Како је дечак из Вијетнама постао роб на британској фарми канабиса

Била је то језива смрт за 39 вијетнамских држављана пронађених у октобру прошле године у приколици у индустријском парку у Есексу. Ова вест је у жижу јавности довела подземни свет кријумчарења људи и трафикинга, извештава Кет Макшејн, посебно што се тиче све прометније руте између Вијетнама и Велике Британије.

Ба је ситан за момка од 18 година. Његово тело се сво склупча док се присећа искустава. Седимо у јарко осветљеној кухињи, џек расел нам трчкара између ногу испод стола.

Баова мајка хранитељица ради у позадини, спремајући ручак и повремено се убацујући да појасни или дода неки детаљ његовој исповести о путовању из Вијетнама. Она само жели да његова прича буде правилно схваћена.

Ба живи овде скоро годину дана. Он је смештен у хранитељску породицу након што је пронађен како лута, збуњен и уплашен, по железничкој станици на северу Енглеске, само са одећом коју је имао на себи.

„Сада се осећаш безбедно, зар не?“, пита га његова мајка хранитељица, желећи потврду да ће се ментални и физички ожиљци које Ба носи залечити уз довољно пажње.

Његова прича је истовремено изузетна и типична за све већи број Вијетнамаца и Вијетнамки који су препознати као потенцијалне жртве трафикинга у Великој Британији.

Вијетнамци су се неколико година налазили међу три најчешће националности у случајевима савременог ропства на које се осврнула Национална агенција за криминал, са 702 случаја 2018. године.

Војска спаса, која указује помоћ свим одраслим жртвама савременог ропства у Великој Британији, каже да се број вијетнамских држављана који су им упућени у последњих пет година више него удвостручио. Процењује се да сваке године из Вијетнама у Европу допутује 18.000 људи.

Ба верује да га је у Велику Британију пребацила кинеска банда. Отет је са улица Хо Ши Мин Ситија, где је живео као улично дете, сироче које је спавало у прегибу канализационе цеви.

Продавао је лото тикете за новац, иако су га старији мушкарци понекад премлаћивали и узимали му зараду.

Уницефов извештај из 2017. године описао је Хо Ши Мин Сити као „изворну локацију, место транзита и одредиште трафикинга деце“.

А извештај из 2018. године анти-трафикинг добротворних организација показао је да су бројна трафикована вијетнамска деца пријавила да су била отета док су живела на улици.

То се десило и са Ба. „Један старији мушкарац ми је рекао да ако пођем с њим, помоћи ће ми да зарадим много новца.

Али кад сам ја то одбио, навукао ми је врећу преко главе. Нисам могао да верујем шта се дешава“, каже он. Потом је убачен у мали комби, везан и с повезом преко очију, запушених уста.

Негде успут, Баови отмичари су се променили и сада није могао да разуме језик којим су говорили. Кад су коначно стали и врећа је скинута са његове главе, Ба се затекао у великом, празном складишту без прозора у Кини и речено му је да мора да чека.

„Знао сам да се спремају да ме пошаљу негде на присилни рад“, каже он.

У месецима током којих је Ба држан тамо, чувар га је редовно тукао. „Не знам зашто“, каже Ба слежући раменима, „није за то било никаквог разлога.“

Кад је ухваћен у покушају бекства, његова казна била је много гора од дотадашњег шутирања ногом и ударања песницом – чувар је сипао кипућу воду преко његових груди и руку.

„Била је то агонија. Викао сам на њега да престане, али ме није слушао“, каже он. Ба је изгубио свест од бола. „Само сам данима непомично лежао. Нисам могао да ходам. Болело ме је дуго времена.“

Његова мајка хранитељица додаје да му је његова кожа са ожиљцима затегнута по читавом телу и представља трајни подсетник на оно што му се десило.

Ба је тад пребачен у Велику Британију низом камиона. Сећа се тишине у последњем контејнеру, где се међу кутијама крио људски товар.

Тишину је прекидало само шушкање исцепаних картонских кутија, које су коришћене као изолација од паралишуће хладноће. Његова мајица са дугим рукавима пружала му је врло мало заштите.

