Душан Илић: Заједница трибалских (православних) општина

Током ванредног стања које је на снази легитимно је поставити питање да ли појединац или група имају право на алтернативни начин размишљања, али и живота

Душан Илић (Фото: Лична архива)

Дочекасмо Корону, најгору болест у новијој људској историји, гору и од куге, еболе и маларије, па је ред и да је испратимо. Ионако ћемо је поново дочекивати на јесен. Она ће нас вероватно све чешће посећивати, таман дотле док не постанемо имуни на слободу, здраву памет и сопствену личност. Али, док се сви данас баве последицама које ће она иза себе оставити, посебно оним који се тичу јавног здравља, економије, транспорта, у овом тексту се ваља дотаћи нечег другог. Ради се, наиме, о могућности алтернативног начина живота, правилније речено о праву на алтернативу.

Током ванредног стања које је на снази, не само код нас, него и у већем делу света, легитимно је поставити питање да ли појединац или група имају право на алтернативни начин размишљања, али и живота? Тј. ако адекватном регулативом штитимо права националних, верских, сексуалних мањина, права жена, деце, миграната, права кућних љубимаца и животне средине, да ли овакву заштиту заслужују и они делови становништва који не желе да се вакцинишу, чипују, одрекну Светог причешћа, они који не желе најмодернију технологију у својим животима, они који не дозвољавају да деца туку родитеље, а ђаци уче професоре, они који не желе да им деца буду отимана у породилиштима, једном речју сви они „заостали и крезуби теоретичари завере“ (како их многи перципирају), који не верују у званичну политичку, економску, моралну, црквено-јерархијску, образовну, историјску, научну и епидемиолошку парадигму?

Како је у новом врлом свету све релативизовано, свако има апсолутно право да верује у шта год жели. Међутим, пошто је савремено право одбацило персонални критеријум важења правних норми, те као нови, прихватило територијални критеријум, јасно је да за све грађане на територији једне државе мора важити иста правна регулатива. Како се, с друге стране, модерна држава не би претворила у тиранију већине над мањином осмишљен је низ правних инструмената којима се поштују права мањина (било које категорије). Таква су на пример и верска и културних права, заштићених верском, односно, културном аутономијом.

Извор: Мондо/Стефан Стојановић

Конкретно, у српском друштву постоји мањина (по слободној процени – 5% становништва), која не мисли да су гурање по супермаркетима и продавницама, масовно шетање кућних љубимаца и сличне активности мање штетне по здравље од причешћивања на Литургији или самог присуствовања истој. Или да је боље да држава (кроз јаслице, вртиће, обданишта, забавишта, школство, здравство, медије) подиже и васпитава нашу децу, уместо да то ми чинимо. Да је боље вакцинисати се против сваког грипа и пити лекове за сваку тегобу уместо ретроградних метода лечења, које су нам оставили наши некултивисани преци. То је мањина која не верује у плуралистичку демократију и њен највиши домет, слободне изборе. То је и она мањина којој је, уместо свеже пијаће воде за један модерни град у 21. веку важнији манастир из 14. века, као да један манастир може да спречи наше незадрживо срљање у прогрес. Или, која још поштује некакво свето дрвеће, разне Храстове Записе, Бадњаке, она која још једе на гробљима, боји се промаје, а нарочито клетве. Затим, овде спадају и они који верују у тамне коридоре моћи, они који прецењују улогу многобројних хуманитарних организација, попут масонских ложа, језуита, циониста, илумината, Билдерберга, Трилатерала, Унеска, Светске здравствене организације, Уницефа, Црвеног крижа и других, овде ненаведених. Такође, ту су и они који верују у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву, па следствено томе, не верују у респираторну догму о два плућна крила једне цркве, тј. сви они који не би да у Риму продишу пуним плућима. Даље, они који чиповање (које нам на својој насловној страни ових дана најављује и најстарији дневни лист на Балкану – Политика) не сматрају технолошким напретком, негом жигом Звери. Једном речју, сви они потенцијални актери Пркосне песме Добрице Ерића. Једноставније реченo – Трибали.

Без обзира да ли се са њима слагали или не, нико им не може оспорити право да упражњавају свој стил живота. Уколико њихов стил живота угрожава званичну парадигму, постоји решење и за то. Један други, горући проблем нашег друштва (проблем непристајања Срба са Косова и Метохије на албански окупациони режим), наши званичници покушали су да реше постизањем споразума о формирању Заједнице српских општина. Аналогно томе, на делу Србије који барем формално није под директном страном окупацијом, било би много лакше формирати Заједницу трибалских општина. Будући да је велики део територије Србије погођен озбиљном депопулацијом, што чак и мигранти не би могли да реше (јер ни они не желе да живе по планинским чукама и другим сеоским забитима јер тамо мора да се ради), остаје као могућност да се у појединим, демографски опустошеним крајевима, дозволи формирање православних резервата, у којима би стално (или привремено) могли бити настањени они које смо скупним именом назвали алтернативцима, односно Трибалима. Правни статус ових резервата могао би бити сличан статусу индијанских резервата у САД или статусу Свете Горе у Грчкој. С тим у вези, овакви резервати (општине) морале би да имају посебну организацију у оквиру СПЦ. То значи да би за њих био надлежан посебан епархијски архијереј, који би се, уместо науком, здравством, међународним односима (тј. Ватиканом), бавио пре свега, духовним потребама становника резервата. Таква Заједница никог не би угрожавала, јер не би имала посебне полицијске или друге безбедносне снаге. Целокупну извршну и судску власт задржала би Република. Једино би на пољу законодавне, Заједница имала одређени степен аутономије (који би се могао сводити само на ограничену примену појединих републичких закона). Конкретно, Заједница не би ни доносила посебне законе, само се републички закони не би примењивали у резерватима у оном степену у коме су у супротности са народном традицијом и православним канонима.

Брдо Звечан (Фото: Јутјуб/Срби за Србе)

На овакав начин било би решено више проблема. Први, било би онемогућено нарушавање идиле Новог светског поретка коју ових дана живимо. Никоме од грађана који уживају у чарима истог не би била нарушена поменута идила. Са друге стране, сви горе поменути трибалски елементи живели би тамо где и припадају, у дивљини, те не би кварили научно-технолошки и сваки други напредак. Друго, сваки грађанин би имао могућност ИЗБОРА. То је уједно и главна поента овог текста. Треће, Република Србија би показала да може да прихвати различитости на својој територији у пуном обиму (пошто је историјске (аутономне покрајине), сексуалне (права ЛГБТ заједнице), етничке (национални савети мањина) и друге већ испоштовала у максималном обиму). На тај начин би и вук био сит и овце на броју. Овакво компромисно решење могло би да помири две, вечито антагонизиране Србије, те створи прилику за нормалан суживот међу свим нашим грађанима без обзира на разлике. На основу чланова 12 и 176 Устава Србије грађани имају право на покрајинску аутономију, тако да би то могао бити правни основ за формирање Заједнице. С друге стране, уколико у авнојевској Србији због титоистичке традиције могу да постоје само две покрајине, настале у доба највећег сина наших народа и народности, онда би Заједница трибалских (православних) општина могла имати статус локалне самоуправе вишег степена. Ваља на време размислити о овој могућности. Када дође неки нови талас пандемије може бити касно.

Душан Илић, Институт за европске студије

Извор: Стање ствари