„Изгубио сам оца због немара и јавашлука у држави“

Објава Петра Ђурића, сина академског сликара и магистра уметности Љубише Ђурића који је пре неколико дана преминуо од коронавируса, потресла је Србију и указала на то какво је заиста стање у здравству и држави и како се немаром надлежних губе животи. Да ствар буде још гора, Петар се суочио и са претњама привођењем локалних моћника на дан очеве сахране.

– Желим да спасем животе свих вас! Мог оца не могу да вратим, али истина мора да се зна! Прошла су три дана од кад сам сахранио свога оца, Љубишу Ђурића, академског сликара и магистра уметности. Не могу да се отмем утиску да сам га тако лако изгубио све због немара, небриге и јавашлука у здравству државе – започео је Ђурић, који је потом описао целокупну ситуацију од тренутка када је његов отац осећао нежељене симптоме, до тренутка смрти и сахране, где је трпео притиске локалних моћника из Мајданпека.

– Наиме, истог дана када је добио температуру 39 звао сам Инфективну клинику да га доведем на тестирање на Цовид-19 али су ми рекли да пратимо ситуацију. Температира се смањивала и расла у зависности од доба дана и њему је бивало све горе. Сваки дан сам звао и сваки дан су ми исто говорили. На крају кад сам видео да је почео да кашље и да не може да једе. Ставио сам га у ауто и одвезао до Инфективне клинике где смо чекали испред у реду неколико сати. На крају су се смиловали и послали га на Обилићев венац да сними плућа. Тамо добија упит за Земунску ковид болницу. Налаз је упала оба плућна крила. И то је последњи пут да сам га видео живог.

Само лечење у Земунској болници, каже он, било је као у филмовима страве и ужаса.

– Никакву информацију нисмо могли да добијемо о његовом стању јер се на телефоне или нико не јавља сатима или ми кажу да зовем „кол центар“ који је сатима заузет. Од једног стажисте лекара, кога познајем приватно добијам конфузне информације о здравственом стању свога оца. Приликом ретких телефонских разговора са оцем он ме моли да га извучем из болнице јер ће умрети ако остане даље у болници јер га не лече добро. Ја сам се ипак надао, како су на сва уста говорили преко медија, лекари, премијерка и председник да су болесници под пуном бригом и да не треба да се бринем, да ће ми оца излечити.

Нажалост, ништа од тога није било истина, а Ђурић тврди да тест на Цовид-19 који је рађен, никада није добијен, да би се поред целокупне муке и туге која га је снашла, сусрео сас непријатностима у родном Мајданпеку.

– Никада нисам добио никакву отпусну листу или клиничку слику, што је невероватно. Не знам ни да ли је умро од Цовида-19!? Мој отац је био здрав. Није имао друге болести. Након преузетих ствари из болнице утврдио сам да недостају очев телефон и новчаник. Потресен целокупном ситуацијом на свом Фесбук профилу напишем неколико реченица на ову тему и истог дана ме зову челници СНС из Мајданпека и нуде ми да скинем све статусе у којима се помиње актуелна Влада, а да ће они да плате сахрану. Наравно да сам одбио.

– На дан сахране пет километара пре Мајданпека сачекала ме је патрола полиције и није ми дозволила да са венцем прођем главном улицом, већ заобилазно под претњом да ће ме привести 48х ако се не повинујем наређењу. Мој отац није био било ко и град Мајданпек треба да вечно буде поносан сто је имао таквог уметника и човека чији радови су излагани по разним европским галеријама. Срамота је да једна шачица мајданпечких властодржаца то не умеју да цене и зарад својих фотеља су у стању да ми приреде такав сраман „дочек“ јер сам написао истину о томе како су ми убили оца, не лечећи га адекватно у земунској болници. Надам се и верујем у Бога да це се свакоме вратити истом мером за оно сто је чинио – казао је Петар.

Такође, посаветовао је грађане да своје ближње „не препуштају безрезервно у руке неспособним лекарима и да не верују као што је и сам наивно веровао да лекари и власт дају све од себе да помогну болеснима“.

– Оца сам сахранио сам. Мајка и сестра су блокиране у иностранству и немају начин да дођу. Са сузама о очима и вечним болом апелујем на народ да се пробуди и не буде инструмент којим се манипулише – закључио је Ђурић.
Ко је био Љубиша Ђурић?

Последњих година живео је и радио у Београду и Паризу, био је члан УЛУС-а, СУЛУЈ-а и удружења француских уметника „Ла маисон дес артистес“, и оставио траг на српској и европској уметничкој сцени.

За своје богато уметничко стваралаштво оствојио је многобројне награде и признања, међу којима награду „Цвијета Зузорић“, Награду града Београда, прву награду Цетињског салона и друге.

Љубиша Ђурић био је оснивач јединог симпозијума за дизајн накита у Србији „МајданАрт“, а као главни дизајнер накита у „Златари Мајданпек“ радио је више од 30 година и дизајнирао више од 200 колекција накита.

Ђурић је рођен 1949. у Мајданпеку, завршио је Вишу педагошку школу у Београду, а затим дипломирао и магистрирао у класи професора Драгана Лубарде на Академији ликових уметности у Београду 1985. године. Студирао је и историју уметности на Филозофском факултету.

Приредио је бројне самосталне и био учесник на многим колективним изложбама у земљи и иностранству. Последњих година радио је на циклусима под називом „Рађање“.

Извор:
ДИРЕКТНО