Коронавирус и колапс америчке империје

Пише: Ростислав Ишћенко

Постепно пропадање Западне империје (коју предводе САД) могло је да потраје јако дуго. Историја се, међутим, како то обично и бива, променила пуким случајем

Дешава се да империје нестају изненада, док још делују чврсто, као што је било Руско царство 1917. године. Дешава се да империје нестају и након много деценија, па и векова мукотрпног опадања, попут Западног римског царства 476. године. Али када царство нестаје увек коинцидирају два предуслова: 1) акутна светска криза коју царство није у стању да реши ослањањем на сопствене унутрашње ресурсе; 2) неспособност или неспремност империјалне силе да предузме неопходне реформе како би се прилагодила кризи.

Запад (Сједињене Државе и њихови вазали првог реда – Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јапан, Јужна Кореја и ЕУ) је дуго одбијао да се помири са чињеницом како је светски империјални поредак који је створио у системској кризи. Најдаље што се ишло био је увид да се периодичне економске кризе догађају, али основна теза била је да кризни догађаји брзо пролазе, раст се наставља, а последице привремене рецесије брзо зацеле.

ЛАЖ КОЈА ТРАЈЕ
То је била лаж. Од средине 1980-их, у време Реганове администрације (и њене чувене „реганомике“), амерички лидери добро су разумевали да је могућност даљег увећања производње кроз развој нових тржишта и инклузију нових ресурса исцрпљена. Слободна тржишта и слободни ресурси на планети Земљи су готови. У ствари, Реганова идеја била је да се тренутне потребе Сједињених Држава финансирају из џепа будућих генерација путем монопола на штампање долара (који је већ тада био валута међународних поравнања).

Претпостављало се (и то прилично исправно) да су Сједињене Државе и СССР подједнако исцрпљени Хладним ратом и економском конфронтацијом. Знало се да ће победник бити онај ко издржи дуже. СССР је могао да издржи дуже. САД више нису имале доступних слободних ресурса за економски раст. Новац будућих генерација упумпаван у економију почео је да ствара мехурове који пуцају још од почетка 21. века. Но, они су могли да опстану до Горбачова и његове перестројке. Руководство СССР-а је тада исправно утврдило потребу за реформом, али су оне извршене крајње неспособно. Људи не зову случајно ове реформе намерном саботажом.

Заиста је тешко поверовати у тако спектакуларан интелектуални неуспех руководилаца једне светске силе. Да, било је очигледних издајника у Горбачовљевом тиму. Али главни разлози колапса СССР-а и даље су глупост и непрофесионализам. Да није било глупости и непрофесионализма највиших функционера, издајници не би могли да учине ништа.

Искусивши неочекивано убедљиву победу над Совјетским Савезом, Америка је морала да се са „реганомике“ хитно врати на нормалан економски модел. Али банке и берзе су већ окусиле лак новац. Кредити за домаћинства и потребе домаћинстава створили су потражњу без преседана, што је подстакло продаје и производњу. Сви су живели добро, и нико није хтео да се одрекне својих незаслужених привилегија. Друго, и још важније – западној економији из периода од 1950-1970-их и даље су недостајала слободна тржишта и слободни ресурси. Било је неопходно започети реформе и реорганизовати Запад, али нико заправо није знао како да створи нови стабилан светски економски модел, а да истовремено не жртвује западну хегемонију. У случају одустајања од реформи, стимулисање тражње јефтиним али необезбеђеним кредитима преостаје као једини начин за пролонгирање постојања кеш модела.

Можда би се такав модел чак показао и као одржив да је новац стигао у реалну производњу. Али банке су брзо схватиле да спекулације хартијама од вредности генеришу драстично више приходе него инвестирање у реални сектор. Последица је да је све више кредитних прихода почело да одлази у берзанско-банкарски (тј. финансијски) сектор, па готово сав новац који се обезбеђује за подгревање економије завршава тамо.

Сваки пут је било потребно све више новца како би се овај фиктивни раст настављао. Тако је јавни дуг САД почео експоненцијално да расте, а реална куповна моћ долара падала је сразмерно брзо (долар из 1950, 1980. и 2010. су потпуно различити долари). Средња класа у Сједињеним Државама почела је рапидно да нестаје.

