Сандра Благић: И ове године, Богу хвала у Доњу Градину

категорија Друштво / дана 24/04/2020 у 9:06 часова /

sandra

Сунце је високо на небу. Али вјетар не дозвољава да мирно корачаш.

Oпомиње.

Ово је јединствена прилика да читав логор прођем, разгледам, станем поред сваке плоче да прочитам.
И сваки пут је другачије, теже или лакше.

Боже, како је лијепо ово мјесто.
Bиди много цвијећа на хумкама на гробницама. Рај!
Бијеле раде. Hа хиљаде и хиљаде њих.
Као да су за сваку душу, која је мученички убијена, изникле.
Не могу да их избpојим.

И онда чујем као неку музику, у даљини. Па дебло које се повија зашкрипи и стресем се.
Као да их чујем да говоре.
“Полако, куда журиш, стани, овдје лежимо МИ.
Они који су заклани, мучки убијени.

Слушај, да ли чујеш, о несрећо једна, да ли чујеш ту тишину, гдје се ни птица не чује више?
Ћутимо јер сте нас заборавили, не чује нико више наш вапај.
И ако га чује, праве се глуви, окрећу главу!

Везали нас у жицу и очи нам вадили.
Кидали нам месо с’ кости и у казан бацали.
Огрлице од ушију правили.
Клали нас, живе затpпавали.
Поново откопали па спалили.

Чујеш ли крик мајке којој дјете из груди отимају и на нож дочекују?
Чујеш ли крик дјетета, баке, оца, брата, сестре, дједа?
Чyјеш ли како ријека испод тече, ријека од крви наше?

Сваке године долазите, изрецитујете своје лажи, своје бесједе и одете.
Вратите се сљедеће године и тако годинама, једна за другом.
А ми остајемо и чекамо, да поново дођете.
Да учите дјецу, потомке, шта нам је крвник урадио. Због чега су нас лишили живота.

И сваке године долазим бар два пута, знам да је мало.

Знам!