Када се једном препустите вртлогу

Наизглед све иде као подмазано. Истраживања јавног мњења и резултати локалних избора показују да власт због Бриселског споразума није изгубила готово ништа од свог рејтинга. Од пет центара отпора споразуму (Срби са Косова, Црква, Додик, Руси и десне опозиционе странке) практично четири су бар делимично пацификована или маргинализована. Иако није баш онолико разбијен и поцепан колико би то неки желели, врх СПЦ је ипак довољно разједињен – а уз то и изложен пакленој кампањи – тако да се његов глас противљења споразуму тренутно практично и не чује. Додик се такође мало примирио и повукао. Руси делују помало збуњено и затечено и очито, за почетак, примарно настоје да заштите своје економске интересе, а после ће да гледају шта ће и како ће. А десне опозиционе странке, част изузецима, више су забринуте и ангажоване око локалних избора у Земуну него на тражењу стратегије за одбрану Косова и Метохије.

А ако некога занима шта Русија заиста мисли о Бриселском споразуму и тренутној политици српских власти, нека прочита шта каже руски амбасадор у Београду Александар Чепурин:„Да ли нам се свиђа овај споразум или не свиђа – то је питање политичке сврсисходности. Залажем се за то да се приликом склапања споразума максимално узимају у обзир легитимни интереси Србије и Срба на Косову, да не би дошло до тешких последица за будућност српске државности… Да кажем искрено, усхићене изјаве традиционалних злонамерника Србије, као и њихова гласовита одобравања, донекле нас чине опрезнима.” Тешко да је могао бити јаснији, а ипак остати у оквирима дипломатског такта и пристојности.

Једино се још Срби са севера КиМ држе стамено, иако су напуштени готово од свих и премда и тамо има спорадичних знакова повијања под све отворенијим притисцима и претњама из Београда.

Тешко је рећи ко је тренутно у незгоднијем положају – да ли врх ДС-а, зато што се у суштини слаже с поступцима владајућег тријумвирата, а мора да барем симулира љуту опозицију, или врх ДСС-а, јер се са актуелном политиком дубоко не слаже, али из различитих разлога не сме или не жели да у свом отпору иде предалеко. Поготово када је реч о СНС-у и Вучићу. (Да и не говоримо о томе да је ДСС коалициони партнер СНС-у и СПС-у локалним самоуправама широм Србије.)

Али посебно су у проблему сви они са такозваног патриотског дела српске политичке, интелектуалне и медијске сцене, који су, искрено или не, веровали и говорили како је „најважније да видимо леђа Борису Тадићу”, а онда ће Србији да крене и „све ће да буде другачије”. У тој ствари нема шта битно да се приговори особама попут Весне Пешић, Ненада Прокића или Огњена Прибићевића који су пре или после избора отворено подржали СНС. Нису они „обрнули ћурак”, или су барем то урадили много мање него они из актуелне власти који су их до скора називали „издајницима”, а сада их хвале и (или) постављају на амбасадорске положаје.

Огњен на један, Весна Пешић на други, а Прокић на трећи начин, увек су били мање-више доследни експоненти прозападне политике према Србији. Пешићка и Прокић годинама чак и активни чланови ЛДП-а (који је од почетка заговарао „реализам”, односно више-мање отворену предају Косова и Метохије), док је Прибићевић, у паузама између државних функција, био солидан и врло добро обавештен аналитичар еврореформске провинијенције. Нису се, дакле, они променили, већ су се променили Николић, Вучић и Дачић. Остаје само нејасно да ли су пре прошлогодишњих избора имали добру информацију или, пак, само добру интуицију у вези с будућим курсом српске политике. То јест, да ли су само прижељкивали, или су унапред знали да ће напредњачко-социјалистичка власт кренути овим путем којим је кренула. (Поштено говорећи, било је и пре избора доста сигнала и наговештаја у ком правцу ће ићи овај брод, али многи напросто нису хтели да их виде.)

Али шта рећи за оне који су и пре и после избора овој власти чували патриотски имиџ и којима су Српство, Русија и „Српско Косово” годинама на нос цурили, а сада су препуни разумевања за „околности”.

И немојте имати илузија да ће се ствар завршити са Косовом, бриселском капитулацијом и њеном „имплементацијом”. Тражиће вам нон-стоп више. Већ се чују тихи гласови из Бујановца, Прешева и неких мађарских странака у Војводини. Све што, евентуално, данас буде искамчено за „заједницу српских општина” на Косову, сутра ће бити тражено и мораће бити дато албанској, мађарској, бошњачкој и ко зна којој другој мањини у Србији. И нико се неће обазирати на то што су косовски Срби, претходно, од своје сопствене власти натерани да живе у туђој држави.

Када једном попустите, када лавина једном крене, када џемпер почне да се пара, а суверенитет расипа, тај процес нема краја. Тешко је пливати против струје и одупирати се притиску снажнијих геополитичких сила. Али када се једном препустите вртлогу који вас вуче на дно, тешко је, а вероватно и немогуће после испливати на обалу или се докопати чврстог тла испод ногу.