Свети Теофан Затворник – ПУТ КА СПАСЕЊУ (1)

СТАЊЕ ГРЕШНИКА

Грешника суоченог са неопходношћу да се обнови у покајању, реч Божија понајчешће представља погруженим у дубок сан. Карактеристична црта таквих лица није увек очигледна порочност, него управо одсуство оне одушевљене, самопрегорне ревности у богоугађању, са одлучним одвраћањем од свега греховнога, то што им побожност није главни предмет брига и напора, што су они, паштећи се око много других ствари, потпуно равнодушни према своме спасењу и не осећају у каквој се опасности налазе, не маре за живот ваљан и воде живот према вери сасвим хладан, иако понекад исправан и беспрекоран споља.

То је општа црта. У појединостима безблагодатан човек је овакав:

Одвративши се од Бога, он управља пажњу на себе и самога себе поставља за главни циљ свеколиког свог живота и делања. То већ и стога што за таквога не постоји ништа што би било више од њега самог, а особито стога што, добивши најпре од Бога сваку пуноту а онда се од Бога испразнивши, хита и пашти се како би и чиме би све себе испунио. Празнина која је у њему настала отпаднућем од Бога, непрестано му распаљује незајажљиву жеђ, неодређену а непрестану. Човек постаје безданим понором, и свим снагама настоји да испуни тај свој бездан, али нити види нити осећа насићење. Зато је целог свог века у зноју, муци и великим главобољама, занет разноликим предметима, у којима очекује да нађе утолење жеђи која га изједа. Ти предмети упијају сву човекову пажњу, све његово време и све делање. Они су у његовим очима највредније благо, у коме он живи срцем. Из тога је разумљиво зашто човек, који је себе поставио за искључиви свој циљ, никада не пребива у себи, него – стално изван себе, у стварима које је створила или изобрела сујета. Од Бога Који је пунота свега, отпао је. Сам је празан. Преостало му је такорећи само да се „разлије“ по бескрајно разноликим стварима и да живи у њима. Тако грешник жеђа, пашти се, усплахирено трчкара за предметима, који су изван њега и Бога, за стварима многим и разноликим. Због тога карактеристичну црту греховнога живота, уз нехај према спасењу, представља многобрижје (Лк. 10, 4).

Нијансе и разлике овог многобрижја зависе од карактера у души насталих празнина. Празност ума, што је заборавио на Јединога Који је све, тера човека да се пашти око многознања, истраживања, распитивања, да потхрањује знатижељу. Празност воље, која се лишила власти Јединога над собом самом, производи многожељење, тежњу да се овлада многима или свиме, да би све било по нашој вољи, у нашим рукама – то је грамзивост и користољубље. Празност срца, што се лишило наслађивања Јединим, Који је све, ствара жеђ за многим и разноликим задовољствима, или, пак, тражење безбројних предмета у којима очекујемо да нађемо ужитак за своју осетљивост и осећајност.

Тако грешник, непрестано у настојањима да много сазна, да многим овлада, да се многим наслађује, и ужива, осваја, испитује…

То је право врзино коло у коме се он врти целог свог века. Знатижеља мами, срце очекује да окуси сласти и навлачи вољу. Да је то тако, свако се може уверити, успоставивши надзор над покретима своје душе макар и за један дан.

У том врзином колу живео би грешник, и када би га оставили самога. Таква је наша природа, када је у ропству греху. Али тај коловрат се још хиљаду пута појачава и усложњава стога што грешник није сам. Постоји читав свет лица која то исто раде – питају, уживају и стичу, која су све поступке на свим плановима довела у одређен поредак, потчинила законима, и то поставила као неопходност за све оне који припадају њиховој области и који у узајамном савезу долазе неминовно у међусобни додир, једни друге салећу и у томе салетању и трењу само још више на десети, стоти и хиљадити степен подижу радозналост, грамзивост и самонаслађивање, и за њихово распаљивање везују сву своју срећу, блаженство и живот. То је свет сујетни, чији су послови, обичаји, правила, везе, језик, весеља, разоноде, схватања, уопште све, од ситнице до крупнице, натопљени духом оних трију паклених изданака многобрижја о којима је горе говорено, што доводи до жалосног пропадања духа код светољубаца (оних који воле свет). Налазећи се у живој вези са целим тим светом, сваки грешник се упетљава у хиљадоструко испреплетену његову мрежу, заплиће се у њу дубоко, дубоко, тако да се од ње сам више ни не види. Тешко бреме лежи на грешникусветољупцу и сваком делу његова бића, тако да он нема снаге да учини ни најмањи покрет који не би био светски, зато што би тада нужно морао да подигне тежину од такорећи хиљаду пуди[1]. Зато се таквог несавладивог дела нико и не прихвата, и нико не мисли да прихвати, но сви живе крећући се по колотечини у коју су запали. На још већу несрећу, овај свет има свога кнеза, јединственог по лукавству, злоби и саблазнитељнкој превејаности. Кроз плот и телесност, са којима се душа смешала по паду, он има слободан приступ к њој, и приближавајући се, на разне начине распаљује у њој радозналост, користољубље и сластољубиво самоутешавање. Разним својим замамама држи је у њима безизлазно, разним подговарањима наводи на планове за њихово остваривање а потом или јој помаже да их оствари или их руши, указујући на планове још грдније, све са једним циљем – да продужи и продуби пребивање душе у њима. То и доводи до смењивања светских неуспеха и успеха, неблагословених Богом. Овај кнез има читаву силесију слугу, њему потчињених духова злобе. У сваком тренутку они јуре свим пределима насељенога света да би онде засеменили једно зло, на другоме месту неко друго и још дубље повукли људе заплетене у мреже греха, обновили ослабела и покидана пута, а нарочито да би пазили да нико не намисли да се реши њихових уза и изиђе на слободу. Ако је ово последње случај, они се хитро слежу око својевољника, најпре појединачно, потом у одредима и легионима, а на крају и свеколиком својом силесијом, и у то у разним видовима и на разне начине, да би заградили све излазе, закрпили конце и мреже и, по другом поређењу, да би онога ко је почео да се извлачи из њих по стрмени опет одгурнули у бездан. То невидиво царство духова има своја посебна седишта, где се састављају планови, добијају распореди, примају положени рачуни са одобравањем или укором за извршитеље. То су дубине сатанине, по изразу св. Јована Богослова. На земљи, у кругу њиховог људског царства, та места су – удружења злочинаца, развратника и, особито, безверних богохулника, који делом, речју и писањем посвуда разливају греховни мрак и заклањају Божију светлост. Оруђе којим ти дуси овде изражавају своју вољу и власт, јесте свеукупност светских обичаја, натопљених греховним стихијама, које, омамљујући, вазда одвлаче од Бога.

Такво је „уређење“ области греха… Сатана има само једну бригу – да оно чиме се човек сав бави, у чему му пребивају свест, пажња и срце, не буде – Бог, него било шта друго изван Њега, једино и искључиво то друго, да би га човек, прилепивши се за то свим умом, вољом и срцем, притежавао (поседовао) уместо Господа и само се о томе бринуо, то испитивао, тиме владао, у томе уживао. Овде нису у питању само телесне и душевне страсти, него и ствари споља привлачне, на пример, ученост, уметничка надареност, животна и телесна снага могу да служе као узе, којима сатана држи ослепљене грешнике у својој власти, не дозвољавајући им да се освете.

Ако се грешник погледа у његовом унутарњем настројењу и стању, видеће се да он понекад и много зна, али да је слеп према делима Божијим и према делу свога спасења; да је, иако непрестано у бригама и трчкарањима, беспослен и нехајан према остваривању свога спасења; да је, иако непрестано окуша немире и задовољства срца, потпуно неосетљив за све духовно. Све снаге грешниковог бића разбијене су грехом а у њему се гнезде слепило, немар и безосећајност. Он не види своје стање, па због тога ни не осећа опасност свога положаја; не осећа опасност која му прети, па се због тога ни не брине како ће се од ње избавити. Ни на памет му не пада да би нужно морао да се измени и – спасе. Он се налази у потпуном, и ничим непоколебивом уверењу да је у положају који му доликује… и да све треба да остане тако како јесте. И због тога он свако опомињање на други начин живота сматра излишним, не слуша га и чак не може да схвати чему такво подсећање, клони га се и избегава га.

Наставиће се…