ДРЖАВНИ СЛОМ СРБИЈЕ

категорија Мишљења / дана 30/05/2013 у 20:24 часова /

Анализа елемената и циља противуставних аката и антидржавне политике

1.Рушење државноправног поретка

Урушавање државноправног поретка који за основу има постојање националне државе и садржинска измена важећег Устава Србије заузимањем полуга државне власти од евроатлантистичке „елите“ од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ(ССП), доношењем и адаптацијом закона у складу са правним поретком ЕУ, противуставним регулисањем статуса АП Војводине, противуставним деловањем председника Б.Тадића и његовом трећом кандидатуром, нерегуларним парламентарним изборима и фалсификатима резултата, противправним „техничким договорима“ са Приштином, на крају циљно доспева али се и не окончава доношењем противуставне Платформе за КиМ председника Т.Николића и Резолуције Владе. Завршни превратнички удар на државноправни поредак извршен је реализацијом Резолуције и потписивањем статусног „Споразума“ са Приштином којим се и последњи траг државности и Уставности на КиМ предаје и подводи под поредак сепаратистичке Приштине.

После свега министар правде и државне управе, Влада и председник Републике противуставно захтевају од Уставног суда да не врши своју надлежност и да одложи поступак оцене Уставности „техничко-статусних“ споразума са Приштином, формализованих кроз акте Владе и Народне скупштине, како би се реализовали.

Метод који је коришћен у флагрантном кршењу и дерогирању одредби највиших правних аката састојао се у противуставним „договорима“, доношењу аката ниже правне снаге а супротног садржаја Уставу Србије, уносу стандарда и норми противних важећим законима Србије и противправном праксом.Они који су се заклињали на важећем Уставу Р.Србије, тако су постали главни носиоци укидања његовог важења и потом позивања да га и формално треба мењати у складу са њиховом узурпацијом, противправним деловањем и превратом. Председник државе отворено говори да није ограничен Уставом, за председника Владе Устав је неважећи, а првог потпредседника не постоје црвене(уставне) линије и формална ограничења.

Оваква организована деструкција државе, предаја територије и подвођење држављана под туђинску управу и власт, представља јединствен историјски пример не само подређивања туђим интересима, прикривања издаје већ и отвореног непријатељства отуђене и марионетске политичке елите и уништењу народа коме номинално припадају.Веровати да ће се исти на крају процеса тргнути и зауставити, пуста је нада јер се ради о вођеном процесу и луткама који су све фазе извршавали, који су на крају и постављени да окончају процес јер је ранија постава ДСа и замењена због компромитације и недостатка подршке да би се сертификованим „патриотским“ наследницима од ЕУ честитао избор и пре окончања гласања.(1.) да би по окончању процеса известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин лицемерно закључио да је корисно да процес косовског признања окончају они који су се против тога раније борили као националисти. “ И, треће, на власти су сада странке које су у удобнијој позицији. Противиле су се европском путу док су биле у опозицији, а сада кад су прихватиле европску опцију, знају да нова опозиција не може да гласа против – навео је Кацин за “Вечерњи лист”, додајући да “споразум потписују и морају да га примене они који су се највише опирали независности Косова”.(2)

2.ПОЛИТИЧКА ПЛАТФОРМА за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини (3) иР Е З О Л У Ц И Ј А Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији (4)

Управо кључ разумевања позиције режима у Београду и јесте активно деловање и саглашавање са последицама противуставних аката и поступања против одредби Резолуције 1244 СБ УН.Декларативно навођење да је „дугорочни државни и национални циљ – очување целовитости државне територије...“ управо се дерогира не само навођењем другог циља „омогућавање бољег живота за све грађане приступањем Европској унији“ који је неспојив са првим, већ и активним подређивањем првог другоме циљу кроз уступке који урушавају државну целовитост и врше адаптацију правног поретка у реализацији очито главног циља евроинтеграција.Тиме што се изричито наводи “ да је Република Србија у досадашњем току политичког процеса.. својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународнисубјективитет и легитимитет “ чиме се не само јавно признаје штетно деловање претходника, као и своје, већ се то поставља као полазна основа даљег поступања као „реалност“ на којој гради коначни „свеобухватни“ статус АП КиМа.Са таквим полазиштем и утемељењем надаље је могуће само изградити елементе аутономије Срба сведених на статус „националне заједнице“ у оквиру „Косова“ а не више сувереног народа у Р.Србији.На крају колаборационистичка власт у Београду обелодањује своју позицију као „обавезујућу за све државне органе и организације“ па и Уставни суд који на основу овог политичког акта нечињењем самодезавуише своју надлежност и функцију заштите Уставног поретка, јер би се јасним одређењем противуставности договора са Приштином и Уредби за њихово спровођење срушила и Резолуција и Платформа као антидржавни акти који их потврђују и дају понуду на истом основу а тиме и онемогућио наставак исте антикосовске и евроуинијатске политике против државе и народа.При томе, нацрт Платформе је послужио као мамац и средство да се постигне јавна сагласност Т.Николић истиче: „да је питање Косова и Метохије историјско питање око кога је потребно постићи најшири могући консензус свих релевантних политичких фактора. “ (5) представника косовских Срба(6) СПЦ(7) и САНУ(8) а онда се повлачењем кључне одредбе „да ништа није договорено док се све не договори“ са изговором да је „непотребна“, Т.Николић: „али ако иза парцијалних договора имамо платформу онда принцип „да ништа није договорено док није све договорено” губи на важности. “ (9) ради постизања „политичког јединства“(Исто 9.) (унутрашњег самог режима) уз „сугестију“ западних контролора „ако би Србија инсистирала на реакцији, у Вашингтону и Бону ће га и званично одбити као „немогућу основу за преговоре“.,“(10) на измењени текст је добијена парламентарна сагласност европозиције и западне опозиције како би се докрајчио процес отуђења територије сепаратистима, непосредне предаје народа албанској криминалној управи и њиховим западним менторима.Истиче се да је циљ Платформе да се укине „институционални паралелизам“ како би се успоставили „органи власти на подручју Покрајинекоји би били признати од свих страна укључених у процес и успостављање чврстихправних и политичких гаранција на нивоу Покрајине и међународне заједнице заполитичка, територијална и друга права националних заједница на читавом подручју Покрајине;“

А какав је то новоизграђени статус Срба као „националне заједнице“ у нивоу осталих заједница на наводно сувереном „Косову“ око кога две стране потом воде тешке преговоре и трговину око унутрашње аутономије и институција које је установљавају а којој није препрека Устав Србије ни међународно право, већ се темељи на оваквој антидржавној Резолуцији и Платформи и рестрикцијама које Србији постављају западне метрополе. Пошто су признали претходно постојање, пренели државне надлежности и сувереност „Косова“, како сами наглашавају овим актима, какве су то дакле, интерне надлежности које се желе постићи у преговорима и на којима се заснива преговарачка позиција Београда а која је намењена косовским Србима кроз укидање институција Р.Србије и успоставу нових утемљених на „Уставу Косова“ а гарантованих од ЕУ-САД. С тим да ни то није коначан изглед аутономије јер се нуде даљи уступци у преговорима коме се дно види у самим „уставним“ институцијама „независног Косова“ и „Ахтисаријевом плану“, јер како каже Резолуција“3. Република Србија спремна је да учини додатне уступке„.

