицима у том пробоју лежу између 2000 и 3000. По свим постојећим документима значи није могло страдати више од 2000 муслиманских бораца и цивила, док су такозвани хашки истражитељи тачно и толико лешева пронашли.

Али постоји тврдња да је до сада више од 6000 жртава из Сребренице путем ДНК-анализе идентификовано

Нико до данас није пронашао више од 6000 лешева из Сребренице. То је чиста лаж једне организације под именом ИЦМП, коју је основао ратни злочинац Бил Клинтон! За председника комитета ИЦМП постављен је ратни ветеран из Вијетнама Џејмс Кимси, који је учествовао и у инвазији на Доминиканску Републику, у току које је страдало око 10.000 цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације Колин Пауел лично је Кимсија поставио на позицију председавајућег. 2011 је Хилари Клинтон Томаса Ј. Милера прогласила за наследника Кимсија. Милер, који се 1976 прикључио Служби САД за странце, био је између 1999. и 2001. године амерички амбасадор у Босни са седиштем у Сарајеву, пре него што га је Џорџ Буш 2001. године послао за америчког амбасадора у Грчку. Ту је радио до 2004. године. 2010. године Милер се укључио у организацију ‘Индипендент Дипломат’, која је између осталог била значајно умешана да се Косово и Метохија од Србије отцепи и да дође што пре до признавања тзв ‘Косова’. Ето ко стоји иза те измишљотине о ДНК идентификацијама. Адвокати одбране пред суд одведеног Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК-идентификацији жртава. Тај захтев је био одбијен уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: Једна организација тврди да је више од 6.000 такозваних жртава сребреничког масакра идентификовала путем ДНК анализе, али се ти наводни докази не прилажу суду јер фамилије идентификованих то изричито забрањују. Па ко је овде луд? Ова манипулација је више него очигледна. „Суд“ у Хагу се значи позива на наводне доказе, које није нико до сада видео.

Али та цела прича постаје чак још апсурднија. Недавно је такозвани Трибунал у Хагу у току процеса против Здравка Толимира изјавио да је после пада Сребренице страдало најмање 4970 Бошњака. Па како се може тврдити да је путем ДНК анализе идентификовано више од 6000 сребреничких жртава, док се мало касније од једном шири вест да је најмање 4970 људи страдало? Исти ти кругови тврде да је у целој Босни до сада путем ДНК анализе идентификовано нешто више од 12’000 лешева. Сребреница је у току рата имала мање од 40’000 становника, а Босна више од четири милиона. Који нормалан човек би могао да поверује тврдњи да више од 50% свих у Босни идентификованих лешева потиче из малог градића Сребреница? Где су сви ти новинари, аналитичари, организације за људска права и други активисти, који ће да траже од одговорних особа и институција објашњење за такве сасвим очигледне преваре?

Ако није стрељано 7000 – 8000 муслимаских мушкараца, ко су онда ‘Мајке Сребренице’?

Иза тога имена се крије једна чиста лоби организација, коју у првом реду финансира бошњачка власт у Сарајеву. Сврха те организације је да дезинформише светску јавност и да шири непрекидно лажи о Сребреници. У задње време се и у бошњачкој јавност све више чују критични гласови, који Мунири Субашић, председници организације ‘Мајке Сребренице’, пребацују да она не представља мајке Сребренице и да се на сребреничкој причи богати. Чињеница је да је на бошњачкој страни после пада Сребренице у пробоју ка Тузли, претежно у борбама и заседама, страдало око 2000 људи.

Већ 1992, 1993, и 1994 године је у околини Сребренице погинуло нешто више од 1300 муслиманских бораца. Насер Орић је у својој книзи ‘Сребреница -свједочи и оптужује’ објавио списак са именима тих погинулих бораца. Анализа датума и места страдања показује да је већи део тих бораца страдао у борбама и нападима на српска села. Апусурдно је да је Орић те страдале борце већ 1994. године титулирао као ‘жртве геноцида’. Значи, муслиманска армија је у Бирачком крају између 1992. и 1995. године изгубила укупно мало више од 3300 бораца. Јасно је да је велики део тих бораца имао мајке и фамилије. И такође је јасно да су све те борце у Поточарима закопали. Али нема их 8000, нити су они били жртве масовног стрељања. Бошњачка власт у Сарајеву злоупотребљава те мртве за њезине прљаве игре, што истовремено доказује да она не поштује ни Бога нити своје грађане.

Које манипулације још постоје у вези Сребренице?