„Стално сам се плашио током путовања и био сам веома уморан. Нисам могао да спавам од забринутости. Нисам знао шта ми се дешава. Нико ми ништа није рекао о томе куда идем.“

Заправо, Бау је било намењено да ради као „баштован“ у британској илегалној трговини канабисом – која, процењује се, доноси око 2,6 милијарде фунти годишње.

Био је закључан у напуштеној двоспратној кући окруженој шумом и речено му је да се стара о биљкама које су расле на свакој доступној површини. Било је то банално бдење које се састојало од паљења и гашења светла над биљкама у одређено време и њихово заливање сваких неколико сати.

Али било је обележено и насиљем. Кад би нека биљка угинула, Баа је изгладњивао и шутирао његов кинески шеф, који би намерно циљао опекотине на његовим грудима.

Ба никад није добио никакав новац за свој рад и није му речено да ради да отплати пут до Велике Британије. Био је прави роб.

„Како сам издржавао? Упорно сам говорио себи да морам да једем, радим и само чекам прилику да побегнем“, каже он.

Коначно је успео да побегне тако што је разбио прозор на спрату и скочио доле на земљу. Потом је трчао колико га ноге носе.

„Био сам преплашен, депресиван и успаничен. Да су ме ухватили, још би ме горе умлатили“, каже Ба. Али морао је да предузме тај ризик, јер је његов живот на фарми канабиса био „неподношљив“.

Без представе о томе у ком правцу треба да иде, следио је путању железничких шина. За јело је имао само пакетић бисквита. „Нисам знао чак ни да сам у Енглеској.“

Железничка траса га је, очекивано, довела до железничке станице – и до за њега веома срећног сусрета са британском саобраћајном полицијом. „Прошло је много времена откад је последњи пут неко био љубазан према мени“, каже он.

Ба се сада већ навикао на британски живот. Недавно је на колеџу освојио награду за добре оцене и прославио први Божић. Никад још у животу није распаковао поклон.

Преводитељка која је срела Баа кад је стављен у полицијски притвор каже да је његова трансформација изузетна. Она га се сећа као мршавог и преплашеног. „Попут зеца ухваћеног у фаровима“, додаје његов отац хранитељ.

Ба не зна да ли ће му бити дозвољено да остане у Великој Британији. Његов последњи састанак у Хоум офису када се разговарало о његовом захтеву за азил није баш најбоље прошао.

Званичник је покушао да га убеди да ако се врати у Вијетнам, тамошње власти ће му помоћи, у шта Ба тешко може да поверује.

Он је убеђен да ће, ако буде био враћен, поново постати жртва трафикинга.

То је забринутост коју дели и вијетнамска стручњакиња за трафикинг Мими Ву, која каже да су људи који су били жртве трафикинга и вратили се у озбиљној опасности да поново буду убачени у машину, нарочито ако њихови трафиканти тврде да им ови дугују новац.

Бау се у вези са сеоцетом у ком живи, испуњеном старим каменим колибама и низовима бунгалова, највише свиђа тишина.

Гомиле људи га чине нервозним; плаши се да ће угледати човека који га је држао у заробљеништву на фарми канабиса и шутирао га у повређене груди.

Чин је такође уплашен, али не од људи који су га прокријумчарили у Велику Британију. Он се плаши вијетнамских власти.

Тај страх заснован је на горком искуству. Овај седамнаестогодишњак био је приморан да напусти Вијетнам почетком 2019. године како би побегао од десетогодишње затворске казне за растурање литературе против владе од врата до врата.

„Мислио сам да се одатле нећу вратити жив“, каже он.

Људе који критикују вијетнамску комунистичку власт очекују веома строге казне.

У скоријем извештају Хјуман рајтс воч наводи да је најмање 30 активиста и дисидената осуђено на затвор 2019. године „просто зато што су користили фундаментално право на слободу изражавања, дружења и вероисповести.“

То подразумева чак и писање на Фејсбуку нечега што се сматра да је усмерено против владе; Aмнести интернешенел каже да је најмање 16 особа ухапшено, задржано у притвору или осуђено 2019. године због овог конкретног преступа.