Исте надлежности и целокупан статус и Косова и територијалне аутономије Срба режим у Београду би да на мала врата унесе и формално у правни поредак Србије путем доношења Уставног закона, “ г) Све надлежности које као резултат преговора буду поверене ПИС у Приштини биће потврђене уставним законом и пренете… “ и ако то није предвиђен референдумски начин промене Устава Србије, јер Уставни закон служи само за примену важећег Устава. (11)

Дакле, великодушна понуда Платформе и Резолуције је постојање албанске државе на тлу Србије, са Уставом, закоднодавном, извршном и судском влашћу, међународни субјективитет, „дводомна Скупштина Аутономне покрајине Косово и Метохија, у којој би горњи дом представљао Дом региона и верских заједница, а доњи дом би био Дом грађана“ са мањинским квотама, ротацијом и гарантованим местима функционера, као и са правом вета у ограниченом предмету којим се штити статус националних заједница и унутрашња организација која националним заједницама предвиђа висок степен територијалне и персоналне аутономије.Она даље садржи и предлог успоставе „Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији.. засноване на посебном Статуту о аутономији Заједнице српских општина на Косову и Метохији и јемчене Уставом покрајине и јавном декларацијомпредставника међународне заједнице ова аутономија подразумева постојање изворних надлежности у девет области: „просвете (школства),

здравства, спорта, културе, јавног информисања, заштите животне средине,

просторног планирања, правосуђа (тужилаштва у првом и судства у првом и другом степену, судови …били би установљени законима на нивоу Покрајине… утичу на избор и састав судова…, у складу са прописима важећим у Покрајини, унутрашњих послова (..била би у формалном смислу део полицијских снага Косова и Метохије, а функционисала би под ауторитетом Извршног већа Аутономне заједнице српских општина … на територији Аутономије и у складу са овлашћењима која су дефинисана законима у сагласју са највишим правним актом Аутономне покрајине Косово и Метохија и Статутом.Такође, предвиђа се да „заједница“ општина има органе власти Скупштину Аутономне заједнице и Извршно веће.., своје симболе (грба, заставе, химне и др.), да Уставом Аутономне покрајине Косово и Метохија имају гарантовану могућност успостављања непосредне сарадње са органима Републике Србије, као и право на допунско финансирање из средстава предвиђених буџетом Републике Србије(остао је само „Фонд за север“ који се пуни средствима „Косовских “ царина), успостављање посебног уговорног односа између Српске православне цркве и ПИС у Приштини; …да узме у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији,(међудржавни уговор) доношење Закона о повратку на нивоу Покрајине(од стране Косова а не Србије), као и да имовинска питања морају да буду трајно решена у складу са важећим међународним конвенцијама, општеприхваћеним правним принципима и стандардима(а не и поретком Србије).Предвиђа се и постојање специјалног територијално персоналног статуса за сеоске енклаве у којима Срби и други неалбанци чине већинско становништво, евентуално и за подручје општине Гора који би подразумевао ..утицај на избор кадрова и структуру органа унутрашњих послова за дата подручја, правосуђе у првој инстанци, просвету, здравство, као и питања која задиру у област основних политичких и економских права;

Платформа и Резолуција Народне скупштине за КиМ имају не само противуставни садржај одредби већ и унутрашњу дихотомију.Наиме, то што се у уводном делу оба акта врши декларативно позивање на Устав Србије и Резолуцију СБ УН 1244 има само један циљ да прикрије створене основе у таксативним одредбама и садржају ових аката за реални ток политике и догађања претходне и накнадне „договоре“ а који је супротан и иде у другом правцу од прокламације.Нема ту ни одредбе да ће се борити за очување територијалног интегритета и целовитости државе Србије већ само да се неће пасивно признати независност сепаратног ентитета албанске националне мањине, што јасно указује на приступ „коначном“ решавању „историјског“ „проблема.“Нема ту ни одредбе да ће се једнострани насилнички акти вратити у Уставне оквире.Једино што је прву тезу очувања суверенитета чинило веродостојном била је одредба „да ништа није договорено док све није договорено„, али она је из првобитног предлога избачена и тако главну тезу учинила да буде без икакве тежине и са пуним преварним потенцијалом.Тако је цела манипулативна операција добила пун смисао. Декларативним делом се тако, као необавезујућим баца патриотска прашина у очи јавности док се обавезујућим садржински супротним и противуставним предлаже и оперативно реализује супротстављен концепт на темељима и принципима Ахтисаријевог плана унутрашње аутономије косовских Срба у оквиру независне параджавне творевине. Дакле, неделотворним делом треба да се на први поглед покаже континуитет борбе за КиМ и он треба да замагли главни правац практичне политике усмерен ка функцији евроинтеграција. Други ниво који се односи на стварање услова и предлагање минималног суверенитета српских општина и увлачењем Срба у поредак „Косова“ потпуно је на трагу и у оквиру Ахтисаријевог плана, независности сепаратног ентитета. Србија дакле, даје живот и функционалност сепаратној творевини и омогућава уместо да спречава њен настанак и трајање, чак шта више, на предлог самог Београда у виду Резолуције и Платформе има да се и изврши споразумно одвајање и коначно решење проблема.Права мера и сврха ових велеиздајничких аката и види се у последицама које изазива и тиме откривају праве намере твораца који се позивају управо на њих као основ за регулисање статуса Срба у оквиру сепаратистичког ентитета „Косова“ и подвођења под реалну власт Х.Тачија. Привременим иниституцијама под међународним протекторатом се интерним договорима даје трајни карактер и коначна овлашћења. Нелегално се гасе и предају институције које су део Србије, које су у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН која тражи самоорганизовање под контролом УНМИКа и подводе држављани под новоосноване организационе структуре, намећу прописи и власт сепаратиста а све би то још и да се прикрије овлашћењима датим Резолуцијом и Платформом и накнадним формализовањем кроз Уставни Закон.

Сада на видело излазе не више само обриси и неповезани делови сценарија који се различито тумаче, већ се јасно уочава да се „договорима“ претходника и сукцесора више не успоставља привремено стање на територији под међународним протекторатом и даље суверенитетом Србије, већ успостава трајној стања противног Резолуцији 1244 СБ УН

И Резолуција и Платформа као политички акти имају улогу да дезавуишу ранију политику која се везивала кроз претходне Резолуције за Уставни основ и поставе коначни антидржавни темељ политике којим се врше предају суверенитета и то централне Србије Бриселу а КиМа Приштини.Такође, они би да усмере јавност на текст уместо да погледи буду усмерени на резултате на терену.Реализацијом ових аката кроз „техничке и статусне договоре“ врши се правно насиље и политичка узурпација.