ОДЛАГАЊЕ КРИЗЕ
Што се тиче Европе, пребацивањем издатака за одбрану и традиционално јаке социјалне програме на Америку овај процес је успорен, али није заустављен. Данас у погледу брзине пропадања средње класе Европска унија брзо сустиже Америку. Разлика је само у томе што Европа има своје специфичности. Донедавно је успевала да очува прихватљиве нивое прихода за средњу класу у „старој ЕУ“ и на богатом северу уз помоћ прогресивног осиромашења „нове ЕУ“ и већ сиромашног југа, као и довлачењем гомиле миграната.

Као што можемо да видимо, мере које је Запад предузео одложиле су почетак кризе и учиниле је мање видљивом за ширу јавност. Али те мере не само да не могу да реше проблем, него га и продубљују. Како је новац будућих генерација постао недовољан за очување привида благостања (противно уврженом мишљењу, САД нису биле у стању да одштампају довољно долара без покрића иако су веома желеле), Запад је покушао да одложи кризу апропријацијом ресурса остатка света. Отуда нерешене контрадикције у односима Запада са Кином, Ираном, Русијом и осталима, и настанак ере „ратова за демократију“ и „обојених револуција“.

Све ово био је само начин да се ресурси пребаце на Запад. Али ни ресурси свих земаља света нису бесконачни, а како су прохтеви Запада експоненцијално расли, и они су брзо пресушили. Нарочито пошто руски, кинески, ирански, венецуелански и поједини други ресурси нису постали доступни. Под Обамом и Трампом, Сједињене Државе покушале су да пооробе своје европске савезнике у неколико наврата. За сада то није уродило плодом, али Вашингтон наставља да ради на томе.

Без обзира на све, од почетка је било јасно да се суочавање са кризом може одлагати, али не и избећи. Штавише, што дуже криза остане несхваћена, а исцрпљени светски финансијски и економски механизми наставе да функционишу, то ће коначни колапс бити ужаснији за цео свет. Томе је у доброј мери допринело и што је свака следећа америчка администрација одбијала да прихвати очигледно, држећи се резона „за нашег вакта биће доста, а за потоп који неминовно следи биће одговоран неки следећи председник.”

Кризе су попут некакве болести: што дуже остану у прикривеном облику, то су разорније њихове последице. Од 2016, постојање ове актуелне кризе више није било могуће сакрити. Отуда феномен Трампа и европске „нове деснице“ који се противе глобализму. У ствари, они говоре о потреби да се промени исцрпљени економски и политички систем. Међутим, како су Трамп и „нова десница“ себи поставили два задатка одједном – да реформишу систем и преброде кризу без истовременог одбацивања политичке и економске доминације Запада – слободно се може рећи да неће успети да реше ниједан.

Нарочито зато што су њихове могућности ограничене поделом унутар елита. Иако је један део традиционалних елита Запада увидео и прихватио потребу за реформама (мада покушава да их изведе на начин који квалитативно није ништа бољи од Горбачовљеве перестројке), јаке позиције унутар владајућег естаблишмента и даље припадају глобалистима, који не желе да мењају било шта, надајући се да ће бити у стању да опстану дуже од Русије и Кине, на исти начин на који су опстали дуже од СССР-а, побеђујући пред издисајем.

Постепно пропадање Западне империје (коју предводе Сједињене Државе) могло је да потраје јако дуго. На Западу би се претварали да нема кризе, а на Истоку би се претварали да верују у то како покушавају да пруже Западу „меко приземљење“ јер би у случају његовог колапса последице биле трагичне за читаву светску економију, па би мање-више свакоме нашкодиле. Историја се, међутим, како то обично бива, променила пуким случајем.

ФАКТОР КОРОНА
Пандемија коронавируса постала је сламка која је сломила кичму западној империји. Изненађују ме људи који покушавају да објасне оно што се дешава категоријама теорија завера. Поједини тврде да је „Кина прикривала коронавирус како би у посебним условима успоставила систем цивилне одбране“. Други тврде да „Запад прикрива светску кризу коронавирусом“. Нико од „узбуњивача“ се не пита шта то има да се прикрива ако о кризи у последњих годину дана није причао само онај коме се нису отварала уста, а она се одвија већ 20 година. Никога не интересује како би владе двадесетак међусобно сукобљених држава сада одједном могле да се удруже ради промоције истог наратива.

Никога не брине што су билиони долара, нимално непотребних светској економији, већ потрошени на борбу против вируса и карантинске мере, и што ће укупни губици бити вишеструко већи. И све то само како би се обманули водоинсталатер, новинар и добростојеће девојке са Инстаграма? Скупа нека обмана.

