Пророчанства светих стараца о последњем Цару
Јеромонах Нектарије Оптински рекао је 1917. године: „Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће Цар бити велики мученик. У последњим данима он је искупио свој живот и – ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“
Прича Игумана Серафима Путјатина, 1920. година
Велика савремена, прозорљива подвижница Пелагија Ивановна Саровска, која је живела последње године свог живота у Дивијеву, а све до тада, неколико деценија у шуми, која је започела своје подвиге током живота монаха преподобног Серафима и која је предсказала Цару и Царици када ће добити сина, али „не за радост, већ за тугу родиће се овај Царски птић“ чија ће невина и света крв вапити ка Небу. У својим последњим данима земаљског живота, у својим релативно јасним делима и речима, предсказивала је невољу која се надвија над Русију. Портрете Цара, Царице и Царске породице она је ставила у угао са иконама и молила се пред њима заједно са иконама светих, молећи: „Свети Царски мученици, молите Бога за нас“.
У августу 1915. године ја сам допутовао са фронта у Москву, а затим у Саров и Дивјејево, где сам се лично уверио у то. Сећам се да сам служио Литургију на празник Успења Пресвете Богородице у Дивјејеву и затим право из цркве свратио код старице Пелагије Ивановне. Остао сам код ње више од сат времена пажљиво слушајући њена предсказања о будућности. Иако се изражавала у алегоријама, сви ми у њеној ћелијици смо је добро разумели и тумачили што је било нејасно. Затим ми је открила, много тога о текућим светским догађајима, што тада нисам разумео како би требало.
Она ми је тада рекла да су рат започели наши непријатељи са циљем да свргну Цара и Русију покидају на делове. Они за које смо се борили и у које смо се уздали, ће нас преварити и радоваће се нашој тузи, али њихова радост неће дуго трајати, јер ће и сами доживети исту тугу.
Прозорљивља старица је преда мном неколико пута целивала портрете Цара и Породице, ставила их крај икона, молила им се као светим мученицима. Затим је горко заплакала. Тада сам схватио да су ти алегоријски поступци повезани са тугом због рата у којем Цара и Породицу нису растрзале гранате или озледио оловни метак, али су им срца била измучена неупоредивим невољама и крварењем. Они су били заиста бескрвни мученици. Као што Мајка Божија није била мучена инструментима мучења, али јој је гледајући страдање свог љубљеног Сина, по речима праведнога Симеона, мач прошао кроз срце.
Затим је старица узела иконе Умиленија Мајке Божије, пред којом је издахнуо преподобни Серафим, благословила Цара и Породицу и дала их мени уз молбу да их њима предам. Благословила је иконе за Цара, Царицу, Царевића, Велике кнегиње: Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, велику Кнегињу Јелисавету Фјодоровну и А.А.Вирубову. Замолио сам је да благослови икону и за Великог Кнеза Николаја Николајевича, она је благословила, али не икону Умиленија Мајке Божије, већ икону Преподобног Серафима. Више никоме није благословила иконе, иако сам ја тражио за још неке, али моје молбе нису утицале, јер је она радила по свом нахођењу. Иконе су одмах послате где је назначено, где су са захвалношћу примљене. После тога сам остао у Дивјејеву још неколико дана. По старичиној жељи свакодневно сам ишао код ње, учећи се од ње духовној мудрости и урезујући у своје срце много тога што ми је тада било неразумљиво.
Тек сада ми је јасно, да је Бог открио овој праведници, све будуће невоље намењене Руском народу који је одступио од истине.
Мени је тада било несхватљиво зашто је свима осим Великом Кнезу Николају Николајевичу послала иконе Умиленија Мајке Божије пред којом је издахнуо Свети Серафим. Сада ми је то јасно: она је знала да ће сви они живот завршити смрћу мученика-праведника. Целивајући портрете Цара и Породице, прозорљивица је говорила да су то њени драги и мили са којима ће ускоро бити заједно. И то предсказање се испунило. Она је умрла после месец дана, предавши душу вечности и сада заједно са Царским мученицима живи у небеском тихом пристаништу.
Оптински старац – јеромонах Нектарије (Тихонов)
У периоду између фебруара и октобра 1917. године он је говорио: „Сада наступа тешко време. У свету је прошао број шест и наступа број седам. Наступа век ћутања. Ћути, ћути – говори баћушка и сузе теку из његових очију… И ево Господар сада више није свој. Колико понижења трпи због својих грешака. У 1918-ој ће бити још теже. Цар и цела Породица ће бити мучени и убијени. Једна благочестива девојка је у сну видела: Исус Христос седи на престолу, а око њега дванаест апостола и слушају ужасне муке и вапаје са земље. Апостол Петар пита Христа: „Када ће Господе, престати те муке?“ – а Исус Христос му одговара: „Дајем рок до двадест друге године. Ако се људи не уразуме и не покају, сви ће пропасти“. Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће цар бити велики мученик. У последњим данима је искупио свој живот, и ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“
Сан митрополита Макарија
Убрзо након револуције 1917. године, митрополит Московски Макарије, којег је Привремена влада незаконито удаљила са катедре, „истинити муж“, „један од древних“, имао је виђење: „Видим ја – говори он – поље, стазицом иде Спаситељ. Ја идем за њим и непрестано понављам: „Господе, ја те следим.“ А Он окренувши се ка мени, одговара: „Следи ме!“ На крају смо стигли до огромног свода, украшеног цвећем. На прагу свода Спаситељ се окренуо мени и поново рекао „Следи ме!“, и ушао у чудну башту, а ја сам остао на прагу и пробудио се. Уснувши поново, ја видим себе како стојим крај тог истог свода, а испод њега са Спаситељем стоји Цар Николај Александрович. Спаситељ говори Цару: „Видиш, у мојим рукама су две чаше. Ова је горка за твој народ, а ова слатка за тебе. Цар пада на колена и дуго моли Спаситеља да му да да испије горку чашу уместо његовог народа. Спаситељ дуго није пристајао, а Цар је не одустајући молио. Тада је Спаситељ извадио велики врући угаљ из горке чаше и ставио га на царски длан. Цар је почео пребацивати угаљ са длана на длан и истовремено почео да се просветљује у телу, док није постао сјајан као сјајни дух. Ту сам се ја опет пробудио. Кад сам други пут заспао, ја видим огромно поље, прекривено цвећем. На сред поља стоји Цар, окружен мноштвом народа, и својим рукама дели му манну. Невидљиви глас за то време говори: „Цар је узео кривицу руског народа на себе, и руском народу је опроштено“. У чему је тајна снага царске молитве? У вери у Спаситеља и љубави према непријатељу. Није ли због овакве вере Син Божији обећао такву молитвену моћ која може горе да помера? И данас поново и поново размишљамо о последњој опомени светог Цара: „Зло, које је у свету биће још силније, али неће победити зло, победиће љубав“.
Пророчанство преподобног Серафима Саровског и о. Митрофана Серебрјанског
Посебно место међу пророчанствима преподобног Серафима Саровског заузима пророчанство о будућем Цару – мученику. „Тог Цара, који ће мене прославити – говори преподобни Серафим – ја ћу прославити“. То пророчанство је почело да се испуњава 1903. године за време прослављења преподобног Серафима, када је Цар написао „Прославити одмах!“ Сећамо се предсказања Преподобног о томе да ће бити велико торжество и радост, када стигне Царска породица, и усред лета прославе Васкрс, предсказање које се завршава жалосним приказом предстојећих суђења Русији: „А шта ће бити после – анђели неће успевати да прихвате све душе“. Царска породица је заиста посетила Саров и Дивијево у дан обретења моштију Преподобног Серафима, 1903. године. Цар је са архијерејима носио ковчег са светим моштима, и народ је у великој радости певао Васкрс. А други део предсказања, убрзо након тога, постао је стварност.
Као потврду истинитости реченог, наводим благодатно откровење о. Митрофана Серебрјанскога, духовника преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, записано у њеном дневнику. Пред почетак фебруарске револуције, о. Митрофан је пред јутро уснио сан који је њега веома узбудио. Стигавши у цркву, веома узбуђен, затражио је да позову Јелисавету њему до олтара. Ево њиховог разговора:
– Матушка, ја сам се силно узбудио, због онога што сам видео у сну, да не могу одмах да почнем са служењем Литургије. Можда ћу успети мало да се смирим, ако вам га испричам. Ја сам у сну видео четири слике, које су се смењивале једна за другом. На првој сам видео цркву у пламену, која је горела и рушила се. На другој слици сам видео у жалбеном раму, вашу сестру, Царицу Александру, али затим су из крајева тог рама почели израстати изданци и бели љиљани и прекрили Царичин лик. На трећој слици сам видео Архангела Михајла са огњеним мачем у рукама. Та слика је нестала и ја сам видео преподобног Серафима како се моли на камену.