3.Контролисани „преговори“ Београда и Приштине

Током преговора уз контролу ЕУ (САД), дошло се до најављеног и великодушног давања уступака на уштрб и тако формулисаног противуставног предлога, па од „АП Косово и Метохија“ у Платформи, „јужна српска покрајина“ у Резолуцији, Т.Николић појашњава да се ради о „специфичној територији ван аутономије коју предвиђа Устав(Србије)“ (12) дакле, другом државноправном поретку, тј.држави Косово.Ни у погледу надлежности ствари не стоје боље, па од девет „изворних“ аутономних надлежности и других статусних права долазе до понуде пет,(13) па три,„Оно на чему инсистирамо је правосуђе, полиција и да никада војска не буде на територији заједнице српских општина“, рекао је Николић и додао да би гарант тога требало да буде ЕУ.„, (14) уз додатак кога нема у наведеним актима, да на територију где живе Срби не улазе оружане снаге Косова.(Исто14) O персоналним правима Срба из енклава, више се и не говори.Оваквим минимизирањем, нестали су основи аутономије и остала „права“ која представљају и конституишу само локалну самоуправу у према постојећем поретку „Косова“ и Европској повељи о локалној самоуправи СЕ 1985.са правом удруживања и ван државних граница.Нема дакле, ни законодавне ни извршне (државне)власти, већ само пука повезивања, савез локалних српских општина и извршна овлашћења(не и власт) да решава локалне проблеме и предлаже решења косовским институцијама а све у оквиру Косовских закона а не и поретка Србије.Приштина нуди институционализацију српске заједнице општина кроз саветодавни карактер, кроз упућивање представки и молби централној власти у Приштини а не и извршни орган који би се старао о извршавању одлука представништва, спровођењу аката Приштине исл.Ту више нема ни аутономне полиције ни судства, ни тужилаштва сем предлагања кадрова и националног кључа, нема допунског финансирања из буџета Србије, и та гола форма би да прикрије суштину да се у ствари ради не више о територијалној аутономији већ о статусу заједнице сведене на део предлога који се односи на српске енклаве јужно од Ибра.Ту више нема ни помена о варијанти и асиметричном статусу Ким у оквиру поретка Србије, већ о облику и степену самоуправе који је предвиђен Уставом независног „Косова“.

Пошто председник владе И.Дачић више пута изјваљује да Косово и није део Уставног поретка Србије и да је Устав само голо слово на папиру, „Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено Уставом. Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже. Председник Србије не може на Косово. Ни председник владе. Ни министри. Ни полиција. Ни војска”, написао је Дачић за недељник НИН. (15) онда је суштина прве фазе преговора била само у томе што им није пружен икакав уступак који би прогласили за победу, „Кад све то сакупимо, заиста не знам с чим бисмо изашли пред наш народ да бисмо рекли да смо нешто добили. „(16)Док А.Вучић изјављује: „Према његовим речима,(А.Вучића) мораћемо да бирамо између две ствари – прихватање лошег плана за Србе на северу Косова и одбијања да потпишемо било какав споразум са ЕУ. „ (17) Све како би српски народ прихватио и помирио се са „реалношћу“ и чињеницом да Косово више није у Србији нити ће бити.“Сматрамо да није корисно да све што је до сада урађено буде бачено у воду„, рекао је Дачић и додао да треба да се уложе још већи напори како би се дошло до одрживог решења и решило питање полиције и судства. (18)

У самим преговорима је Београдски режим понудио уступке до границе које га приближава постојећем устројству „Косова“, у којима се губи облик територијалне аутономије као облик децентрализације који није институционално засебна и виши степен територијално политичке заједнице са изворним надлежностима, законодавном, извршно-управном и судском влашћу, већ обична локална самоуправа у оквиру одређеном косовским поретком са додатком пет надлежности које би требало да заштите српску заједницу од фактичког онемогућавања живљења под сепаратистичком влашћу, што су српске општине одбиле. (19) Председник Т.Николић док се званично рукује са Х.Тачијем (20) више не нуди ни широку аутономију већ минимум проширених овлашћења и забрану стационирања паравојске на територији аутономне области. (21) ЕУ и САД су доставиле папир као предлог за решење(22) који не пружа никакву дилему о правим циљевима јер нуди међусобно признање и локалну власт косовским Србима у постојећем ахтисаријевском моделу изграђеном кроз „Устав Косова“.

СПЦ је изнела резолутан став да нема ни поделе ни предаје КиМ, (23) што је наишло на осуду пре свега премијера И.Дачића коме веже руке у трговачким договорима.Како преговори не би пропали јер је у њих уложен и кредибилитет ЕУ и САД, „Амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби изјавио је да би у дијалогу Београда и Приштине требало да дође до још већег напретка и да САД и ЕУ желе да се преговори што пре заврше.„. (24)

На крају се у складу са главним опредељењем евроинтеграција, изјашњава Т.Николић: „Заслужили смо датум“ (25) и тежи се изналажењу решења за КиМ које ће бити у функцији постизања главног ЕУ циља, „Оно што је важно је да то решење морамо да постигнемо, због будућности наше земље“, казао је (Н.)Стефановић(нап.председник Н.Скупштине) у Кажипрсту Б92 и додао да верује да ће се оно постићи данас, сутра или за неколико недеља, али да ће се постићи јер евроинтеграције Србије немају алтернативу. “ (26) Међутим, предлог ЕУ и Приштине(27) је био такав да није нудио ништа па се са таквим резултатом није могло изаћи пред јавно мењење Србије и тиме угрозити политичка будућност актера, што истиче А.Вучић: „У Бриселу нам нису дали никакву шансу да прихватимо понуђени папир„.(28)И поред ове, прве фазе која је окончана без договора, са одбијањем Владе од 08.04.2013.год, такве бриселске понуде и захтевом за наставак договарања, (29) настављени су дипломатски контакти (30) и стваран је основ за другу фазу у којој ће се од стране Приштине изаћи са минималним уступцима, које ће званични Београд прихватити и прогласити га за „болни компромис“. При свему објављује се и паралелна понуда за размену територија од стране И.Дачића „Председник Владе Србије оценио је и да би Београд и Приштина „са лакоћом могли да се сагласе око размене територија“, односно размене севера Косова за општине на југу Србије које су претежно насељене албанским становништвом.“ (31)

Нови „трговачки“ састанак од 17. априла 2013.год, је обележен „бољом“ понудом Брисела, Премијер Дачић је рекао да је српска делегација у дијалогу прихватила све предлоге високе представнице ЕУ Кетрин Ештон осим једне тачке на којој је инсистирала Приштина а то је да две стране подржавају једна другу за улазак у чланство међународних организација. Приштина није спремна за договор и чак прети да би питање Севера могло да буде решавано и на друге начине, а не преговорима, рекао је Дачић. (32) На крају се славодобитно објављује: „Прихваћено је буквално све што је Београд тражио! Према новом предлогу, Срби би имали надлежности у четири српске општине на северу Косова, али без припајања три албанске општине, што су Албанци тражили у претходној рунди преговора како би променили етнички састав Заједнице српских општина. У понуди је да српске општине постављају локалне и регионалне полицијске командире.… Највећи уступак јесте тај што је Београду понуђено да у надлежности српских општине буде и Окружни суд у Косовској Митровици, али и нека одељења судова… и да косовска војска не треба да буде на северу Косова… Албанска страна незадовољна је бриселском понудом. У једном тренутку Тачи је бесно рекао Кетрин Ештон: „Србима сте дали све!“ Њима је најспорнија 9. 10. и 14. тачка споразума, односно питања судства, војске и полиције.„(33)

