Коментар о „Дневнику Диане Будисављевић“

Филм хрватске редитељке пред нас ставља питање да ли у овој земљи постоји воља да се открије истина о комунистичкој улози у заташкавању усташких злочина

На друштвеним мрежама се повела велика дискусија o филму „Дневник Диане Будисављевић“ који је приказан на РТС-у и махом су коментари негативни. Неки од њих су да филм „релативизује истину“, да „не приказује мучне сцене побијене деце“, да се „пере Степинац“, да је Диана била „усташки шпијун“, да је филм „подвала у доба карантина“ итд. Испаде, малтене, да није ни требало да спасава децу.

И ја сам, попут многих, уочи београдске премијере филма био скептичан. Био сам мишљења да би филм заиста могао представљати неку врсту релативизације усташких злочина у НДХ. Али сам ипак одлучио да га одгледам, што сам учинио још једном у среду увече када је приказан на РТС-у, и утисци су следећи:

– Заиста је могло да се више потенцира да су страдали „Срби“, а не само „православци“, будући да православци могу бити и припадници бројних других народа (ипак не треба сметнути с ума да је званична политика НДХ била да у Хрватској нема Срба, већ само православаца);

–  Филм је углавном приказао Немце у униформама, па се стиче утисак да су они, а не усташе одговорни за монструозне злочине, а такође нисмо имали прилике да чујемо помињање усташког поклича „За дом спремни“.

– Филм је могао бити мало веродостојнији и потреснији у смислу приказа силних сцена страве и ужаса у дечијим логорима;

ВИШЕСТРУКА КОРИСТ
Међутим, важно је разумети да је филм рађен по дневнику који је Диана водила и самим тим таквих сцена није могло ни да буде! Па чак и да су оне намерно изостављане, корист од филма је вишеструка:

– Људи су коначно могли на РТС-у, у ударном термину, да виде и сазнају шта се тамо збивало. То су гледала и деца која још увек нису упозната са ужасима НДХ, па је могло да им се за време трајања филма појасни шта се тамо дешавало.

– Први пут се, након више од седам деценија, отворено прича о усташким злочинима. Ова тема је коначно добила какав-такав медијски простор и пробијен је „идеолошко-комунистички“ лед када су у питању НДХ и усташки покрет;

– Алојзије Степинац је приказан као сарадник усташког режима, а не као светац каквим жели да га прикаже део католичког клера и јавности у Хрватској (детаљније у наставку текста);

– Коначно се прича о Диани Будисављевић пробија у ширу јавност, чиме се полако подиже свест о постојању усташких логора за децу.

Да ли неко заиста верује да би филм био приказан у ударним терминима на РТС-у и ХРТ-у да је садржао сцене чије одсуство појединци критикују? У овом тренутку, ово је максимум који можемо очекивати од хрватске филмске продукције и миљеа тамошњих припадника левице. Ништа више од овога! Дакле, уместо да ламентујемо над тиме што није било више „крви“ у филму, запитајмо се зашто ова земља после седамдесет и кусур година нема један квалитетан, професионално и веродостојно одрађен филм о страдању Срба у НДХ. Зашто то није приоритет од највишег националног значаја?

Зашто је филм Лордана Зафрановића „Дјеца Козаре“ три пута одбијен у Филмском центру Србије? Где су наши историчари, политиколози, психолози, социолози и остали чланови наше „интелектуалне елите“ да се организују, сачине округли сто, разговарају о овој теми и предложе неке конкретне идеје како да ово наше трагично страдање спасимо од заборава и релативизације? Не можемо очекивати да се у Хрватској говори о геноциду над Србима у НДХ онако како ми мислимо да би требало. Где су Срби да о томе говоре?

Задатак овог филма био је само да одшкрине врата истини која преко седамдесет година чами у идеолошкој тами југословенства. Ко је очекивао више – преварио се. Филм је објективан колико је то могао да буде – рађен је у црно-белом минимализму, пун је тескобе, успорених кадрова; јасно је приказано на чијој страни је била тадашња НДХ, евидентна је веома сумњива и мутна улога самог Степинца. Из његовог кратког појављивања у филму се може закључити да је он, у најмању руку, прећуткивао злочине који се спроводе над Србима. За Католичку цркву он је „блажени“ и проблематизација његове улоге је једини оквир у који је могао да буде смештен у једном хрватском филму. Детаљна анализа Степинчеве улоге у злочинима усташког режима је, стога, задатак за наше историчаре и филмске продуценте.

КАРТОТЕКА И УЛОГА ОЗНА-е
Даље, у филму није било лицитације око броја страдалих у логорима, није било ни апсолутног сакривања чињенице да се, на крају крајева, ради о српском народу. Приказане су сцене измучене деце и процес њиховог спасавања, па не можемо говорити о некаквој „релативизацији“. То се десило, ти спасени људи постоје и они су нам се представили што на премијери, што у самом филму који је, понављам, рађен искључиво по Дианином дневнику. Ауторка је овим филмом тематизовала њихову судбину и питање је да ли би један играно-документарни филм о страдању српског народа у НДХ уопште могао бити снимљен уколико не би био тематски ограничен и сведен.

Да је Диана била „усташки шпијун“, како тврде појединци, не би тако ревносно водила евиденцију о спасеној деци. Једино објашњење је да је то радила како би та деца једног дана могла бити враћена њиховим породицама или рођацима (будући да су им родитељи махом били зверски побијени). Сама чињеница да је од усташке каме (или маља) спасила преко 10 хиљада дечијих живота је довољна да буде златним словима уписана у наше историјске књиге. А то зашто деца нису враћена тамо одакле су отета, а што овдашњи критичари повезују са „тајним усташким планом“, питање је за ондашњу ОЗНУ и комунистичке власти, али и њихове идеолошке припаднике и наследнике.

Зар није логично да се пође од питања зашто су комунисти (или оне усташе које су по завршетку рата прихватиле „петокраку“) отели Дианину картотеку са именима спасене деце? Који су разлози за то, шта је била намера и ко је наредио да се то уради?

На крају, треба рећи још нешто. Југославија је одавно нестала са географских мапа! Тај експеримент није успео – више пута су цех његовог извођења многи невини људи платили својим животима. Уколико ову политичку чињеницу усвојимо као аксиом, остаје нам још само да у заборав оде и титоистичка идеологија, која је деценијама терорисала истину и здрав разум у овој земљи.

Зато, хајде прво да ми решимо питање нестале картотеке (што је врло добро приказано у филму), снимимо један квалитетан филм уз државну подршку и свеопшту друштвену логистику, па да онда расправљамо о томе шта је могло да уђе у филм Дане Будисављевић или да буде приказано другачије.

Нека нам филм хрватске редитељке помогне да сами дођемо до пуне истине. То можемо и морамо да урадимо само ми. Ако уопште постоји воља да дођемо до истине која би начела многе табу теме и срушила бројне заблуде у овој земљи.

Извор:
СТАНДАРД