„Година 2019. била је брутална за основне слободе у Вијетнаму“, прокоментарисао је Бред Адамс, директор Хјуман рајтс воча.

„Вијетнамска влада тврди да њихови грађани уживају у слободи изражавања, али да та ‘слобода’ нестаје чим почне да се користи за позивање на демократију или критику владајуће Комунистичке партије.“

Чиново хапшење уследило је зато што је његова породица припадник вијетнамске будистичке заједнице Хоа Хао.

Ову религију влада признаје, али многе групе не следе пут огранка који има дозволу државе и њих власт надгледа и силом сузбија. Исто важи за друге неодобрене верске групе. Хјуман рајтс воч каже да се следбеници хапсе, испитују, муче и присиљавају да се одрекну вере и затварају иза решетака „из националног интереса“.

Чин је живео у Хаи Дуонгу, граду у северном Вијетнаму. Његов сан, заједно са милионима других тинејџера, био је да постане фудбалер, и страствено је пратио каријеру португалске звезде Кристијана Роналда.

Али био је и задовољан док је радио на мајчином штанду са домаћинским производима, кад год није ишао у школу. Био је веома близак са њом и својим дедом, који је живео са њима.

Чин је 2018. године отишао на демонстрације са дедом.

Сећа се колико је био нервозан тог јутра и застава стотине људи које су се вијориле на ветру док су они скандирали, тражећи слободу вероисповести и ослобођење политичких затвореника. После тога, Чин остаје паралисан у разговору.

„Тешко ми је да причам о томе“, каже он. Чинов деда ухапшен је и послат у затвор, где је недуго потом умро. „Кад смо га посетили, изгледао је веома слабашно“, каже Чин.

Према Амнести интернешенелу, затворени активисти су изложени мучењу и другој врсти злостављања. Прича се да вијетнамски затвори нису хигијенски, а затвореницима се ускраћује приступ одговарајућој здравственој нези, пијаћој води и свежем ваздуху.

Опхођење према његовом деди навело је Чина да настави да протестује, али почетком 2019. године и он је ухапшен, зато што је делио летке. Држан је 10 сати у малој, уској ћелији и испитиван без присуства адвоката. Његова вера му је помогла да издржи, каже он.

„Наравно, био сам уплашен. Полиција би долазила у ћелију и испитивала ме о мојој породици и зашто сам поседовао литературу усмерену против владе. Викали су на мене кад год не бих одговорио. Плашио сам се да ће да ме ударе.“

На суду му није дозвољено да се брани, осуђен је и речено му је да ће издржавање казне започети кад напуни 18 година. Његова мајка је тада сакупила новац да плати агента који ће га прокријумчарити у Велику Британију.

„Последње речи моје маме биле су: ‘Иди тамо, нађи некога да ти помогне и не враћај се више.“

На аеродрому га је предала двојици агената, који су задржали његов пасош. „Преседали смо на много летова и одседали у кући разних људи све док нисмо стигли у Француску“, каже Чин. Није имао појма кроз које је све земље прошао, сем Малезије и Грчке.

У Француској је једне ноћи стрпан у контејнер на камиону. Унутра је био само још један човек, али њих двојица нису разговарали све док нису стигли у Велику Британију, плашећи се да ће скренути пажњу цариника на себе.

„Било је веома хладно и било је веома тешко дисати, зато што је простор био скучен, минијатуран“, каже Чин.

„Лежао сам на врху виско наслаганих кутија у камиону, скоро до врха, тако да сам горе имао места само да лежим. Било је веома мрачно. Само сам спавао. Ништа нисам имао са собом – нисам имао хране, нисам имао воде.“

Кад је камион коначно стао, Чин је одведен до једне вијетнамске породице, која га је нахранила и дала му кревет да преспава. „Могу да те одведем на безбедно место“, рекао му је његов домаћин.