Има их толико да их овде не можемо све описати. Ја могу једино кратко да наведем неколико најважнијих случајева. Разни људи, међу њима, на пример Немац Томас Дајхман и Енглескиња Линда Рyан, су направили анализу изјава неколико сведока, који тврде да су прежвели масовна стрељања после пада Сребренице. Анализа тих изјава показује да оне нису веродостојне, зато што су ти људи не само давали контрадиктивне изјаве, него су у неким случајима чак и мењали њихову верзију приче од интервијуа до интервијуа. Очигледно је да су ти људи припремљени да лажно сведоче. Најпознатији лажни сведок је Мевлудин Орић. Холандски новинари Рене Гремауx и Абе де Врис су још пре много година писали да Мевлудин Орић није само рођак ратног злочинца Насера Орића, него да је 1992. године прво војно школован у Хрватској, а после тога је постао борац у познатој Бригади ‘Краљ Томислав’, којој се приписују разни злочини, као на пример у Купресу и околини почетком рата у Босни 1992. године. Касније се Орић придружио муслиманској армији у Сребреници, где је, по сазнању холандских новинара, био припадник једне специјалне јединице. ‘Суд’ у Хагу и бошњачка власт у Сарајеву очигледно хоће са лажним сведоцима да скрену пажњу са чињенице да за пропагирани масакр у Сребреници уопште не постоје докази.

Поред тога су манипулатори из Сарајева и Хага тврдили да је српска армија после пада Сребренице код Сандића ухватила велики број муслиманских мушкараца и одвела их у један хангар у Кравици. Тамо су их, тако се тврди, прво затворили, па су их после стрељали. На тај начин је наводно убијено 1000 – 1500 заробљеника. Али независне истраге показују савим нешто друго.

На снимцима новинара Зоран Петровића – Пироћанца, који је тада у околини снимао, види се да је српска армија на једној ливади код Сандића сакупила негде око 200 муслиманских мушкараца, који су ухапшени претежно у шумама у покушају пробоја ка Тузли. Нема ни једног доказа да их је било много више од оних отприлике 200 на снимку. Разни српски војници су касније давали изјаве да су те људе ради размене за српске заробљнике одвели привремено у хангар у Кравици. То је и логично, јер како би могли спасити своје заробљене људе у рукама непријатеља, ако истовремено убијете све непријатељске заробљенике?

Пре планиране размене заробљеника у је хангару дошло до једног тешког инцидента. Српски војник Крсто Драгичевић је ушао у хангар да заробљеницима однесе цигаре. Том приликом је једна група заробљеника скочила на Драгичевића и убила га. Један други војник, зове се Радо Чутурић, је рањен, али је преживео. Погинуо је касније (23. септембра 1995. године) у борбама код Добоја.

После убиства Драгичевића је један део заробљеника покушао да побегне кроз главни улаз хангара. Остали српски стражари пред хангаром су се наравно уплашили, тако да су пуцали у групу побуњеника. У томе инциденту је страдало око 20 заробљеника. На снимцима Зоран Петровића – Пироћанца се између осталог види и спољна страна хангара кратко после побуне заробљеника. На тим снимцима видите око 20 мртвих пред хангаром. Такође се виде трагови метака око главног улаза. То доказује да су стражари пуцали на побуњенике пред улазом, а не у хангару. У самом хангару уопште не постоје трагови масовног убијања. Независни истражитељи као на пример Џонатан Рупер и Ролф Хартцујкер су такође писали о томе да у самом хангару нема никавих трагова масовног стрељања.

Али шта се онда десило са оним осталим заробљеницима, који нису у току побуне страдали? Једна масовна гробница код Глогове се обично приписује дешавањима у хангару у Кравици. Значи, могло би се теоретски претпоставити да су српски војници убили и оне заробљенике, који нису пред хангаром у покушају бекства страдали. Али у хангару нема трагова масовног убијања. То би значило да су они остали заробљеници такође пред хангаром убијени. Али то по мени не би било логично, јер се са улице која пролази кроз Кравицу може добро видети тај хангар. Који нредник једне војске би наредио убијање од више од 200 људи у сред дана поред цесте, тако да би то могао свако да види? Или, који војници би тако нешто самоиницијативно урадили?

Постоји једно друго објашњење, које по мени мало логичније звучи. Два припадника једне бивше српске јединице из ратних година су ступили самном у контакт. Један од њих ми је објашњавао шта се у Кравици по њему десило. Описивао ми је побуну заробљеника, за коју сам већ знао. Тај човек тврди да је у хангару било смештено тачно 269 заробљеника, што отприлике оговара и снимцима Зоран Петровића – Пироћанца. Сведок даље тврди да су преживеле заробљенике дан или два после побуне одвели до Глогове на размену. Та размена је по речима сведока спроведена без већих проблема. Али је после размене дошло до сукоба између муслиманских бораца и тек ослобођених заробљеника. О разлозима те свађе би могли само да шпекулишемо. Можда ослобођени заробљеници нису хтели да наставе борбу са армијом, пошто су још били у шоку у вези затварања у хангару и побуне неких других заробљеника, која се завршила са пуцњавом и мртвим саборницима.