После одигране режиране игре за јавност назване „преговори“, предлога и понуда, фарсичног одбијања Владе првог споразума,(исто 29) драматизације, дизања тензије А.Вучића, „Видите да се тресем од страха, али искључиво због будућности Србије, а не због тога што знам ко ће сутра бити крив„, (34), прекида и наставка, на крају је 19.априла 2013.год., од стране К.Ештон и засебно И.Дачића и Х.Тачија, парафиран „Споразум“ Београда и Приштине.(35) Њиме је Србија добила привремену самоуправу косовских Срба у четири северне општине, који за узврат морају да признају власт и законе Приштине, изгубила је своје институције и тако изашла из Уставног и државног оквира а Приштина је добила заокружење власти на целој територији, сувереност коју сама није могла остварити на миран начин и без помоћи Нато, неометан приступ у ЕУ и признање самосталности у односу на централну власт у Београду.Не само да је „Први споразум о нормализацији односа Београда и Приштине“, противуставан, да није ни у оквирима Резолуције а ни Платформе, већ представља потпуно и формално прихватање постојања „Косова“, са једним одложним „побољшањем“, да се о приступању Косова у међународне организације пристане накнадно када се и буде одлучивало о одвојеном приступању у ЕУ. „Преговарач“ Х Тачи изјављује: “ Србија је хтела да издраматизује овај процес у Београду, то је отворено урадила и у Бриселу на заједничким састанцима са баронесом Ештон. Ту драму је створила и код своје јавности.“ (36) а И Дачић изјављује:“Ово је највише што се могло. Споразумом је омогућен и наставак европских интеграција које су за наш народ од суштинске важности. Отворили смо простор да се о Косову разговара на равноправној основи, уз сагласност председника Србије..“(37)

После свих обећања, 99 корака учињених у супротном правцу од заштите државности Србије, признања суверености, исправа, поретка, територије, границе, субјективитета и засебног пута Косова у ЕУ, остала је последња резерва Руског вета у СБ УН.Али како нам унапред наговештава И.Дачић и она ће бити размењена за најважнији циљ чланство у ЕУ, само је то коначна фаза „свеобухватног решења“ и нису се још стекли услови за то:“Он је казао да постоје притисци, да се о томе зна и да су о томе већ јавно говорили и у ЕУ, да се не омета чланство Косова у неким међународним организацијама. „За нас је то питање апсолутно неприхватљиво без свеобухватног решења проблема Косова и Метохије„.(38)

На крају, косовским Србима формално остаје подривени међународни протекторат све са овереним и потписаним „Споразумом“ који значи разрешење спорних односа две државе, што предвиђа Резолуција 1244 СБ УН и тиме доводи „Косово“ пред врата СБ УН, обесмишљава вето сталних чланица које не подржавају сепаратизам и поштују међународно право засновано на постојању, макар и формалном, суверених држава.

4.“Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа„, Београда и Приштине од 19.04.2013.године(39)

„Споразум“ који је противуставно „договорен“ у Бриселу, парафиран и одобрен од институција, Владе (22.04.2013) (40) и парламената „две стране“, између Београдских (25.04.2013)(41) и самозваних Приштинских(22.04.2013) (42) западних марионета, и тиме добио не само политички легитимитет институција већ и засебну правну форму одвојеног закључења билатералног међународног уговора два државна субјекта, само је доказ доследног правца и резултата државноправног слома Србије и заједничке изградње сепаратистичке творевине „Косова“ у договорну државу.Потврдом парлементата обе стране, признатa државa Србијa је својевољно произвела постојање непризнате сепаратне творевине у себи равноправног субјекта.Али, како се ради о творевини под међународним протекторатом УН, цивилном и војном управом, и о потписима председника Владе и представника ЕУ а не „друге стране“, то је и ова билатерална форма мањкава али са јасним политичким, правним и моралним последицама. Међутим, ни сама Влада ни Народна скупштина нису овлашћене да прихватају противуставни споразум нити је то извршено по ваљаној унутрашњој процедури предвиђеној за ратификацију а ни по поступку за промену Устава чл.8.ст.2., па ни чл.182.ст.2., с обзиром да се његовим одредбама у суштински мења правни поредак Р.Србије. Суверени српски народ је сведен на националну мањину којој се према „Косовском Уставу“ и законима дозвољава формирање етничке „Заједнице општина“(тач.1.) са обележјима удружења, Статут, председник, потпредседник, скупштина, веће,(тач.2.,3)која ће имати саветодавну улогу(тач.6)Српски народ се подводи под потпуни институционално правни поредак сепаратиста и то отворено говори министар правде Србије Н.Селаковић:“Лоша страна споразума у делу правосуђа је правни систем Косова, јер ће морати да примењују косовске законе„.(43) док А.Вучић признаје да се само ради о „законима Косова“ а не и „Уставу““ ..у том документу нигде не пише да ће се поштовати косовски устав,.. “ (44) као да је то правно могуће због хијерархије правних аката, а нарочито навођења „правног система Косова“ у самом „Споразуму“, чиме јасно обмањује српску јавност. „Споразумом“ се потпуно предају под власт и полиција и правосуђе као и остале функције државе које су претходним договорима већ предате(име, представљање, самостални пут у ЕУ, договор о ИБМ(граници), косовски царински печат, катастар, матичне књиге, личне карте, возачке дозволе, факултетске дипломе…).() „Заједница ће имати потпуни надзор над подручјима привредног развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања„(тач.4.), дакле, чак ни у тим областима нема изворних овлашћења већ су у питању институције „Косова“ над којима се само врши надзор(тач.6.) и дају апели и представке централној власти.Сва овлашћења дата су „Уставом и законима“ „Косова“ евентуална додатна у милости централне власти(тач.5) и заштићена Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом,(тач.4.) а не никаквим параваном Уставног закона Србије, која се узгред нигде и не помиње сем као „страна“ која је потписник предаје овлашћења, функције и надлежности сепаратистичкој власти у Приштини као другој и потпуно властној страни.

Да не буде забуне и различитог тумачења тачком 7.се предвиђа “ ПостојаћеједнаполицијанаКосовукојасезовеКосовскаполиција. Сви полицајци на северу Косова биће интегрисани у склопу Косовске полиције. Плате ће искључиво исплаћивати КП“ а тач.8.“Припадницима осталих српских безбедносних структура биће понуђено одговарајуће место у косовским структурама“ дакле, недвосмислено и директно служење сепаратистима у Приштини.Тачком 9.сагласно се одређује“ Постојаће регионални полицијски заповедник за четири северне општине..“ бићекосовскиСрбинпредложенодМинистарстваунутрашњихпослова (нап.„Косова„)премалистикоју ћедати четириначелникаопшинеуимеЗаједнице. „, док се за друге општине са српском већином та привилегија не предвиђа“(Постојаћејош једанрегионалнизаповедникзаопштинеЈужнаМитровица, СрбицаиВучитрн).„А каква је улога предвиђена за Заповедника, примарно координације у обављању послова „сарађиваћесаосталимрегионалнимзаповедницима.„Нигде ни помена о најављиваном саставу, кључу и нижим заповедницима што се очито оставља регулисању према „Косовским законима.“ Тачком 10.надаље се појашњава да „Правосудне власти биће интегрисане и радиће у склопу правног састава Косова. „.Тако ће Апелациони суд у Приштини имати веће састављено од већине К/С(косовских Срба) судија, док ће свако радно тело бити састављено већином о К/С судија а који ће судити у зависности од природе случаја за подручје свих општина где косовски Срби имају већину а у Северној Митровици ће се успоставити стално седиште канцеларије, са судијама из реда К/С, и административним особљем, Одељење Апелационог суда Приштине“ (Окружни суд Митровице)“ које ће судити у већима са српском већином судија у зависности од природе случаја.

Тако за све Србе на КиМ централна власт више није у Београду и Србији већ у Приштини и „Косова“, све у складу са „Уставом Републике Косова“, Законом о локалној самоуправи, Законом о полицији, Законом о судовима и др.,чиме постају и формално држављани туђе државе „Косовари“ и отуђењем од сопствене државе легализована национална мањина.

