Напустила нас је величанствена Нишлијка др Снежана Вељковић

УГАСИЛА СЕ НЕЧУЈНО ЈОШ ЈЕДНА БЛИСТАВА ЗВЕЗДА НА НЕБУ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ – ВЕЛИЧАНСТВЕНА НИШЛИЈКА  ДР СНЕЖАНА ВЕЉКОВИЋ, ЈОШ ЈЕ ЈЕДНА ЖРТВА КОРОНЕ

Приредила, публициста Зорица Пелеш

Много је тешко писати о некоме ко ти је био изузетно драг, о некоме који те је освајао лепотом своје памети, красотом своје душе  и својом божанственом љупкошћу.

Српска медицина и историјска наука, као и сви поштоваоци лика и дела прекрасне др Снежане Вељковић данас су у сузама. На жалост, о њој се у њеном родном Нишу скоро ништа не зна. А Ниш би требало да буде поносан на њу и њено дело, јер била је ПОСЕБНА.

Др Снежана Вељковић рођена је у Нишу, а студије медицине завршила је на Медицинском факултету у Београду. По завршетку студија радила је у Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. Судска медицина ју је била привлачила на један посебан начин и логично је било да управо и заврши специјализацију из судске медицине.

У жељи да усаврши своје знање из судске медицине провела је крајем седамдесетих година 20.века једну годину на усавршавању у Њујорку у Канцеларији Главног Медицинског Инспектора и по повратку у Београд одбранила је докторску дисертацију 1980.године.

За редовног професора Медицинског факултета у Београду изабрана је 1994.године, на коме је била и дугогодишњи шеф катедре за судску медицину.

Изузетно је била посвећена настави  и зато је била  миљеник својих студената. Поред наставе велику пажњу посвећивала је научно-истраживачком раду у области судске медицине. Предмет њених интересовања у оквиру судске медицине били су: напрасне природне смрти, изненадне смрти новорођенчета и одојчета, наркоманија, кривична и стручна одговорност лекара и асфиктичне смрти. И као резултат тих истраживања настала је њена одлична монографија „Насилне асфиктичне смрти“.

Као коаутор учествовала је у писање уџбеника за студенте медицине  „Форензичка медицина“  („Forensic medicine – tex book for medical students „), објављеном на српском и енглеском језику.

За студенте медицине написала је и уџбеник „Судска медицина“, а била је и коаутор многих других уџбеника из медицине. Драгоцене су и две њене изванредне монографије:

„Хроника судске медицину Београду“ и „Хроника Медицинског факултета у Београду“.

Ректорат Универзитета у Београду  доделио јој је за њену монографију „Хроника Медицинског факултета у Београду“  2011.године престижну награду из области научног рада –  „Веселин Лучић.“

Веселин Лучић, који је био стипендиста „Матице Српске“ (1894), био је инжењер за одсек канализациони у Београду и велики хуманиста. Давао је велике прилоге између два светска рата ратним војним инвалидима, студентским мензама у Београду, учествовао је својим прилозима и изградњи новог дома Удружења инжењера и архитеката у Београду и био је један од утемељивача  приватног дома за доживотни смештај старијих слепих девојака у Београду. У Београду се налази „Задужбина Веселин Лучић“, али о томе се јако мало зна.

Др Снежана написала је велики број научних радова, које је објављивала у домаћим и станим стручним часописима.

Али, своја интересовања није само сводила на судску медицину, већ се годинама упоредно бавила и историјом медицине, којој се последњих година свог живота максимално посветила.Била је један од најактивнијих чланова Секције за историју медицине Српског лекарског друштва (СЛД) и неуморно је  истраживала  период Балканских ратова и Првог светског рата. Велику захвалност је имала  према прим др Александру Недоку и проф.др Брани Димитријевићу, који су јој давали велики подстицај  за њена истраживања на пољу историје медицине.

Својим неуморним истраживачким радом, чудесним мирисом своје заносне душе и својим чаробним осмехом ширила је годинама неописиву срећу и  радост међу свим члановима Секције за историју медицине СЛД. И зато је њен изненадни одлазак у град вечности  срца свих нас из Секције за историју медицине СЛД  обавио претешким плаштом туге кога сатима и сатима,од њеног ненаданог одласка, натапамо сузама и болним уздасима. Јер тешко је заборавити то њено прекрасно увек насмејано  лице, препуно животне радости.

Тешко је заборавити  и њена величанствена предавања на састанцима наше Секције за историју медицине СЛД, која су била врхунска.

Једно од њених сјајних предавања, везано за њену струку,  било је предавање „Судско медицински случајеви у извештајима лекара Кнежевине Србије“, одржаном  на „Студеничкој академији 800 година српске медицине“ у манастиру Студеница , у јуну 2011.године.

А њено , такође одлично, предавање  „Изгубљена битка др Драге Љочић“, које је одржала на састанку Секције за историју медицине СЛД, 20. марта 2014.године, објавио је после тога на сајту „Српска историја“ вредни и неуморни проф.Ђорђе Бојанић.