Можда ово све свучи невероватно. Али хоћу да подсетим на то да чак документи муслиманске армије информишу о разним међусобним сукобима муслиманских групација. Неколико муслиманских мушкараца сведочи чак о међусобним сукобима у самој Кравици. У том случају нису у питању заробљеници из хангара у Кравици, него други припадници муслиманске армије, који су се пробијали кроз Кравицу после пада Сребренице. Други муслимански извори говоре о тешким међусобним сукобима близу Буљима, када је избила свађа због велике суме новца, коју је нека групација понела са собом из Сребренице итд.

Муслимански политичар Ибран Мустафић, који је провео рат у Сребреници, је недавно у разним интервијујима тврдио да је у муслиманској армији после пада Сребренице у међусобним сукобима страдало између 500 и 1000 људи. Мустафић даље тврди да су постајали чак спискови, по којима су неке групације убијале своје суграђане. Бивши шеф полиције у Сребреници у току рата Хакија Мехољић је изјавио да је и његово име било на списку ликвидације. Ако ово све узмемо у обзир, а ради се о несрпским изворима, онда изјава оног српског сведока о међусобним убиствима муслиманских бораца код Глогове не звучи више апсурдно.

Али да ли су ти људи страдали у току побуне у хангару у Кравици, или су побијени са стране припадника њихове армије не мења чињеницу да српска војска никада није затворила 1000 – 1500 заробљеника у хангару, нити је дошло до масовног стрељања. У разним државама овога света често долази до до побуна заробљеника у неким затворима. Такве побуне су се често завршавале са многим мртвима. Али ни једна од тих држава није морала пред било којом интернационалном организацијом да одговара са спречавање таквих побуна заробљеника, неовисно од броја страдалих. Што онда суде Србима за спречавање побуне заробљеника у сред рата?

Али шта је уопше подлога тврдње Сарајева и Хага да су Срби у Кравици стрељали 1000 – 1500 заробљеника? Као прво имате изјаву једног или два муслиманских мушкараца, који тврде да су масовно стрељање у Кравици преживели. Ако узмете све постојеће чињенице у обзир, онда постаје сасвим јасно да се ради о лажним сведоцима, који су припремљени да дају неистините изјаве. Такође је неколико Срба под великим притиском такозваног споразума са тужилаштвом давало погрешне изјаве о дешавањима у Кравици. Један од тих Срба је на пример бивши официр Момир Николић. Тај споразум значи да оптужени све потпише што тужилаштво тврди, а зато се оптуженоме нуди мања казна. Тако оптужена особа може да се нада да ће пре него што је стигне смрт моћи да прохода још једно време на слободи. На сву срећу је Момир Николић касније јавно признао да је давао лажне изјаве у вези Кравице, зато што су му нудили смањену казну. Николић каже да тога датума уопште није био у хангару у Кравици, нити је икада наредио масовно стрељање заробљеника.

И други српски оптуженици су признали да су под великим притиском давали лажне изјаве. Међу њима на пример Биљана Плавшић и Мирослав Дероњић. Адвокат Раде Голић је у штампи Републике Српске информисао о томе да је само у случају Кравице седамнаест сведока оптужбе било подвргнуто уцјењивању и претњама. Значи тужилаштво са употребом силе покушава да скрене пажњу са чињенице да је званича верзија догађаја у Кравици једна тотална измишљотина.

2010. године сам био у прилици да у Шековићима будем пристутан на скупу ветерана ВРС, који су за време рата били војници у околини Сребренице. Могао сам са неколико од њих да причам о Кравици. Рекли су ми да су Сарајево и Хаг вршили огроман притисак на бивше борце српске армије у вези Сребренице, посебно у случају Кравице. Неки су подлегли претњама и потписали су лажне изјаве. Други нису то хтели да потпишу па су лежали годинама у сарајевским затворима. Један од мојих саговорника је лежао без икакве основе пет година у затвору у Сарајеву. Неколико тих ветерана је због тога терора још увек било застрашено. Али су ми такође потврдили, када су се уверлили да тај разговор не снимам, да званична верзија догађаја у Кравици апослутно нема везе са истином.

Хоћу да додам да сам сазнао од људи у бирачком крају, којем припада и Сребреница, да су такође обични мештани уцењивани са стране бошњачких истражитеља. Тако на пример у селу Петковићи, где су ти такозвани истражитељи од неких мештана тражили да они писмено потврде лажну верзију збивања у том селу за време рата. На сву срећу ти људи нису подлегли претњама. То све подсећа више на мрачне односе у средњом веку него на било шта друго.

(Наставиће се)