Надаље се обе стране саглашавају да ће се легални органи власти у „северним општинама“ бити упостављени тек спровођењем општинских избора током 2013.године“уз посредовање ОЕБС-а, а у складу с косовским законима и међународним стандардима„, чиме ће се укинути органи власти засновани на законима Р.Србије и тиме коначно укинут“институционални паралелизам“ и постојање државе Србије на свом тлу и међу својим грађанима.(тач.11.) Тачком, 12.и 13. одређује се динамика, план спровођења „споразума“ до 26.априла са транспарентим финансирањем и коначни договор о о енергетици и телекомуникацијама и довршити је до 16. јуна, као и Одбор за спровођење уз посредовање(контролу) ЕУ(чл.15.) На крају, обе стране се свечано обавезују да се неће меуђусобно“ блокирати ни подстицати друге да блокирају другу страну у напретку на њеном путу према ЕУ. “ , у засебном и одвојеном путу ка наддржавној творевини ЕУ.(члан 14) Тако јасно, недвосмислено и противуставно и фактичко и формално признање државног субјективитета „Косова“ коме матична држава допушта да иде самостално у чланство и евроинтеграције које су предвиђене чл1.4…49.50. консолидованог Уговора о ЕУ и чл.2..,335….Уговора о функционисању ЕУ „Лисабонски“ (на снази од 1. децембра 2009. године.) само за државе а не и за регионе и парадржавне ентитете. Тако се чл.8.предвиђа: „Унија поштује једнакост држава чланица пред уговорима, као и њихов национални идентитет, независно од њиховог политичког и уставног уређења, које укључује локалну и регионалну аутономију.Она поштује суштинске функције држава, нарочито оне које имају за циљ очување њиховог територијалног интегритета, одржавање јавног реда и очување националне безбедности.Посебно, национална безбедност остаје у искључивој надлежности држава чланица.“ а чл.49. се наводи:“..Држава подносилац захтева…услови пријема..предмет су споразума између држава чланица и државе подносиоца..“, а чл.20. „Држављанин Уније је свако лице које има држављанство једне од држава чланица.“ итд.Тиме се последично Србија јавно обавезује да приступањем ЕУ уговорно и формално призна „Косово“ (и оно Србију) јер је међусобно признање чланица не само предвиђено прописима ЕУ, већ и логичан услов постајања институција и саме ЕУ.Овакаво пристајање има и прећутну последицу јер отварањем засебног учлањења Србије и „Косова“ у ЕУ, то чини отварајући пут за исти третман и за друге међународне организације, па и УН.

Дакле, делом одредби „Споразума“ регулисан је договорени начин гашења последњих надлежности Р.Србије тзв.“паралелних институција“, добровољни пренос функција и успостава државноправног поретка Косова на целој територији са елементима персоналне аутономије косовских Срба које се одражава и на адаптацију унутрашњег поретка и надлежности централне власти у Приштини на локалном нивоу, као и додатни међународно правни одн.билатерални акт признања да сепаратни субјект има сагласност централне власти као преносиоца да стицалац несметано и самостално врши интеграцију у нови европски поредак, независно врши адаптације на њено право и њене институције,.Овим Србија сама прихвата да на простору њене АП КиМ постоји и важи други уставни и правни систем, организација власти, законодавне, извршне и судске, одвојен привредни и финасијски систем, засебно међународно име, субјективитет и представљање, засебна војска и полиција, територија и ефективна власт, призната граница и гранични прелази, засебно становништво и држављанство, који није у никаквој вези са Уставом Србије и њеном централном влашћу нити има икакву област и функцију важења српског правног и државног поретка.Задњи акт централне власти је признање да је суверени српски народ постао на делу територије Србије, национална мањина и договорно успоставља са Приштином механизам заштите на територији другог ентитета.При свему овоме београдски властодршци би да непостојећи основ „договора“ прикрију ретроактивно, будућим противуставним „Законом“ који би донели по поступку за доношење Уставног закона, без референдума,(који служи за примену а не дерогирање одредби Устава), и тако, лажно све прикажу као унутрашњу ствар а стварно су признали и извршили предају дела територије и становништва под потпуну, суверену и независну управу од Србије, сепаратној творевини „Косова“. То нема везе ни са одредбом члана 182.ст.2. Устава Р.Србије којом се предвиђа „Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава.“,(члан 203.ст.7.) дакле, и референдумском потврдом, коју би кроз парламент да избегну.“Суштинска аутономија“ свакако не значи сувереност и унутрашњу и спољну независност од централне власти Србије.Да је „договором“ прекршен Устав Србије, очигледно је, јер се осталим Уставним одребама говори о Статуту АП(члан 185.), ограниченој надлежности(члан 183.) а не о Уставу Косова, не говори о потпуној самосталности и правном поретку Косова већ Србије (члан 4.) територији Србије(члан 8) и судској власти (члан 142.) Р.Србије а не Косова, суверености српског народа (члан 1.) а не свођења на статус националне(мањинске) заједнице, искључивој надлежности Србије у вези локалне самоуправе(члан 97.тач.3.,189.ст.1.и 190.) у оквиру а не ван Србије, као и одбрани и безбедности(члан 97.тач.9)Србије а не „Косова“ итд.

Т.Николић за своје противуставне радње, у интевјуу за РТС, говори:“ „Ја сам замолио и Уставни суд и председника Народне скупштине да сачекају да постигнемо договор, да из тога проистекне закон о суштинској аутономији Косова и Метохије, па да онда реагују“.(45) О правој субверзивној намери да се не оцени важност постојећих прописа на основу покушаја ретроактивне легализације путем будућих измена, говори и председникова изјава египатском листу Ал Ахрам да “у Резолуцији, коју је парламент изгласао на његов предлог, власт препознаје Косово као некаву специфичну територију изван аутономије, иако по Уставу не би том смела, али да рачуна да ће грађани то одобрити кроз промене Устава“.(46)

Истовремено са знањем да има Уставну обавезу да штити Устав и да су „договори“ противуставни, председник Т.Николић би и да то прикрије непостојећим нормама „суштинске аутномије“:“Све што је договорено је, како наглашава, у складу са Уставом и све може да се подведе под суштинску аутономију. „(Исто РТС.45) Управо супротно уставобранитељски траже представници Срба са КиМ, „Бриселски споразум је неприхватљив за Србе на КиМ и не треба га примењивати док се о њему не изјасни Уставни суд,“ (47) и траже од Руског државног врха заштиту од представника сопствене државе. (48) Међутим, управо исти председник Т.Николић који субверзивно тражи да Уставни суд не врши своју надлежност раније је у вези АП Војводине, супротно изјављивао:“Сваки члан који је Уставни суд прогласио неуставним ми смо оспорили на седници.“( стр.9-10)(Нап. али није гласао против нити поднео захтев за оцену Уставности Статута АПВ) Не дај боже да је тако(нап.три године на одлуку) требало да очекујемо одлуку о још некој аутономији.Имали бисмо неколико квазидржава на територији Србије.“ Интервју лист „Печат“ бр.226 од 20.јула 2012.године.(sapienti sat)

Представници Срба са Ким и народ на сабору 22. априла 2013.године, одбијају споразум Београда и Приштине и доносе „Декларацију о одбијању бриселског споразума„. (49)Народна Скупштина је на седници дана, 25.04.2013.године, са 173 гласа народних посланика владајуће коалиције и опозиционог ДС-а, ЛДП-а СВМ, ЛСВ, СПО-ДХСС, прихватила Извештај Владе чији је саставни део и бриселски договор о десуверенизацији Србије.(Исто 41.) Чиме се и ова институција уз председника и Владу ставила у функцију самодеструкције државе и признања сепаратне творевине.