Ујутро, Чин је остављен испред локалне зграде Хоум офиса са парчетом папира на ком је писало његово име и датум рођења..

Он се сећа колико се чудно осећао зато што не говори енглески. Али се осећао безбедно, каже он, „зато што сам био у Великој Британији“. Хоум офис му је недавно одобрио статус избеглице, који му даје право да остане у Великој Британији пет година. Онда ће се донети одлука да ли може да остане на неодређено.

Чин је имао среће. Његова мајка је могла да плати његово путовање унапред.

Кад су прошле године пронађена тела 39 вијетнамских држављана у Есексу, јављено је да су то економски мигранти из неких од најсиромашнијих региона у Вијетнаму, који су дигли кредите у вредности и до 30.000 фунти како би стигли овамо.

Породичне куће су коришћене као гаранција а они су били у обавези да отплате путовање чим стигну, радећи илегално на фарми канабиса, у салонима лепоте и ресторанима.

Можда никад нећемо сазнати какво је обећање добило 39 људи пронађених у Есексу, али је велика вероватноћа да би неки од њих завршили радећи у ропским условима.

Јакуб Собик из Међународне организације за борбу против ропства каже да су Вијетнамци који су подигли кредит да би платили путовање подложнији искоришћавању.

„Они путовање започну верујући да су платили да буду прокријумчарени у потрази за бољим животом, али обичне заврше као жртве трафикинга.“

„То што морају да се крију од власти олакшава читаву ствар трафикантима. Прекршај је што су ту и с огромном количином новца који дугују не могу да ризикују да их депортују назад у Вијетнам.“

И док мушкарце обично шаљу у фабрике канабиса, Вијетнамке ризикују да буду сексуално експлоатисане.

Читала сам исповест дечака од 15 година који каже да је, док је радио у фабрици канабиса, могао да чује вриске жена у подруму. Он верује да су оне биле сексуалне злостављане.

Млада самохрана мајка Ејми била је силована у више наврата током путовања у Велику Британију, као и након што је стигла, све док једна здравствена радница није препознала да је она потенцијална жртва трафикинга.

Била је узбуђена што ће напустити породичну фарму са сестром још 2013. године, испричала је добротворној организацији која је почела да се стара о њој у Великој Британији.

Двојица мушкараца убедила су њену породицу да пошаљу девојке у иностранство како би зарадиле новац. Није било накнаде која се плаћа унапред, тако да су морале да раде да би отплатиле путовање. Ејми је оставила младог сина са ујаком.

Послата је прво у фабрику одеће у Русији, где је радила од 10 до 12 сати дневно без икакве плате. Спавала је у малој соби са десетак других људи, где су је мушки радници редовно силовали.

После две године, она и осам других радница одведене су у Велику Британију и речено им је да ће ако буду вредно радиле бити плаћене.

Уместо тога, након што се пробудила сама у камиону који их је превезао преко Ламанша (кријумчари су је оставили иза себе из разлога који и дан-данас остају нејасни), увучена је у нови свет експлоатације. На крају је била приморана на проституцију у дому вијетнамског пара, који је радио и као фарма канабиса.

Тек након што је затруднела и била ухапшена у рацији извршеној на кућу, једна бабица је приметила да нешто није у реду и упутила Ејми на Националну агенцију за криминал као очигледну жртву савременог ропства.

Потом јој је Војска спаса пронашла место у склоништу.

Сада је поново мама, усредсређена на то да уради оно што је најбоље за њену бебу.

Чин живи са хранитељском породицом. Вредно ради на свом енглеском – па чак и локалном северњачком сленгу – и остаје активни будиста. Његов 18. рођендан, дан када би завршио у затвору, убрзано се приближава.

Ба и даље пати од ноћних мора и флешбекова на време које је провео у рукама трафиканата. Он нервозно ишчекује одлуку да ли ће му бити одобрен азил. Али недавно је почео да иде на терапију и, дан за даном, под брижном негом хранитеља, почиње да се осећа безбедније.

*Имена Ба, Чин и Ејми су псеудоними

Илустрације: Ема Расел

Извор: ББЦ