Ђорђе Вукадиновић: Имплементација капитулације

„Влада Републике Србије усвојила је, извештај тима за израду плана имплементације споразума постигнутог у Бриселу, као и План имплементације Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, као документ који не прејудицира статус Косова и Метохије“, саопштено је из владе у недељу касно увече, а премијер Ивица Дачић обавестио је високу представницу ЕУ за спољну и безбедносну политику Кетрин Ештон о овој одлуци.

Не знамо шта је било са траженим гаранцијама које је још колико у суботу први потпредседник владе „ултимативно“ тражио од Брисела да би план имплементације био стављен на дневни ред српске владе. Али знамо да је, одговоривши Кетрин Ештон до недеље увече, актуелна српска власт још једном успела да испоштује још један ултимативни рок који јој је био задат на путу до његовог величанства „Датума“.

Нико, разуме се, није озбиљно очекивао да би ико из ове власти могао Ештонки да каже „не“, али се последњих месеци и година већ накупило толико већих или мањих капитулација, да се плашим да би повијање пред уценама и ултиматумима ускоро могло да нам прерасте у неку врсту условног рефлекса и постане део новоформираног националног карактера. А све у складу са захтеваном „променом свести“ која је један од немачких услова за напредак Србије на путу Евро-интеграција.

Наизглед, све иде као подмазано. И истраживања јавног мњења и резултати локалних избора показују да власт због бриселског споразума није изгубила готово ништа од свог рејтинга. Од пет центара отпора споразуму (Срби са Косова, Црква, Додик, Руси и десне опозиционе странке) практично четири су бар делимично пацификована или маргинализована. Иако није баш онолико разбијен и поцепан колико би то неки желели, врх СПЦ је ипак довољно разједињен – а уз то и изложен пакленој кампањи – тако да се његов глас противљења споразуму тренутно практично и не чује. Додик се такође мало примирио и повукао. Руси делују помало збуњено и затечено и очито, за почетак, примарно настоје да заштите своје економске интересе, а после ће да гледају шта ће и како ће. А десне опозиционе странке, част изузецима,  више су забринуте и ангажоване око локалних избора у Земуну, него на тражењу стратегије за одбрану Косова и Метохије.

А ако некога занима шта Русија заиста мисли о Бриселском споразуму и тренутној политици српских власти, нека прочита шта каже руски амбасадор у Београду Александар Чепурин: „Да ли нам се свиђа овај споразум или не свиђа – то је питање политичке сврсисходности. Залажем се за то да се приликом склапања споразума максимално узимају у обзир легитимни интереси Србије и Срба на Косову, да не би дошло до тешких последица за будућност српске државности… Да кажем искрено, усхићене изјаве традиционалних злонамерника Србије, као и њихова гласовита одобравања, донекле нас чине опрезнима.“ Тешко да је могао бити јаснији, а ипак остати у оквирима дипломатског такта и пристојности. (Друга је, пак, ствар што би неки у Србији, поготово када виде са колико бруталности овде наступају поједини западни амбасадори и политичари, понекад волели да и од руских представника чују нешто више и конкретније.)

Све и свему, једино се још Срби са севера КиМ држе стамено, иако су напуштени готово од свих и премда и тамо има спорадичних знакова повијања под све отворенијим притисцима и претњама из Београда. Њихова готово епска одлучност и чврстина чудновато штрче у општем политичком мртвилу и карактерној млохавости данашње Србије.

Тешко је рећи ко је тренутно у незгоднијем положају – да ли врх ДС-а, зато што се у суштини слаже са поступцима владајућег тријумвирата, а мора да барем симулира љуту опозицију, или врх ДСС-а, јер се са актуелном политиком дубоко не слаже, али из различитих разлога не сме или не жели да у свом отпору иде предалеко. Поготово када је реч о СНС-у и Вучићу лично. (Да и не говоримо о томе да је ДСС коалициони партнер СНС-у и СПС-у локалним самоуправама широм Србије.)

Али посебно су у проблему сви они са тзв. патриотског дела српске политичке, интелектуалне и медијске сцене, који су, искрено или не, веровали и говорили како је „најважније да видимо леђа Борису Тадићу“, а онда ће Србији да крене и „све ће да буде другачије“. У тој ствари нема шта битно да се приговори особама попут Весне Пешић, Ненада Прокића или Огњена Прибићевића који су пре или после избора отворено подржали СНС. Нису они „обрнули ћурак“, или су барем то урадили много мање него они из актуелне власти који су их доскора називали „издајницима“, а сада их хвале и/или постављају на амбасадорске положаје.

Огњен на један, Весна Пешић на други, а Прокић на трећи начин, увек су били мање-више доследни експоненти про-западне политике према Србији. Пешићка и Прокић су годинама били чак и активни чланови ЛДП-а (који је од почетка заговарао „реализам“, односно више-мање отворену предају Косова и Метохије), док је Прибићевић, у паузама између државних функција, био солидан и врло добро обавештен аналитичар евро-реформске провенијенције. Нису се, дакле, они променили, већ су се променили Николић, Вучић и Дачић. Остаје само нејасно да ли су пре прошлогодишњих избора имали добру информацију или, пак, само добру интуицију у вези са будућим курсом српске политике. То јест, да ли су само прижељкивали, или су унапред знали да ће  напредњачко-социјалистичка власт кренути овим путем којим је кренула. (Поштено говорећи, било је и пре избора доста сигнала и наговештаја у ком правцу ће ићи овај брод, али многи напросто нису хтели или им није одговарало да те сигнале виде. А они који на то благовремено указивали били су жигосани зато што „кваре игру“, оптуживани и разапињани како по режимским, тако и „патриотским“ медијима.)

Али шта рећи за оне који су и пре и после избора овој власти чували патриотски имиџ и којима су Српство, Русија и „Српско Косово“ годинама на нос цурили, а сада су препуни разумевања за „објективне околности“ у којима се наша „сирота“ власт и „драги вођа“ нашли.

И немојте имати илузија да ће се ствар завршити са Косовом, бриселском капитулацијом и њеном „имплементацијом“. Тражиће вам нон-стоп више. Већ се чују тихи гласови из Бујановца, Прешева и од стране неких мађарских странака у Војводини. Верујте, све што, евентуално, данас буде искамчено за „заједницу српских општина“ на Косову, сутра ће бити тражено и мораће бити дато албанској, мађарској, бошњачкој и ко зна којој другој мањини у Србији. И нико се неће обазирати на то што су косовски Срби, претходно, од своје сопствене власти натерани да живе у туђој држави, нити што је та мизерна „заједница“ плаћена фактичким прихватањем косовске независности од стране Београда.

Када једном попустите, када лавина једном крене, када џемпер почне да се пара, а суверенитет расипа, тај процес нема краја. Тешко је пливати против струје и одупирати се притиску снажнијих гео-политичких сила. Али када се једном препустите вртлогу који вас вуче на дно, тешко је, а вероватно и немогуће после испливати – сем као леш – на обалу, или се докопати чврстог тла испод ногу.

НСПМ