Одредбама „Бриселског споразума“којима се укидају Уставне институције Србије и успоставља поредак „Косова“ директно се крше одредбе Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН. Не само то, већ се чине бића кривичних дела предвиђена КЗ РС и то „Угрожавања независности (Члан 305) Признавања капитулације или окупације(Члан 306) Напада на уставно уређење(Члан 308) Повреде територијалног суверенитета (Члан 318) Тешких дела против уставног уређења и безбедности Србије (Члан 321)“. Потпуно свесни своје одговорности „преговарачи“ су осмислили излазну стратегију самоаболиције тако што ће зауставити оцену Уставног суда, донети накнадно „Уставни закон“ чијим ће одредбама ретроактивно „легализовати“ противправност својих радњи.Правно је неутемељено очекивање да се може сваки садржај донети на формално ваљан начин и да ће самом формом покрити материјалну противуставност и незаконитост.

Да ствар буде још гора, иза ове криминалне и флагрантне противуставности на видело је изашла и оголила се евроатланска трансмисиона окупација, па после урушавања демократских институција на основу лажних избора, непоштовања воље народа, отуђења дела територије, подвођења под колонијалну адаптацију ЕУ, суспендовања Уставног суда и кршења Устава и закона Србије, стоји само диктатура постављених аутократа.Оних који и јавно признају да их народна воља не обавезује сем ако не потврђује њихову вољу која је изнад правног и државног поретка а потпуно у послушном сагласју са спољним налозима Вашингтона и Брисела који су „гаранти“ договора Београда и Приштине (50) „супервизори“ који дају „аутентично“ тумачење „Споразума“. (51)

Председник Т.Николић изјављује:“Претходни председници су се извлачили на различите начине – један је говорио о Уставу, други се извлачио преко чиновника, ја сам први изашао. Ниједног часа се не склањам„.(52) А председник Владе И.Дачић да: „И изабрани смо на земаљским, а не на небеским изборима, за земаљску Србију.На оним небеским, за небеску Србију, та прича је завршена.“,(53) док потпредседник А.Вучић каже: „Мени је савест потпуно чиста. Урадио сам најбоље што сам могао и борио се за интересе свог народа…и неће ме нико уплашити„,(54) као и да Срби морају у ЕУ, „даСрбијазбогбудућностиморадасеуклопиуевропскаправила. “ и апсурдно тврди : „Он је оценио да је Европа данас у својој највећој кризи истовремено и место које привлачи све који маштају о уређеним системима. „(55) па због свега заслужено добија и награду као „Најевропљанин„(56).Хвали ЕУ придружује се и И.Дачић који открива да је права вредност ЕУ у томе што “ Европа једина перспектива за Балкан, пошто Европска унија спречава национализам и помаже у превазилажењу проблема и спорова.“(57)

Очигледно, да таква земаљска Влада, без народа, без територије, без Устава, без ичега за њих реалног и стварно не значи ништа, те да самим парадоксом они постају „небеска“ власт, управо оно чему се подсмевају али не заветних вредности већ мртвих безвредности. Они ништа не признају сем „реалности“ да им гола власт све значи, да су постављени да послушно испуњавају спољне налоге, подводе народ под Унију, предају државу и територију осведоченим албанским терористима.

Пошто је једина „светиња“ власт, за онога ко се супротстави и не слаже са званичним ставовима следи дисквалификација. Потпредседник Владе А.Вучић, јавно осуђује став СПЦ да је „споразум предаја сопствене и најважније територије“ (58) цркви забрањује да се меша у државне послове и ако се истим одлучује и о самој СПЦ, наводи да се саопштењем говори неистина и позива владике СПЦ да изађу на парламентарне изборе, „али читајући саопштење Синода СПЦ био сам веома разочаран, јер садржи политичке квалификације које су неистините”…„У овој земљи можете и ви да владате, немам ништа против да господин Амфилофије изађе на изборе и победи, али пре него што се то деси неће водити политику ове земље.” (59) коме се придружује и председник Владе, И.Дачић говорећи против владика СПЦ који га јавно осуђују и упозоравају на последице издаје: “ Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи. „ (60)

Не тако давно у интервјуу за НИН од 1о.о9.2008.године, А.Вучић далекосежно појашњава своју политичку позицију на питања новинара Д.Бујошевића:“ Шта је ваша идеологија, идеологија СНС?– Радије бих користио реч идеја. Наша је идеја да живимо у нормалној земљи пристојнихљуди у којој ћемо моћи максимално да очувамо националне интересе, што значи и територијални интегритет у складу са међународном констелацијом снага. Хоћемо да разговарамо са свима у свету, да не будемо кужни и шугави и да не бежимо од разговора са онима који нам нису увек пријатељи. И наш је циљ да покушамо да извучемо за Србију највише и на Истоку и на Западу.“

Дневнополитички прагматизам и решавање историјских проблема без обзира на узроке и прошлост, заједнички је именитељ и левих и десних интернационалних, глобалистичких „либерала“, тако И.Дачић говори:“Врло сам прагматичан. Да сам са Тачијем разговарао о прошлости, то би завршило у тешкој свађи. Не би било споразума. Могу се променити само садашњост и будућност, не и прошлост. То је наша стратегија„, „.(Исто 57) и даље: „Одлуке које доноси садашња Влада су тешке, али без ове Владе оне никад не би биле донете, рекао је премијер и лидер СПС-а Ивица Дачић. Србија се налази у преломном тренутку када треба да одлучи хоће ли ићи напред или ће остати талац својих митова и недостатка храбрости, поручује Дачић.„(61)

Коначно, И.Дачић „оптимистички“ изјављује: „Дачић је рекао да, ако је влада могла да „прогута ту највећу жабу(нап.Косовску), зашто и остало не би могла да уради брзо„.(62)

„Демитологизација“ и порицање прошлости има и практичну последицу. Пример предака који су се супротставили агресији и окупацији да би живели као слободни људи вредносном инверзијом „колаборационистиче елите“ постаје негативан јер су изабрали да буду робови нове Империје, да у току косовског боја пређу на страну окупатора и да све учине како би приступили ЕУ. Коначно је промовисан културни, политички и архетипски расцеп на две Србије, једне која брани слободу и друге „прагматичне и реалистичне“ која љуби ланце и која се радује због „Датума“. Председник Владе И.Дачић оцењује:“Знате да је 28. јун, односно Видовдан, тежак датум за Србију. То је датум који није донео много тога доброг у историји од Косовској боја, па до убиства Франца Фердинанда, па до изручења Милошевића Хагу. Очекујемо да овај Видовдан донесе добре вести за Србију, да буде одобрен почетак преговора са ЕУ,„.(63)

Тако они „нормални и пристојни“ који у Бога не верују, цркву не поштују, које историја, култура, држава, територија, право и народна воља не интересују, који би са свим добрима и наследством „храбро“ да тргују и чији ставови зависе од промењиве “ међународне констелације снага„, постају „идеални изборници“ за тежак задатак коначног решења српског питања, како се види, све на штету Србије и српског народа.