Карантинске мере ће уистину имати озбиљне последице за светску економију и економије појединачних земаља. Да се ово догађало у време економског успона, губици би били пребројани, превазиђени и заборављени, а раст производње би изнова отпочео. Али овај ударац се догодио у време оштрог погоршања светске системске кризе. Карантини сламају традиционалне трговинске и економске везе, приморавајући бројне националне и регионалне економије да уђу у режим парцијалне или тоталне аутархије.

Ово, заузврат, погађа већину интеграционих пројеката. Евроазијски пројекти још увек нису претрпели озбиљне ударце: Кина је брзо зауставила ширење епидемије, а Русија још увек није прешла праг епидемије. Одрживост евроазијских интегративних пројеката зависи од те две земље. Но, унутар ЕУ ствари стоје веома лоше. И то не само због тога што су унутрашње границе затворене. Ради се о томе да се ЕУ показала беспомоћном – пуна тежина борбе против вируса пала је на плећа националних влада, а оне су се одмах препустиле себичним политикама, покушавајући да се изолују од најтеже погођених земаља и препуштајући их да се саме сналазе са епидемијом. Последица је да је Италија већ следи политику према којој се хоспитализација ускраћује старијим и болесним људима како би се спасили они млађи. Национални здравствени систем је преоптерећен, а по болницама нема довољно места.

Шта се догађа унутар Сједињених Држава је тек потпуно нејасно. Оне немају начина да утврде када је епидемија почела и колико људи је заправо болесно. Већ се спекулише да су многи смртни исходи „сезонског грипа“ у Сједињеним Државама заправо последица коронавируса. Но, ово, у суштини, није ни битно – беспомоћност и неспособност „светског хегемона“ пред лицем епидемије је оно што је важно. Могуће је да дођете до тачке у којој не можете да изађете на крај са бројем пацијената, али не бити у стању да их пребројите је нешто што залази са оне стране морала.

СТВАРИ ТРЕБА ПОГУРАТИ
Запад се атомизује, а државе се затварају једна пред другом. Мислим да поносне источноевропске пограничне државе у оваквим условима немају готово никаквих шанси да се од ЕУ докопају више милијарди долара вредних пакета помоћи за своје буџете. Више нико нема додатног новца. А „европско јединство“ се повлачи пред навалом националних проблема.

Не желим да кажем да ће се Европска унија ускоро распасти – мада је такав исход могућ – али ће њена политичка и економска кохезија бити драстично ослабљене, а центрифугалне силе ће добити на снази. Јединство Европске уније ће ослабити. Слабије чланице ће можда добити нокаут ударце од којих неће умрети, али ће остати трајно обогаљене.

„Проевропски оријентисане“ државе попут Украјине ће изгубити пажњу и подршку Запада. Када се устаљени светски поредак распада, када ресурси за ургентне потребе мањкају, није време ни за игре у дворишту империје, а камоли за игре у туђем дворишту. Украјина, као и друге слабе карике у светском систему, први су кандидат за одбацивање попут баласта. Запад је неће убити намерно. Он једноставно више неће бити у стању да јој помаже да преживи.

Што се Русије тиче, и нас очекују тешка времена. На крају крајева, и ми смо били део глобалне империје Запада од 1991-2005 (па и до 2008). Током последњих 10 година (а нарочито од 2014.) Русија се дистанцирала од западног система, али многе везе су опстале, а здравље руске економије је и даље директно зависно од стања светске економије. Нама је лакше да изађемо на крај са кризом, али је то и даље криза, а не недељни пикник. Поред тога, ми још увек не знамо да ли ће нас епидемија коронавируса захватити и какве ће – уколико се то догоди – бити последице по националну економију.

Ипак, може се рећи да Русија има највећу сигурносну маргину на свету. Она је једина која поседује самодовољну економију, способну за опстанак у стању тоталне аутархије. Као што је то увек случај током светских системских криза које уништавају империје, онај ко опстане дуже је онај који на крају преживи. У том смислу је сигурносна маргина веома битна. Али историја распада СССР-а показала је да је подједнако важно увидети потребу кад је неопходно супротставити се. Са старим непријатељем је могуће (иако не увек неопходно) помирити се тек након што се он нама преда, али не и након што се ми њему предамо.

Последица актуелне системске кризе сасвим сигурно ће бити крај једног царства. Постоји сваки разлог за веровање да ће то бити Западно царство. Али ништа се не догађа само од себе, а да не бисмо постали „жртва околности“, потребно је још много труда.

Превод Владан Мирковић

Извор:
СТАНДАРД