Ненад Станић, ратни ветеран: Ништа не може да умањи љубав према мом роду

Пише: Марија Петровић

У рату је најлакше изгубити људскост. Много је лакше изгубити је него иначе, а ако сам игде био човек – био сам човек тамо

Тренутно се у српској јавности много говори о јунаштву наше војске на Кошарама и Паштрику. Међутим, иако временски и географски близу, битка на југословенско-албанској граници, која је трајала у периоду од 1998. до 1999. године, доскора је била далека и скрајнута, а они коју су у њој учествовали одбачени и заборављени. Ипак, данас када сви гласно славимо хероје који су тада бранили нашу отаџбину и када их на сав глас хвалимо, дозволили смо да они поново буду у војничким шаторима, да се поново боре, исцрпљујуће и непрекидно, али овога пута сами за себе и своја права, која су одавно стекли. Овога пута уз многе мање подршке и разумевања од оних који су, захваљујући њима, историју и географију учили у школама, а не писали својом крвљу.

Ово је прича ратног ветерана, који је заједно са својом браћом по оружју, више од три месеца, у Пионирском парку сведочио судбину српског ратника у миру.

Када сте први пут били у рату?
— Први пут сам обукао униформу са осамнест и по година. Као војник, добио сам пушку у руке и могу рећи да се још тада осетила та нека ратна тензија. Није било још конкретних дешавања, али се већ могло наслутити нешто. Имао сам прилику да будем после у том делу рата на потезу Бајина Башта-Скелане; то је прелаз 1992 -1993. и ту сам видео негативност рата, али више овако са стране, не као директан учесник. Пошто сам био млад, у једном делу то ме је поколебало. Тад је већ требало да постанем добровољац, али су ме одбиле неке негативне ствари и нисам то урадио.

Биле су то ствари као сад, само што сада не дозвољавам да ме погоде. Рецимо, то што су неки људи, који су требали да буду на линији фронта и ватре, бежали и нису били ту. Онда сам себи дао за право, а нисам смео то да дозволим, да, ето, кажем: зашто бих ја сад ту бранио, а они да беже? То је погрешно, знаш… Ја сам себе критикујем због тога, али, генерално, критика може да се односи на Београд, на целу нацију. Ми смо се овде зезали, док су Срби по Босни били клани… Али то је тај трулеж од система који је утицао на то да имамо тај неки погрешан став према нашем племену, као да нисмо сви под једним Крстом.

Да ли је страх од непријатеља највећи страх са којим се човек суочава у рату?
— Највећи непријатељ тамо је страх. Нормално је да се уплашиш ако ти прође светлећи метак поред ува, кад осетиш ту топлину, то померање ваздуха при брзини и гледаш како иде ка теби, док си немоћан да се помериш и прислоњен уз зид. Касније размишљаш о том тренутку и о свему томе, не тад. И наравно да то оптерећује човека, наравно да човека стигне страх… не може човек да се не уплаши, лаже ко каже супротно. И то је тај посттрауматски стресни поремећај, тако настаје. Неко је можда успео да га превазиђе, али, једноставно, то је јаче од човека. Страх је ту велики непријатељ, као што нам је и иначе у животу. Било је у таквим моментима и рањавања и свега.

Сећам се тог тренутка пакла, 16. априла, када су људи и гинули и били рањавани поред мене. Они су давали своје животе, своје главе. Ти људи су гинули пред очима свих нас, ето и испред мојих. Значи, то је нешто што ми носимо са собом, то је наш највећи терет. Није то баш тако једноставно кад ти саборац и онај који је поред тебе погине. Он је ту погинуо за мене, па тек онда за отаџбину и народ. Тај темељ жртве је био ту, ја то тако доживљавам, а сад свако има другачију реакцију на неке ствари. Неко повраћа кад види да је некоме откинуто пола главе гелером, неком не буде ништа, неко се уплаши, некоме ће бити жао, неко ће се помолити, ја сам се прекрстио чак и непријатеља кад сам видео мртвог, што се каже, и њему Бог душу нека прости, без обзира на све.

