ДЕДА СРЕЋКО (94) НА ВАСКРС БИО НА ЛИТУРГИЈИ: У цркву сам ишао и за време рата и за време комуниста, па сам морао и сад!

фото: З. Шапоњић

Златибор. – Данима пред Васкрс, било је у кући Ковачевића испод Златибора разговора, али само помало и веома опрезно, са дедом Срећком (94), најстаријим у кући, око одласка у цркву, на Васкрс ујутру, на литургију и причешће… Млађи укућани, забринути због вируса, покушали су са дедом Срећком да поразговарају да, можда, ове године не би требало ићи у цркву због вируса, о опасности по његово здравље и о читавој ситуацији, о препорукама власти и доктора, али су знали да ће то са дедом тешко ићи…

-Ја у цркву морам, постио сам, спремио се за причест, ја морам – рекао им је деда и ту више разговора није било.

У недељу, још сунце није било ни изашло, кад се деда вратио из цркве, нико у кући не памти да га је видео тако срећног, задовољног и озареног, подмлађеног…

-Никад срећнији у животу… Био на литургији, причестио се, помолио се Богу за све моје у кући, да нас Бог спаси, да нам да здравља и живота, берићета, вратио се пуна срца и пуне душе – причао ми је јуче ујутру, на други дан Васкрса деда Срећко, кад смо се чули телефоном.

Признаје једино, било је мало стрепње да га негде успут, на путу до цркве не сретне полиција, али, све је, Богу хвала прошло добро.

фото: З. Шапоњић

– Отишао сам ја у цркву у четири ујутру, помрчина била, поранио, док полиција не ступи на дужност… После, у цркви, било мало народа, а опет, било нас довољно да се Богу помолимо да нас сачува и од овог зла – каже деда.

У својих 94 године, запамтио је он, прича, много тешких година, и време Другог светског рата, и тешка времена за време комуниста, али, не памти да је коју годину пропустио да се није причестио за Васкрс, па је тако и ове године морао на литургију.

-Тешко је бивало, али се увек постило, и кад се на кукурузном хлебу живело, увек у цркву ишло и увек Богу молило. Коме другом ако не њему. Увек кад је било тешко ја се окренем ка истоку, поменем Бога и царство небеско, Богородицу, крсну славу и свеце и буде ми лакше. Тако и сада, јесте тешко, али, било је и теже, па смо преживели, све с Божјом помоћи и никако другачије – каже деда Срећко.

У тешко време короне, деда помало чува овце по обронцима Златибора, изађе, прошета по брдима около, радне понешто око куће, не може миран…

-Богу хвала, код нас у селу, у околини, тог вируса нема. Све ово што нам се дешава, овај вирус, ову пошаст, ја схватам само као Божију казну и Божију опомену. Опомиње нас Бог да смо много забраздили, да бисмо требали да будемо бољи људи, да више водимо рачуна о себи и деци, породици, да не трчимо само за парама. Ово јесте опомена, ко схвати – схвати, ко не схвати, ко зна да ли ће бити следеће опомене – каже деда Срећко.