Те 2014.године Одељење медицинских наука САНУ организовало је научни скуп посвећен животу и раду чувеног др Аћима Недовића о  коме је др Снежана Вељковић одржала изузетно предавање .

Велику пажњу је 2016.године др Снежана Вељковић привукла сјајном књигом „Господин који није знао санскрит“ . То је дивна књига у којој је танано животописан узбудљив  живот др Милана Јовановића Морског,који је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Лазаревића био најплоднији српски лекар – писац.

Неуморан и изузетно плодан рад  др Снежане Вељковић запажен је с великим уважавањем и поштовањем  у Српском лекарском друштву у Београду,које јој је на својој  слави Ђурђевдан даривало изузетно признање – „Златно перо“  за 2018.годину.

Својим изузетним књижевним изразом, лепотом и топлином своје писане речи др Снежана Вељковић оденула је, пред крај свог живота , своја три изузетна књижевна дела : „Крила у мермеру“, „У потрази за Гледис“ и „Библиотека породице Градиновачки“, у чудесну чаробну одежду прохујалих времена, проткану златним нитима сећања на светле ликове српске медицине и српске историје.

Сећам се како ме је  др Снежана узбуђено позвала телефоном, када је из штампе изашао њен први велики роман „Крила у мермеру“. То је узбудљив роман о животу проф.др Јулијане Богићевић, прве жене декана Медицинског факултета у Београду, која се у роману зове Наталија. Питала ме ја када ћу бити код куће да ми по таксисти пошаље свој роман, јер жели да га ја прва прочитам, пошто сам ја, по њеном мишљењу „НАЈВЕЋА ЈЕЗИЧАРА“ у Секцији за историју медицине СЛД, па ћу га као таква ја најбоље промовисати усмено пријатељима и преко друштвених мрежа. Слатко сам се насмејала и захвалила на новом звању. Приметила  сам  да је она сваки пут на неком од предавања, у нашој Секцији за историју, медицине СЛД, пажљиво слушала моје дискусије, као што је  врло пажљиво  слушала и моје предавање  о својој проф. др Босиљки Боси Милошевић (најстаријој сестричини проте Стеве Димитријевића) сада већ давне 2009.године. И слушајући ме тако годинама дошла је до закључка да сам „НАЈВЕЋА ЈЕЗИЧАРА“ што је за мене изузетан комплимент, баш као и њена посвета у последњој њеној књизи, „БИБЛИОТЕКА ПОРОДИЦЕ ГРАДИНОВАЧКИ“, у којој описује свој родни Ниш, а коју ми је послала 2. марта 2020.год, само неки дан раније пред њен одлазак на пут без повратка:

Та њена чудесна реченица „Не штеди ме!“ много ми значи,  то је велика привилегија  и част за мене, јер је др Снежана  показала колико поштује моје мишљење, колико јој је стало до мог мишљења, о њеној књизи, коју и сада, када прекидам писање на трен, држим у руци, плачем и не могу да верујем да је она само пре непун месец дана била у њеним вредним и прекрасним  рукама.

Све три ове књиге су предивне, али и потресна сведочанства о временима и о личностима о којима скоро ништа не знамо.

Нишлије ће се изненадити и одушевити када буду читале књигу „Библиотека породице Градиновачки“ у којој др Снежана, у једном делу, користи говор свог родног Ниша ,који ја обожавам, јер сам рођена у комшилуку, у Белој Паланци.

На крају овог болног присећања вредно је споменути драгоцено дело, „КАЗИВАЊА ЛЕКАРА О ВЕЛИКОМ РАТУ“, проф.др Бранислава Бране Димитријевића. Њега је смрт, на жалост, претекла 2015.године, али захваљујући предивној др Снежани Вељковић, која је узела рукопис од породице др Бране и приредила га штампу ми данас имамо једно значајно, огромно, историјско дело. Договарале смо се да ову драгоцену књигу др Бране промовишемо у Снежанином родном Нишу, у Дому војске,овог пролећа 2020. год, заједно са пуковником проф. др Драганом Микићем, др Зораном Вацићем, председник Секције за историју медицине СЛД, др Јеленом Симић Јовановић, секретаром наше Секције и кустосом Музеја Српског лекарског друштва и др Машом Димитријевић, супругом др Бране.

И наравно са величанственим прим. др Александром Недоком (95), нашим најстаријим историчарем медицине, који не престаје да плаче за Снежаном данас цео дан. О њему је др Снежана написала прекрасан текст у часопису за науку „ГАЛАКСИЈА НОВА“, који је сјајни и неуморни проф.Ђорђе Бојанић објавио на сајту „Српска историја“.

Палећи МОЈОЈ МИЛОЈ СНЕШКИ ову мисаону воштаницу дубоко се клањам ЊЕНОЈ ПАМЕТИ, РАСКОШНОЈ ЛЕПОТИ ЊЕНЕ ДУШЕ И ЊЕНИМ СЕНИМА, ЖЕЛЕЋИ ЈОЈ ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

НЕКА ЈОЈ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА