Зоран Чворовић: Црква под диктатом државе

Мере власти Србије против пандемије биће цењене од компрадорске псеудоелите и њених западних налогодаваца не према броју излечених и спасених живота, већ по томе колико је власт успела да Цркву потчини држави

Православнима се током овогодишњег Часног поста оспорава право да док траје пандемија корона вируса учествују на богослужењима у храмовима СПЦ и да примају Свето Причешће на предањски начин једном заједничком кашичицом из једног Светог Путира.

Жижа вере

За православне су Света Тајна Литургије и Света Тајна Причешћа жижа њихове вере, јер према учењу Православне Цркве Литургија није обична Служба Божија него пројава саме Цркве као Тела Христовог, а Свето Причешће само Тело и Крв Христова. Следствено, било какво задирање власти у ова питања под изговором бриге за заштиту јавног здравља представљало би пример драстичног ограничења права појединца да у складу са својим веровањем обавља верске обреде. Ово, пак, индивидуално право, како примећује В. Ђурић у својој студији „Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова,“ спада у forum internum и ни у ком случају не може бити предмет аката државних власти. Свака државна мера којом би се ограничило право појединца да учествује на Светој Литургији и да се причешћује значила би принудно интервенисање у слободу верског уверења појединца (forum internum), коме су Света Тајна Литургије и Свето Причешће не само суштина његове вере, већ и његовог живота.

Посматрано из угла колективног права на слободу вероисповести чији је носилац верска заједница, уређење богослужбеног поретка спада према чл. 6 ст. 3 Закона о црквама и верским заједницама Републике Србије у аутономну сферу Цркве, у коју држава нема права да се меша. Покушај да се верницима забрани учешће на богослужењима, не представља ништа друго него ограничење неприкосновеног права на богослужење не само појединаца већ и Цркве као заједнице, пошто се према учењу Православне Цркве у Тајни Евхаристије пројављује органско молитвено јединство верног народа (лаоса) и свештенства као удова мистичког Тела Христовог. При томе Црква може из разлога икономије да прихвати одређене хигијенско-санитарне антиепидемијске мере државе и њима саобрази организацију богослужења (држање одстојања између верника, боравак верника током Литургије у порти храма), али све преко тога значило би ограничење индивидуалног и колективног права на слободу вероисповести, које се према члану 202. Устава Републике Србије као апсолутно право не може ограничити ни у условима ванредног стања.

Грађанин света

До сада је српска јавност сличне нападе на СПЦ углавном објашњавала, и то с правом, антисрпским мотивима клеветника, пошто је јасно да се од Срба не може направити идентитетски испражњени „грађанин света“ све док огромна већина припадника нашег народа истовремено доживљава себе члановима „народа Божијег“ светосавске Српске цркве. Једном речју, Србин може постати „грађанин света“ само ако се истовремено до краја доведу два комплементарна процеса: тотална (по дубини и ширини) секуларизација српске колективне свести и друштвеног живота и однарођавање СПЦ.

Ауторски текст извесног Бранка Кланшчека, објављен у београдском листу „Данас,“открива још један мотив оваквих напада. За Кланшчека, „однос Српске православне цркве према држави Србији „проблем је много дубљи и опаснији“ од „пандемије корона вируса.“ Сходно овако постављеним приоритетима, аутор закључује да тиме што Александра Вучић, „као најмоћнији човек у држави,“ „није успео да ограничи деловање СПЦ за време пандемије“ све су „поменуте мере (ванредног стања) обесмишљене,“ пошто „оваквим понашањем СПЦ је показала да је јача од државе“ и „да за њу држава и мере које држава спроводи током ванредног стања не важе.“ Једном речју, мере против пандемије које предузимају власти Србије биће позитивно оцењене од компрадорске псеудоелите и њених западних налогодаваца не према броју излечених пацијената и спасених живота, већ по томе колико је садашња власт успела у условима ванредног стања да Српску цркву потчини држави. То што један „другосрбијанац“ отворено признаје Вучићу да је политички најмоћнији човек у држави не значи никакву напрасну генералну легитимацију факта његове политичке моћи од стране „другосрбијанских“ кругова. Овим се само шаље порука да ће се после пандемије легитимитет режима ванредног стање оцењивати у зависности од тога колико је Вучић одолео да чини уступке СПЦ и уз то га Кланшчек подсећа, свако не случајно, на много погрешних „уступака које је Ђинђићева влада морала да прави са СПЦ.“ Једном речју, однос према Вучићевој политичкој моћи код „другосрбијанских“ кругова опредељен је циљем употребе моћи. Кланшчек је јасан, уколико председник Републике примењује неспорну политичку моћ како би ограничио слободу деловања СПЦ, онда је та моћ легитимна, што није ништа друго него наставак примене НАТО критеријума из деведесетих година прошлог века према којима се употреба оружане силе против Срба увек сматрала легитимном.

Тоталитарни поредак?

Захтеви да држава, под оправдањем борбе против пандемије, принудним мерама интервенише у неприкосновену сферу слободе вере и мисли и аутономију верских заједница, служе успостављању тоталитарног поретка под чији надзор треба да дође не само јавни, већ и приватни човеков живот. Иако се клеветници Српске цркве представљају као модерности, захтевима да се Црква сведе на обичну јавну корпорацију, њени канони потчине државном законодавству, а човеков духовни живот стави под контролу државе, они се показују као заговорници тоталитарне власти античке државе, која је, речју Ф. де Куланжа, „сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом.“ Уосталом, хришћани нису били прогањани у Римској империји због садржаја вере коју су исповедали, већ због тога што су одбијали да приносе жртве боговима Империје, што се од времена принципата односило и на учешће у култовима дивинизованих императора. Уз то, римска држава је тражила од хришћана да императора за живота ословљавају са „бог наш“ (deus noster), па их је одбијање да то учине водило у сигурну смрт. Следећи, речју Св. Јустина Ћелијског, „неизменљиви Став – Свестав“ Православне Цркве да „Богу се треба већма покоравати него људима“ (Дела. Ап. 5, 29), рани хришћани су одбијали да се посредством владарског култа поклоне, заправо, свемоћном дивинизованом државном поретку (pax aeterna), који је претендовао да се меша у уверења појединаца, њихов лични, брачни и породични живот, те начин одгајања деце. Своју везу са тоталитарном античком државом модерна држава западног типа највећма показује управо онда када силом свог imperiuma интервенише у сферу религиозних убеђења убеђења људи и аутономног деловања верских заједница.

Хришћанско поимање слободе

Из Христових речи „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу” (Лк. 20, 19-26), рођено је хришћанско поимање земаљске слободе, нераздвојно повезано са постојањем одвојених области приватног и јавног живота, на чему је изграђено целокупно специфично европско поимање личних и политичких слобода. Напетост између хришћана и државе наступ увек када држава покуша да апаратом принуде наруши границу између „царства Божијег” и „царства ћесаревог.“

Познати канадски истраживач феномена секуларизације, Чарлс Тејлор, секуларизацију доводи у везу са ренесансним појмом цивилизованости, који подразумева подређивање човека правилима којима је уређен живот у граду (civitas), у складу са којим магистрати обављају своје функције и према коме се управљају становници града. Иако током ренесансе уређена цивилизованост и уређена побожност нису биле супротстављене, временом, посебно од XVII века, цивилизованост постаје непомирљива према оним „елементима традиционалног Богопоштовања (који су) почели да се сматрају сувише ‘ентузијастичним’.“ Нарочито је полицијска држава (Polizeistaat) епохе просвећеног апсолутизма у име цивилизованости била непомирљиви противник народне религиозне културе и свих облика религиозне обичајност. Тако је, како примећује Тејлор, цивилизованост постала важан фактор секуларизације, доприносећи пре свега оном што исти аутор означава као феномен „рашчаравања“ црквеног живота. Грчки монах Арсеније (Вилангофитис) истиче како се посветовњаченост (секулризам) огледа, пре свега, у томе се што се код православних „изгубило обожење као циљ,“ уместо тога „оно што првенствено интересује човека Цркве који се разболео од микроба посветовњачености јесте ‘шта ће рећи свет.’„

Нови libeli

Од када је објављена пандемија „свет“ тражи од епископата помесних Православних Цркава да се поводом „микроба“ корона вируса поклони „царству ћесара“, те да затвори храмове за побожни народ, који се ових дана постом и молитвом спрема да на Васкрс објави свету – Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова – и који на сваки Васкрс, као доказ постојања живе народне религиозности у Срба, из свег грла пева у цркви Николајеву богомољачку песму „Људи ликујте“. Такви захтеви „света“ нису ништа друго него нови libeli, писане изјаве којима су рани хришћани римским властима доказивали да су поднели паганску жртву и да су се тако држави и њеним божанствима већма покорили него Христу.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