Какве последице по даљи живот рат оставља на човека?
— Кад је већ престао тај неки део страха, добио сам неки смирај и некако сам већ био начисто са Господом. Прихватио сам да је то-то, да је то крај што се тиче живота и био сам спреман да погинем и да умрем. Имао сам тај један тренутак, један моменат вечности, морам то тако да кажем. После тога ништа није исто. Отишли смо као људи, вратили се као браћа, али нико се није заиста вратио исти. Нико. То што неко није исти – с тим у ствари тек почиње борба; баш од те прве ноћи повратка, долази нешто тотално другачије, други неки живот, уз све те покушаје да се све заборави. Сви ми можемо да избегавамо то, али тај рат је са нама и у нама, сви смо га понели са собом, то је неизбрисиво, то је уцртано као жиг.

Да ли је тешко причати са људима о свему кроз шта сте прошли?
— Човек дуго времена није ни свестан свих тих дешавања и дуго му времена треба да би био у некој нормали. Покушаваш да наставиш живот, оснујеш породицу, добијеш децу и идеш својим путем даље. Бориш се даље и све је то у реду, али ово остаје и ово је неизбрисиво. Кад ти изађеш из смрти – то је друга димензија, јер ти кад си тамо највећа свеприсутност је смрт. Онда човек дође себи и каже – океј, преживео сам, Бог нас је оставио са неким смислом, али опет некоме треба дуже времена, неко се никад не поврати. Неко је и даље тамо… у суштини сви смо тамо.

Даље, не схвата те окружење, првенствено неко твој најближи не схвата о чему говориш, сви те гледају бледо ако хоћеш нешто да кажеш. Зато неки људи ћуте и не говоре више никад о томе. То су два различита света. Можда су и наша очекивања била превелика, па онда долазе и нека разочарања. Мада, не можеш ти то да замериш твојима. Мој рођени брат и ја смо истовремено били у униформи, па смо ’99. исто били добровољци, па онда можеш да замислиш како је нашим родитељима било тада, а ми то тек схватамо кад постанемо родитељи.

У којој мери се Ваш однос према животу променио по повратку из рата?
— Неке ствари су после заиста глупе, смешне, бесмислене, обесмишљавају смисао постојања, вере, духовности, живота, борбе, људскости, исправности, правде, истине, свега што би требало да буде врлина, добро, наш одабир, наш пут… Мени је материјализам тотално безначајна ствар у животу, поготову од ’99 видим то као неко зло у суштини, које ремети људе и људске односе. Апсолутно ми је тај део неприхватљив као мерило ичега. Има и оних који су били тамо, али им то није довољно да неке ствари схвате. Мени је пут духовности помогао да све ово гледам на такав начин, таквим очима, као хришћанин, Србин-православац, да не доживљавам то као неку игрицу или као неки филм, или као нека ружна дешавања.

На који начин се држава односила према ратним ветеранима?
— Сви режими су после рата покушавали исто – да нам ускрате људскост. Нису успели. Сад у овом периоду опет то покушавају и опет нису успели да нас тотално докусуре и тотално обришу и опет могу да кажем да Србија није на коленима. Није! Људскост и љубав су увек на удару, ђаво зна тачно где гађа. Он користи сваку прилику као у бокс мечу – кад ниси у гарду он удара. У рату је најлакше изгубити људскост. Много је лакше изгубити је него иначе, а ако сам игде био човек – био сам човек тамо. Дакле, осећај је исти, не може мени ништа да умањи љубав према мом роду. Љубав је љубав, љубав само може да јача.

„ПРСА У ПРСА“
— „Извадио сам иконицу Богородице и захваљивао се што сам преживео, док ме је брат мој по оружју, болничар, превијао и гледао да ли сам бушан у леђима, јер су ме ударила три гелера – један ми ушао у руку, у месo… више ме је болело то у леђима што није прошло. То су италијански минобацачи дејствовали по нама – тада је нас седамнаесторо рањено и примљено у пећку болницу те исте вечери. То је био један од најкрвавијих дана на Маја глави – 16. април – уз онај касније, када је било бомбардовање. Али ово је била борба прса у прса, очи у очи, баш смо били близу на 20-30 метара…“

Извор:
СТАНДАРД