Када је чула ту његову причу, матушка Јелисавета је рекла:
– Ви сте, баћушка, видели сан, а ја ћу Вам рећи његово значење. У најскорије време, одиграће се догађаји, од којих ће силно пострадати наша Руска Црква, коју сте Ви видели да гори и нестаје. На другој слици је портрет моје сестре. Бели љиљани, који су прекрили портрет, говоре о томе да ће њен живот бити прекривен славом њеног мученичког свршетка. Трећа слика, Архангел Михајло са огњеним мачем, говори о томе да Русију очекују велике катастрофе. Четврта слика, преподобни Серафим који се моли на камену, обећава Русији личну молитвену заштиту преподобног Серафима.
Прича грофа С.Д. Шереметјева о двојици монаха – схимника који су одали почаст Владару.
„Тај догађај се збио у доба Великог рата, 1915. године. Цар је заједно са Царицом Александром Фјодоровном, и децом стигао у Севастопољ. (…) Цар…је неочекивано са Царицом отишао у Манастир Светог Ђорђа, где је био неколико пута претходних година, али овај пут га нико није очекивао. Игуман и монаси били су веома изненађени и одушевљени овом Великом посетом (…)
Ушли смо у цркву и започели службу. Складни гласови монаха одмах су нам изменили расположење, као да смо ушли у миран залив после олује. Све је било тако молитвено, душевно и тихо… Изненада се иза врата цркве, чуо необичан шум, гласни разговори и необичан неред, једном речју нешто што није одговарало ни озбиљности тренутка, ни уобичајеном монашком реду манастира. Цар је зачуђено окренуо главу, незадовољно подигао обрве и гестом ме позвао себи. Наложио је да се открије шта се догодило и одакле потиче ово необично узбуђење и дошаптавање. Ја сам изашао из храма и ево шта сам сазнао од монаха који су тамо стајали: десно и лево у литицама живе два схимника, које нико од мохаха никад није видео, а то да су они живи, извесно је само по томе што храна, која им се оставља на уској стазици у стенама, до ујутро бива узета нечијом невидљивом руком (…) И ево десио се необичан догађај, који је потресао све монахе у манастиру: два старца у одећи схимника, тихо су се спуштала стрмим степеницама које су водиле горе од мора. О Царевом доласку у манастир нису могли ништа да знају чак ни сам игуман и братија, нико није знао о царевој посети, о којој је одлучено изненада, у последњем тренутку. Ето одакле узбуђење међу братијом. Ја сам објаснио Цару, и видео сам да је овај догађај оставио на њега утисак, али он ништа није рекао и служба је настављена. Када је служба завршена, Цар и Царица су целивали крст, затим су неко време причали са игуманом и изашли на двориште. (…) тамо где су се спуштале дрвене степенице, стајала су два древна страца. Један је имао дугу, белу браду, а други је био са краћом брадицом. Када је Цар стигао до њих, они су му се ћутећи поклонили до земље. Цар се очигледно збунио, али није рекао ништа и полако им се поклонио. (…) Мене ја као и увек, изненадила његова заиста невероватна смиреност, и некако несвесно прошла ми је мисао, шта значи овај чудни, тихи поклон до ногу.
Сада, после свега што се десило, размишљам, нису ли монаси схимници предвидели својим умним очима судбину Русије и Царске породице, и нису ли се они поклонили до ногу Цару Императору Николају II, као великом мученику за Руску земљу. Живећи овде, сад већ у избеглиштву, много година касније, слушао сам од једне поуздане особе, којој је Цар лично то испричао, да је једном, када је Цар на „Стандарду“ пролазио поред манастира Светог Ђорђа, стојећи на палуби видео како се на стенама појавила фигура монаха. Овај је великим крсним знаком осењивао Цара који је стајао на палуби „Стандарда“, све време док „Стандард“ није нестао из видокруга. На цара је то оставило дубок утисак. Вероватно је то био један од схимника.
Извор: http://www.liveinternet.ru/users/olgafov/rubric/3644271/
Превод: Алексанра Игњатовић, Православна породица, април 2020.
Извор: Православна породица