5.Референдум режима или народа

После закључења „Бриселског споразума“ којим се преносе и последње државне надлежности које је вршила Р.Србија на КиМ, дошло је до саборног одбијања Срба са КиМ и њихових легалних представника са испостављањем захтева за референдумским одлучивањем о противуставном споразуму Београда и Приштине, и захтевом да питање буде „да ли сте за то да КиМ остане у саставу Р.Србије?“. (64). А.Вучић примајући представнике косовских Срба поставља услов за референдум гласи:“Да ли сте за бриселски споразум или не„(65) који би организовао у кратком року од 15 дана(због рока за одлуку СЕ о „Видовданском“ и симболички поништавајућем „Датуму“ почетка преговора са ЕУ), с тим да резултат прихвате сви и успостави се апсолутно јединство, процењујући да режимски референдум може да успе и да би његов резултат оснажио постигнути договор са Приштином.

Ш.Филе комесар ЕУ за придруживање, упућује косовске Србе да се договоре са „партнерима“ у Србији и властима у Приштини. „косовски Срби треба да себи дају времена и расправе то међусобно, са својим партнерима у Србији, али и са саговорницима на Косову“… и обезбеђује да на одређен начин косовска власт буде примењена на целој територији.. „. (66) А.Вучић наводи да пристаје само на референдум за подршку власти, да о њему неће одлучивати „улица“ (народ) “ ..негде на улици..„, (67) те да резултат обавеже све на беспоговорно подређивање режимским договорима и одлукама, да се изврши легитимизација пута у ЕУ.Председник Владе Србије И.Дачић указује:“да евентуално одржавање референдума о бриселском споразуму не би никако смело да одложи спровођење тог споразума„.(68) а потпредседник А.Вучић „влада Србије може да падне, али да не може да падне одлука из Брисела, јер је то једина одлука која доноси будућност Србији„.(69) Дакле, референдум се може одржати само под режимским условима, обавезиваће ако успе а спровешће се без обзира на резултат.Тако се унапред указује да супротна већинска народна воља за лажне демократе и евродиктатуру не значи ништа.

Народни референдум нема изгледа на успех без теренског рада, разговора са људима и покрета народа. Уз медијску пресију и убеђивање парламентарне већине политичких странака СНСа, СПСа и др., и опозиционог ДС, ЛДПа.. и др., невладиних организација и аналитичара евроатлантиста, са лажним бирачким списком и опробаним фалсификовањем, злоупоребом националних мањина, спољним упозорењима и претњама Вашингтона и Брисела, ширењем дефетизма да је „то најбоље“ да се „више није могло“, да се „не може против целог света“ „да ће се гладовати“ и да „супротно значи рат и страдање“ само би довео до тога да би народ не рушећи „сепаратистички договор“ активно мањинским гласањем, и пасивно неизласком, практично стао иза отуђене групе отворених уставних и политичких превратника, против којих би остала само верификована мањина.

Сваки референдум носи ризик неуспеха и јасно је да о изричитим одредбама Устава Србије није потребно поново исказивати народну вољу која га је и подржала, али с обзиром на значај противуставог-их споразума са Приштином већинска па и значајна народна воља, близу половине бирачког тела, без обзира на режимско непризнавање резултата, нужним удруживањем би изградила национални покрет као политичку алтернативу, трајно делегитимисала властодршце потписнике срамног акта и извршиоце туђинских налога, оснажила уставну вољу за одбрану отаџбине.Тако исказивање опште воље има политичко, морално и правно оправдање и представљало би чин почетка процеса ослобођења Србије од унутрашње и спољне окупације.

6.Нема предаје, нема капитулације

Највиши представници Србије и преговарачи председник, Т.Николић, председник Владе И.Дачић и потпредседник А.Вучић, по потписивању „договора о нормализацији“ изјављују да на западу немају пријатеља и да су били под јавно изговореном претњом Х.Тачија да ће насилно(косовска „Олуја“) заузети четири „паралелне“ неконтролисане општине под управом државе Србије. (70) Београдски преговарачи дефетистички изјављују да они неће поштовати Уставну обавезу одбране од агресије нити ће се, ни покоју цену, борити за свој народ и државу „Немамо младости за бесмислено жртвовање, често без оправданог циља, какво памтимо из скорије прошлости” изјављује Т.Николић(71) као и да ће искључиво дипломатским средствима остваривати државне интересе.Уместо да отворена претња изговорена пред представником ЕУ, К.Ештон буде разлог истих “ дипломатских“ мера прекида договарања, она је постала аргумент за прихватање и споразумевање „…и да би његовим не прихватањем следила „Косовска олуја“ (72) којим се народ подводи под институције Х.Тачија.Тако парадоксално, „успех“ досегнутог „највише што се може“, постаје парадигма политике потпуне немоћи Србије, да Србе неће „Олујом“ збрисати доказани џелат Х.Тачи и његови терористи само тако што ће се сами Срби предати и подредити своме крвнику.Где је ту УН, СБ УН, Ген.Скупштина све са председником В.Јеремићем, цивилна(УМИК) и војна(КФОР) управа на КиМ, ЕУ и ЕУЛЕКС, и на крају Р.Србија са својим полицијским и војним снагама, какве год биле.Тако су Тачи и његови бандити постали „непобедиви“ чинилац иза којих стварно стоји моћ „пријатељског“ Вашингтона и Брисела све са додатном уцењивачком „гаранцијом“ Нато, да ако се прихвати споразум они неће пустити терористе да изврше отворени „блиц криг“погром, већ ће га, као до сада, отегнути у појединачни и прикривени процес терора и исељавања. О каквој веродостојној „гаранцији“ усменој(„холбруковски“ писаној) се заправо ради, најбоље говори сам генсек.Нато Расмусен, када у две изјаве даје различите тврдње, прво да Нато гарантује безбедност „Учинићемо све да подржимо политички споразум. Важно је да обе стране виде НАТО као гаранта мира и стабилности“,(73) а потом извињавајуће да не гарантује Нато, већ Кфор, „Пазите, мисија КФОР функционише на основу мандата коју је добила од Уједињених нација, уз пристанак страна у сукобу“, истакао је Расмусен након што га је један грчки посланик питао „докле ће НАТО да окупира Косово„.(74) Тако јеА.Вучић тражио „гаранцију“ од Нато а једино је формално могао дати Кфор.

