Свети Теофан Затворник: ПУТ СПАСЕЊА (2)

Како променити свој рђави живот

Ако, дакле, хоћеш да се како ваља занимаш помишљу да промениш рђави живот свој, која те је обузела, почни да скидаш са себе греховне покрове онако како се скида слој земље да се открије оно што је под њим скривено.

а) Пре свега позабави се – телом. Ускрати му уживања и задовољства, ограничи и задовољавање најприроднијих његових потреба: продужи време бдења, смањи уобичајену меру хране, придружи напорима нове напоре. Главно је да, како желиш и како можеш, учиниш некако лакшом и лепршавијом плот, истанчаш њену огрубелост. Тиме се душа ослобађа од сапетости вештаством (материјом, материјалним светом), постаје покретљивија, лаганија и пријемчивија за добре утицаје. Вештаствено тело, претежући над душом, преноси на њу своју тромост и хладноћу.Телесни подвизи раслабљују те узе и одстрањују њихове последице. Истина, не живи сваки грешник неуздржљиво и не повлађује телу, али – једва да би се међу онима који живе обичним животом нашао неко ко не би имао шта да ускрати своме телу, када му у срце дође жеља за спасењем.

б) Тело обремењује душу споља, бриге и поткрадање мислено од стране демона муче је изнутра. Допустимо да је плот већ умирена; тиме је учињен први корак, али поменуте два препреке одељују душу од ње саме.
Бриге јој не остављају времена да се позабави собом. Човеку који их има, један је посао у рукама а десетине њих су му у глави. Оне одгоне човека све даље и даље, не дајући му могућности да се обазре и погледа на себе. Одбаци, дакле, привремено бриге све без изузетка, одбаци их само привремено, после ћеш се опет латити уобичајених послова, само их сада прекини, избаци из руку и избиј из мисли.
Али и онда када човек прекине послове који носе бриге, у глави му још задуго влада сметеност: мисао мисао сустиже, час у сагласју час једна другој противна, душа је расејана, ум се поводи на разне стране и самим тим онемогућује себи да се утврди на било чему постојаном и стаменом. Сабери зато расејану децу своју уједно, као што пастир сабира стадо своје или сочиво расејане сунчеве зраке, и обрати их ка себи.
Жеља да се удубимо у себе и собом позабавимо, пресекавши расејавање мисли и бриге, наравно, као неизбежна средства изискује, са једне стране, осамљивање, а са друге – прекидање уобичајених занимања и свакодневних (житејских) и службених; раније поменуто умирање плоти налаже измену у поретку задовољавања природних потреба. Судећи по томе, најзгоднијим временом за измењивање свога живота треба сматрати време поста, особито Великог. Ту је све унапред настројено за такав захтев: и код куће и у цркви, па чак (у оно време, у царској Русији – прим. прев.) и у друштву. На то време сви и гледају као на припрему за покајање. Ипак, из овога не следи да, када човеку дође добра мисао о промени живота, он треба да њено испуњење одложи до наступања поста. Све што једна таква мисао налаже може да се испуни и у свако друго време, независно од поста. Али, наравно, када је већ наступио свети пост, грехота је пропустити га, као што се пропушта друго време, и не побринути се за спасење душе. Ономе коме дође спасоносна мисао о измени живота, ван времена поста и који у својој свакодневици наилази на препреке за њено остваривање, боље је да се привремено повуче у неку манастирску обитељ. Тамо је лакше себе савлађивати.

в) Ето, ти сада стојиш код свога срца. Пред тобом је унутарњи човек твој, погружен у дубок сан безбриге (немара), неосетљивости и слепила. Почни да га будиш. Добра мисао која ти је дошла, већ му је мало нарушила миран сан. Буђењу пак приступи са великом и радосном надом и најснажнијим напрезањем мисли: сабравши сву своју пажњу, почни да себи предочаваш разноврсне представе, мање или више уверљиве и упечатљиве, прилагођавајући их ипак своме унутарњем стању.
Пре свега, скидај са очију свога ума покрове који га одржавају у слепилу. Ако човек не одступа од греха и од њега не бежи, то је највише стога што није свестан себе нити ове опасности у којој се налази због греха. Када би му се отвориле очи он би од греха побегао као што се бежи из куће захваћене ватром. Таква заслепљеност проистиче и из непажње и равнодушности према самоме себи: човек није свестан себе зато што никада није у себе улазио нити је о себи и свом духовном стању размишљао, али у заслепљености га одржавају, већином, одређен; предубеђења према самом себи. Човек сам по себи чини једну мрежу помисли, које га систематски скривају од сопствених духовних очију. Нека су те помисли и паукова мрежа, само најповршније претпоставке – али ум, с једне стране нема кад да их јасно разабере, а са друге о њиховој реалности и истинитости громко говори срце. То су лично наше духовне заблуде или предрасуде, које проистичу из уплитања срца у дело разума. Ето због чега је дубокој пажњи потребно у том трену придружити још и извесну трезвеност, која одстрањује сваку превару лукавога срца. Ако срце треба нешто да чувствује, нека до тога трена чувствује под утицајем умних представа и не самог по себи, брзајући испред ума; иначе, срце ће опет присилити разум да ствари представља по његовоме, опет ће га себи потчинити и унети неред у схватања и, уместо да га повуче ка просветљењу, бациће га у још већу заслепљеност.