Велика сеоба траје

Значајну димензију српског страдања на Косову и Метохији представљају сеобе. Овај феномен је једно од главних обележја историје Косова и Метохије. Историја и историјска наука су удесиле да већина Срба када чује реч „сеоба“ помисли на Велику Сеоба Срба. Овај догађај се збио 1690. године након тешког пораза хришћенске војске од Турака код Качаника услед чега је војска почела да се повлачи према северу нагонивши на хаотичан бег и српски живаљ који је био страховао од турске освете због учешћа у овом рату, а који је из страха за голи живот следио стопе свог духовног поглавара и уједно политичког вођу, Патријарха Арсенија Чарнојевића, у његовој одлуци да сеобом сачува своју паству. И пре Велике сеобе Срби су напуштали своја огњишта на Косову и Метохији, само у много мањој мери. Од 1690. године бујица људи незадрживо отиче са српског Космета. Овај догађај је најавио процес исељавања српског народа –велику сеобу Срба која траје. Друга трагична страна сеобе јесте та што почиње да се мења етничка карта ових крајева. Наиме, ратоборна албанска племена сурових планинских области Малесије спуштају се у питоме и плодне котлине Косова и Метохије додатно потискујући небрањену српску нејач  насељавајући се на њиховој земљи. Албанци су по доласку на свету српску земљу прихватили веру турских господара обезбедивши себи привилеговани статус који им је омогућавао да неометано и некажњено тероришу Србе и врше прогоне над њима. Прогоњени Срби бивају изгнани са земље својих предака коју преплављују исламизирани Албанци, одане слуге турских завојевача. Сцене које су обележиле мучна збивања на измаку 17. века пресликаваће се у потоњим подједнако тескобним и страдалним временима по српски народ. Велика сеоба Срба је не само означила почетак дуговековног процеса, него је поставила и образац за његов ток, који до данашњих дана нема нарочитих одступања , а који почива на егзодусу и прогону српског народа и досељавању масе Албанца који постепено овладавају колевком Српства уживајући прећутну сагласност оних који господаре Косовом и Метохијом.  Приклоњени вери, идеологији и политици оних који остварују власт, сакривајући се под плаштом те вере, идеологије или политике Албанци отимају вековне просторе Срба приморавајући ове на исељавање. Бујични таласи сеоба Срба јављали су се у готово свим ратовима и по њиховом окончању. Тако је пола века након Велике сеобе, а услед одмазди због хришћанских победа у рату са Османским царством 1737-1739. године, уследила Друга сеоба Срба коју је предводио Патријарх Арсеније IV Јовановић. Тако је било и по избијању „Српске револуције“ и првих победа устаничке војске под вођством вожда Карађорђа. А додатни замах изгону Срба дали су ратови за национално ослобођење и уједињење вођени од 1875. до 1912. године када је маса Албанаца из новоослобођених крајева, тзв. мухаџири, суочена са новом влашћу и не мирећи се са губитком привилегија похрлила на Косово и Метохију светећи се због тога незаштићеним Србима, који спас траже у сеоби, као и глобална трагедија позната као Велики рат. Дивље групе тзв. качака (Албанци разбојници) нису давале мира Србима ни у новоствореној Краљевини Југославији, а по њеној пропасти у Другом светском рату простори Косова и Метохије улазе у састав марионетске фашистичке творевине Велике Албаније под протекторатом Мусолинијеве Италије. Италијански, а потом и немачки окупатори мирно су посматрали и толерисали егзодус над Србима који као и њихови преци спас траже у бекству. Треба указати и на одлуку НКОЈ-а о привременој забрани враћања „колониста“ (Срба и Црногораца) на Косово и Метохију. Одлука је 6. марта 1945. године укњижена под бројем 153. Њене последице се огледају у томе што се више од половина расељених Срба у време Другог светског рата није вратила на Космет. А по окончању рата и успостављању комунистичког режима, Албанци су фашистичке униформе лако заменили комунистичком. Приволевши се њиховој идеологији и преузевши власт у Покрајини четири деценије су спроводили перфидан и тих терор над Србима када је на хиљаде њих морало подлећи претњама „Идите у Србију. Нема шта да тражите на Косово“. Републичке и Савезне власти су прикривале обим насиља и нису узимали за озбиљно вапаје жртава из Покрајине. Насиље је ескалирало 1998. године, а сцене које су потом уследиле повлачењем српских безбедносних снага и окупацијом Косова од стране NATO пакта            су нам свима добро познате. Стање није поправљено доласком UNMNIK-ове мировне мисије о чему сведочи крвави Мартовски погром 2004. године наочиглед „демократске“ Европе и света.  Појединачне сеобе трају и данас. Насиље не престаје.  Срба у градовима готово да нема од последњег рата, а села остају празна и пуста са призором који је Милан Ракић опевао стиховима:

„Сам у пустој цркви, где круже вампири,

Очајан и страшан, Христос руке шири,

Вечно чекајући паству, које нема…“

Циљ је протерати све Србе и од Косова и Метохије начинити етнички чисту територију „Републике Косово“, односно Велике Албаније. Оно што је започело сеобом, треба и окончати сеобом – тако размишљају они који вековима отимају српску земљу. Док је у размишљању прогоњених питање Матије Бећковића из песме Косово Поље:

„ Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?“

Ђорђе Николић