Да све буде горе, Влада Србије тражи од легалних представника на КиМ, да се сами предају у руке сепаратиста и обуставе отпор, јер ће у супротном држава као последњим чином деловати тако што ће им укинути плате, њих сменити и распустити саме институције локалне власти “Механизми су једноставни – укинете плате и радна места и решили смо проблем такозваних паралелних институција”, казао је Дачић, (75) Сама Влада је под притиском кратког рока због добијања датума почетка евроинтеграција коме је све подређено, a Г.Вестеверле, министар спољних послова Немачке је јасан:“Али, уколико се овде донесу праве одлуке, и уколико су видљиви опипљиви резултати имплементације тог плана, онда могу послати позитиван сигнал нашем парламенту Бундестагу“..„Неопходно је усагласити се и донети план имплементације, и оно што је предвиђено тим планом имплементације (..расформирају паралелне структуре безбедности Србије на северу Косова..) да се уради у првих неколико недеља до доношење одлуке на Савету ЕУ да се то заиста оствари и буде видљиво на терену. То је суштина“.(76) Како би се спровело тражено Влада врши притисак на Србе на Ким. Медијски се делегитимизују и дискредитују српски представници, наводи се да им је истакао мандат, говори се о милијардама које су потрошили, како су заправо нерационални трошкови за КиМ који се могу другде искористити, како су Срби из јужних енклава за договор, Р.Трајковић, О.Ивановић, а В.Пешић „демократски“ тражи да се Бриселски договор спроведе против воље народа(77) исл. По доласку на КиМ да уцењивачки „објасни“ ставове Владе, А.Вучић наводи:“Влада и скупштина прихватили су овај споразум, а ако поштујете своју државу, ако поштујете Србију, онда поштујете и одлуке владе и скупштине – рекао је Вучић за РТС. „(78)“Вучић је објаснио да у том документу нигде не пише да ће се поштовати косовски устав, као и да косовска војска неће крочити на север покрајине. Појашњавајући договор постигнут у Бриселу Вучић је рекао да ће се примењивати косовски закони, али да ће држава Србија финансирати запослене у просвети и здравству“ (Исто78) Дакле, отворено се фалсификује да се у „Бриселском споразуму“ признаје постојање централне власти у Приштини да се признаје „правни поредак и институције Косова“ засноване на „Уставу Косова“, па још тврди да такво признање суверености сепаратне творевине и давање територије и народа под управу сепаратиста, представља брану стварању велике Албаније:„да је бриселски споразум најбољи и најпаметнији начин да се спречи стварање „велике Албаније“.„(79)На крају спиновања, А.Вучић би и да расточи национално јединство, тако што каже: “ Немојте да замерите свима у централној Србији који добро осећају проблем Косова и брину о вама, немојте да им замерите што брину и о будућности своје деце и што хоће бољи и другачији живот за њих„.(Исто79) И Дачић изјављује да: “ Српски премијер Ивица Дачић истакао је вечерас да је политички приоритет Србије чланство у ЕУ „.., док се косовским Србима у замену нуди нова илузија и реална власт Х.Тачија: „Споразумом је српској заједници на Косову дата нова визија будућности, уважене њене потребе и прихваћени наши захтеви кроз формирање Заједнице српских општина на КиМ„… (80) Али, цела турнеја превасходно намењена убеђивању јавности у „Београдском пашалуку“, јер је А.Вучић наишао на одлучно одбијање косовских Срба, „Срби са Косова желе да наставе да раде са својом државом, али је непремостиви, дубоки јаз што споразумом из Брисела морају прихватити Устав Косова. “ (81)

Али како имплементација „Споразума“ представља најважнији „државни“ задатак јер је услов добијања „Датума“ почетка преговора о припајању ЕУ, то је председник Владе И.Дачић по хитном поступку, пре давања извештаја К.Ештон Савету ЕУ и без договора са косовским Србима, пристао да у року од 6 месеци преда држављане и саму јужну српску покрајину под управу Х.Тачија и то кроз радне групе за „прилагођавање правних оквира“, „формирање Заједнице српских општина“, и „у области полиције и правосуђа“.(82) Управо захтев за расформирањем паралених структура безбедности Србије као главном услову Немачке, Еу и Х.Тачија, говори о правим намерама да се српски народ на КиМ остави голорук и да послушно погне главу пред терористима.

Тако они који штите легални поредак Србије постају договором са сепаратистима и својим отпором, прокажени одметници ван „Споразума“, и под терором су обе стране, Приштине која је све време говорила да су ван поретка „Косова“ и Београда коме одбијањем да се самоукину и прихвате сепаратистичку власт постају сметња у добијању „Датума“ почетка преговора са ЕУ о евроинтеграцији као приоритету и главном државном циљу а не и одбрани целовитости и постојању Српске државе. Очито да је пут којим је кренула и завршила Србија не само погрешан већ и погубан, јединствен је и као историјски пример да они који представљају државу активно и пасивно раде на њеној деструкцији.Да иза КиМа и косовских Срба стоји јединствена, родољубива и државотворна Србија, никакве претње и уцене пред одлучношћу целог народа не би биле успешне нити би „Олуја“ групе терориста била уверљива, па ни уз подршку Натоа не би била остварљива, јер би за њих штета била већа од користи, као што се види свуда где наиђу на отпор и противљење њиховим интересима.Уосталом, такав насилни пут терориста већ је једном заустављен народним отпором за време режије Б.Тадића када су албански „специјалци-Росу“ покушали да заузму граничне прелазе а које им је после одобрења ранијег „договора“ демократа, добровољно предала „напредњачко социјална“ влада И.Дачића и А.Вучића.

Србима остаје пут постизања народног и политичког јединства, пре свега самих косовских Срба, свих државотворних и родољубивих политичких партија, удружења, невладиних организација и појединаца, уз информисање јавности и инсистирању на доношењу одлуке Уставног суда о „споразумима са Приштином“. Косовски Срби не смеју признати насиље и терор као право и подредити се Х.Тачију, јер се и даље територија АП КиМ налази под протекторатом УН чију заштиту требају формално затражити, било референдумском одлуком народа било захтевом органа власти. При томе, свако самоорганизовање мора бити у складу са важећим прописима, Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. Представници косовских Срба морају обићи свако место у Србији како би у личном контакту обавестили грађане о природи „договора“ и свом положају, мора се задржати сталност и динамика протеста, трибина, организовати маршеви од Косова ка Нишу, Београду и Н.Саду. СПЦ се мора активно укључити у подршци народу, не само саопштењима, већ и са организацијом и појединцима. Јединствени национални фронт мора одбацити договоре са Приштином, водити активну политику, тражити подршку од сталних чланица СБ, Русије и Кине, примену Резолуције 1244 СБ УН, а преко ген.Скупштине обавестити свет о положају косовских Срба на територији под протекторатом УН, 200.000 прогнаних, трговини људским органима, уништењу културног и верског наслеђа, терору и геноциду.

Народу у Србији се на крају мора објаснити и пристрасна улога ЕУ и њена стратегија подређивања, окупације и колонизације, како би се развејале илузије о добрим намерама, рајском циљу и евроинтеграцијама, датуму преговора коме је подређена будућност, опстанак и државност Србије и српског народа.Приче о једином путу ка уређеној ЕУ која се стварно у кризи распада, лажној будућности и својој деци због које се предају деца на КиМ, само је преварна игра режимских илузиониста. Уз истрајност, веру и истину и нада ће остати жива а капитулација марионетске елите неће бити и судбина Србије већ њихова лична срамота и одговорност, историјски промашај којим би да граде будућност на брисању прошлости, губитку народа и државне територије, са огољеним јавним сазнањем да то чине саможиво, ради себе, власти и привилегија, а да их лично њихова оставштина и последице по народ не дотичу и не интересују.Уосталом, када су већ себе духовно и душевно продали за западне материјалне вредности, шта им је на свом крају и преостало до да дијаболично уговоре са трговцем људским органима предају и самог срца Србије, Косова и Метохије.

У Београду, 23.05.2013.године, Предраг Лепетић

Упутнице:

(1.)ЕУ грешком честитала Николићу победу сатима пре затварања …

(2)Јелко Кацин: Споразум потписују и морају да га примене они који су се највише опирали независности Косова

(3.)Текст Платформе за Косово, са које је Влада скинула ознаку тајности

(4)Резолуцију о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији

(5) Nikolić o platformi za KiM: Postići najširi mogući konsenzus

(6)Срби са севера Косова и Метохије: Николићу, преварио си нас!

(7)NoviMagazin.rs – Patrijarh podržava platformu za Kosovo

(8)Dan online – Srbija – 2012-12-31

(9)Ако имамо платформу, онда став „ништа није договорено док није све договорено” губи важност

(10)„Ništanijedogovorenodoksvenijedogovoreno“ izbrisano – Analitika